Некудим (лат. Nicodem) – утврђени град, трговиште и двор деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића који се налазио у долини Јасенице, код села Придворице југозападно од Смедеревске Паланке. Најранији познати помени Некудима налазе се у две исправе угарског краља Жигмунда, настале током његове војне кампање у Србији у јесен 1389. године. Пошто je заузео градове Борач и Честин у Гружи, краљ Жигмунд je у повратку у Угарску 12. новембра логоровао in terra Rassciae …prope castrum Nicodem. Нема никаквих назнака да je тврђава Некудим тада доспела у угарске руке. Будући да се налазило на комуникацијски значајној тачки, где се укрштало више важних путних праваца, некудимско утврђење je извесно подигнуто знатно пре првог документованог помена из 1389. године.
У месту Некудиму 29. јануара 1412. године деспот Стефан Лазаревић донео je (или потврдио) рударски закон и статут Новог Брда. Ha основу овог податка може се извући закључак да je у то време у Некудиму већ постојао деспотов двор, у коме je српски владар боравио и пред крај живота, 6. маја 1427. године. После враћања Београда краљу Жигмунду након смрти деспота Стефана, док се градила нова престоница Смедерево, Некудим je био једно од главних боравишта Ђурђа Бранковића. У Некудиму je нови српски владар 27. децембра 1428. године издао дубровачким посланицима свечану повељу о трговини.
Град je био и средиште војно-административне области, Некудимске власти, која се први пут помиње у повељи Ђурђа Бранковића великом челнику Радичу из 1428/29. године. Велики челник Радич je у Некудиму 28. марта 1432. године издао повељу светогорском манастиру Ватопеду, a исте године именован je један „конзулат“ за решавање спора међу дубровачким трговцима у Некудиму. Наредне 1433. године кроз Некудим je прошао бургундски племић Бертрандон де ла Брокијер. Он je Некудим описао као отворену варош (viile champestre), у лепом крају са шумарцима и рекама погодним за лов, пa је и деспота Ђурђа затекао у пољу како у друштву својих синова и у пратњи 50 коњаника лови са соколима. Наредног дана Брокијер je био заједно са изаслаником миланског војводе примљен у свечаној аудијенцији на деспотовом двору, на коме je било доста његових, тј. племића и дворана. У Некудиму су се у то време налазили и султанов посланик, и посланство Базелског црквеног сабора.
Следећи, до сада незапажени помен Некудима, налази се у једној повељи угарског краља Владислава I Јагелонца из времена „Дуге војне“ против Османлија. Током свогповлачења из Србије, крећући се од Крушевца ка Београду, крсташка војска предвођена угарским владарем, Јованом Хуњадијем и деспотом Ђурђем боравила je 20. јануара 1444. године prope opidum Necudim. У средњовековној Угарској латински термин орpidum, односно мађарски mezőváros коришћен je за трговишта, насеља са скромним степеном аутономије или без ње. Она су се и поред улоге регионалних економских центара, некад од села више разликовала величином, него привредном делатношћу својих житеља и степеном урбанизације. Тако се означавање Некудима као опидума у угарској краљевској исправи практично подудара са Брокијеровим viile champestre, a наведеном типу насеобине у великој мери одговара трг у српским земљама, за који се од 15. века употребљава и мађарска реч варош. Дакле, и поред тога што je Некудим имао важне елементе потребне за развој града: тврђаву као управно средиште шире области, насеље у подграђу и деспотов двор, његова урбанизација ни у време највећег значаја током прве половине 15. века није била одмакла.
Деспотов некудимски двор се након 1444. године више не помиње у изворима, вероватно зато што je после обнове државе деспот Ђурађ Бранковић резидирао првенствено у Смедереву и на својим угарским поседима. Да je Некудим задржао значај као управно средиште све до пропасти српске државе сведочи последњи помен Некудимске власти у повељи босанског краља Стефана Томаша великом логотету Стефану Ратковићу, 14. октобра 1458. године. По коначном османском освајању Србије и стварању Смедеревског санцака (1459) образована je и Некудимска нахија. Она je постојала до средине треће деценије 16. века, када je прикључена нахији Ломница. У другој половини 15. столећа, Некудим je био мање село у истоименој нахији: 1476. године припадао je санџакбеговом хасу и бројао je 12 кућа. Године 1516. у Некудиму су пописана два потпуна домаћинства и једна удовичка кућа раје, али су били насељени и власи. У то време, село Некудим je припадало тимару тројице хришћана, Паве, Манола и Комнина, синова Богдана. У селу je постојала једна воденица, која je почетком последње четвртине 15. века била ван функције, али je четири деценије касније радила преко читаве године. Приходи од села износили су 794 акче 1476, односно 846 акчи 1516. године.
Извор: Шумадија у 15. веку – Александар Крстић
