За цело то време, пре и после аустро-турског рата, доњом Јасеницом дејствовала је хајдучка дружина знаменитог Азањца Милија Мајсторовића. Код њега су у чети били најпознатији хајдуци тог времена: Станоје Стаматовић – Главаш из Глибовца, Милоје из Плане, Ђорђиц из Вишевца и други. Повратком злогласних дахија на власт, у Београдском пашалуку хајдучија се реорганизује и на место остарелог Милоја Мајсторовића (који је прешао у Ковин и тамо ускоро умро, и укопан код тамошње цркве), старешинство је преузео Станоје Главаш и главно хајдучко станиште пренео из Хајдучког потока у Добравама на свој Кованлук код Видоваче, на територију садашњег Водица.
![](http://www.selovodice.org/wp-content/uploads/2023/01/Stanoje-Glavas.jpg)
Страховлада заведена од дахија још више је подгрејавала жеље становништва Београдског пашалука да се дижу на буну. Такво стање је потрајало читаву деценију после Кочине крајине, а када су припреме за устанак постале још интензивније „неки прваци из Крагујевачки нахије, особито из Крагујевачке и Смедеревске Јасенице, састали су се о Светом Арханђелу (8. новембра 1803.) у Орашцу, на некој свадби, сишли у неку јаружицу, недалеко од домаћинове куће. Ту се разговарали и договорили да устану на Турке. После разговора и договора ту су се пред протом буковичким заклели: да ће тајну чувати и да ће својски радити за устанак на пролеће. После те заклетве један по један изаћу из јаружице и врате се мећу сватове”.
Како је време пролазило тако су и припреме бивале брже и шириле се ван Јасенице. Карађорђе „често је слао поједине људе с порукама чувенијим Србима и позивао их у друштво да заједнички устану на Турке. Тако је слао и у Азању Ђуши и Вуји, браћи Вулићевићима, а одлазио је и сам у Смедеревску Јасеницу Станоју Главашу”.
Карађорђе је веома држао до пријатељства са Станојем Главашем, у чијој је хајдучкој чети и сам једно време боравио, па су његове везе познате и са људима окупљеним око Главаша, „као што су Милосав Лаповац, Ђорђиц из Вишевца, Вуле Илић из Колара, Милета из Глибовца, Милован из Плане, Кара-Стева из Влаола у Пожаревачкој нахији и Вељко Петровић из Леновца.”
Припреме Срба за устанак захватиле су биле читав Београдски пашалук, али су два главна средишта била: „Једно на северозападу од Рудника, у долини Колубаре и Тамнаве у Ваљевској нахији, а друго на североистоку од Рудника, у долини Јасенице и Кубршнице”. На тим пословима Карађорђе се „ретко креће без Станоја Главаша и харамбаше Ристе из рудничке Каменице. Они су му и побратими и помоћници у раду”.
И поред највеће конспирације, у завршним припремама за устанак, Турци су, ипак, сазнали да се нешто значајно дешава међу рајом „па ни саме дахије нису седеле скрштених руку. Дахија Кучук-Алија ударио је на Смедеревску Јасеницу, дошао у Селевац и погубио селевачког кнеза Максима и његовог рођака попа Милована. Одатле дође у Паланку и Баничину, где намами кнеза Теофана из Орашја и погуби”.
У тој познатој сечи кнезова, Карађорђе је успео да избегне смрт, коју су му дахије намениле, али је у доњој Јасеници, „у Плани погинуло више лица, за које се мислило да су рођаци хајдука Милована”. Вероватно су Турци потражили и Станоја Главаша у свом водичком пребивалишту, али где се он тада налазио није познато. Забележено је ово: „Црни Ђорће обавештен од раније о правој намери њиховој (дахијској) наоружа своје момке, нападне на Турке, чим се појаве, већину побије и побегне својем пријатељу, харамбаши Станоју Главашу у гору”.
О покушају дахија да се домогну Карађорђа и његовом одласку код Станоја Главаша, Сима Милутиновић је опевао овако:
Карађорђе мећутим је издро,
И у лугу наш’о јасеничком
Побратима Станоја Главаша
С хајдуцима, та с јунац’ма ретким
Окле јавно четовати смисле
И одметат’ Шумадију храбру.