bookmark_borderSeča gore oko reke Kubršnice i Jasenice

Високославному књажества Сербије

Попечитељству внутрени дела

Началничества окружија смедеревоког — представлење

У окружију овом поред реке Кубршнице и Јасенице, а имено у селима Кусадку, Предворици, Водици, Глибовцу и Паланки, налази се горе од сами родни стари лужника, или боље рећи растова. Како је пак под тим растовима све питома лужна земља, на којој добре ливаде и њиве бивају, то житељи предименовани села, грабећи један од другог завате по истој, ово треблењем ситне горе под растовима, ово попуштањем на ливадама или њивама уврати, ово пак крадом сушењем сами растова, до мало времена хоће тако красну родну гору да затру. Будући пак да Началничество ово, посредством надлежни срезски началника, свим могућим силама чува исту гору, то тек сами неваљали људи с крајним лукавством на предименовани начин утамањују гору, и себи њиве и ливаде, у згодним приликама праве, а људи поштени, бојећи се каштиге и срамоте не само што ће горе да се лише, но јошт остају, неграбећи се непозвољеним начином, без ливада и њива и зато све предименоване обштине изјасниле су се Началству овому, да су раде согласво, како је та земља питома и због тог сваки се за њу земља питома и због тог сваки се за њу, с последњим лукавством граби, учинити једанпут конац том граблењу, сиреч, да ту сву питому земљу, као што су и моравци, имајући такову јошт поодавна, са моткама на главе подале, пак да онда сваки свој припадши му део земље, заједно са гором, незаграђивајући је чува и који јасен, граб, брест и т.п у свом делу подигне, то да су његова собственост и на његовом расположењу, а када родни гора жиром роди, онда исти по досадањем обичају, да је обшти.

Началничество ово и само видећи да у предозначеним селима што се тиче у речи стојећи горњ, исту никако није могуће очувати, а покрај тог знајући и видећи да су села око Мораве у окружењу овом, којима је начин предлагајеми од предименовани обштина, за раније на ум дошао, тим тек једним начином очували онаки красни моравски луг, у коме сада премда се зна које је чије место, сваког рода дрва у изобилију наћи можеш, пак шта више, видећи себе тим споможене, гола чиста поља поделили су и сад прекрасне забране на истој деоници имаду, – одобрава преложење, кусадачко, водичко, предворачко, глибовачко и паланачко, но несмејући тако велики посао, премда је уверено да се тек преописаним предложењем предименовани обштина вопросна гора, не само очувати, но и подићи може на терет свој узети, понизним представлењем овим, доводи га високославном Попечитељству внутрени дела у знање и моли за благовремено наставленије.

Но 2601. Началник окр. смедеревског,

  1. нојемвра 1844. мајор,
    У Смедереву Ант. Р. Мајсторовић

Дужности писара извршујући
књиговод. глав. управ. поштанског,
Аксентиј И Марковић

Началничеству окруж. смедеревског

Предложеније Началничества окружија тамошњег од 15. нојемвра пр. год. Но 2691. да се житељима села Кусатка, Водице, Предворице, Глибовца и Паланке, дозволи гору око исти села и око реке Кубршнице и Јасенице лежећу, са моткама на главе између њи поделити, па да онда сваки свој припадшиј му део земље заједно оа гором, незаграђивајући је чува, неодобрава се по томе, што већ изданим уредбама о употребљавању шума, обште правило у целој Србији постоји, како се горе употребљавати имају. Што се тиче преступника ови правила, нека се Началничество средством надлежни кметова, за које се предпоставља да морају честни и поштени људи бити, постара ово злоупотребленије предупредити, а у случају противљења или непослушанија њиовог, нека иј Началничество надлежним лутем и заслуженој казни подвргава.

П.Но 5260. од 1844. Да се експ.

  1. јануарија 1845. године А. Ник.
    У Београду

Извор

bookmark_borderIstorijske legende – Vidovača i kamena ćuprija

Средњовековни манастир Видовача у селу Водице код Смедеревске Паланке, који је био задужбина српског кнеза Лазара, доцекао је необичну судбину. Камен са ове светиње узидан је у чувени паланачки мост преко реке Јасенице. Обер капетан Станиша Марковић Млатишума, који је то учинио, прогоњен гризом савести и чудним догађајима, био је принуђен да убрзо, у знак покајања, обнови срушени манастир Драча код Крагујевца.

Станиша Марковић Млатишума (1664-1741) је значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Он је рођен у бјелопавловачком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Рано је побегао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Први помени о њему датирају из 1717. године када је са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Млатишума је у Аустрији организовао народну милицију састављену од припадника српског и црногорског народа и као њихов вођа учествовао је у ослобођењу Србије. После Пожаревачког мира, 1718. године Србијом је управљала “Земаљска администрација” а њен председник, гувернер и војни комадант био је принц Александар од Виртенберга. Комадант области око Рудника био је обер-капетан Станиша Марковић Млатишума. Као добар војсковођа истицао се у борбама против Турака. Све до пада Београда 1739. године играо је важну улогу у политичком животу Србије. Умро је у Осијеку.

Пошто је склопљен Пожаревачки мир и Аустријанци запосели северни део Србије, приступили су новој територијалној подели освојене територије, по којој је Хасанпашина (данас Смедеревска) Паланка сврстана у 4. групу у којој се нашао и Крагујевац. Власт је на овом подручју преузео Млатишума, који се прочуо као заштитник постојећих и градитељ нових објеката. Изградио је познату камениту ћуприју у Паланци, 1730. године, од камена донетог са рушевина средњовековног манастира Видовача, удаљеног свега неколико километара. Дуж Цариградског друма лепше грађевине није било. Испод моста је дубоким коритом текла Јасеница, а преко њега се одвијао војнички, каравански и татарски превоз.

Према једној легенди, некако у то време ударио је велики помор деце, ни једно на сиси да се одржи. Народ се препаде, не помагаше ни калуђерска ектенија ни бабске враџбине. Повероваше да брза смрт не долази са неба, већ од какве зубате или кљунате немани. Прође мало времена, а кроз варош прозуја да децу мори и једе попова мати, заклета вестица. Подиже се на ноге и мушко и женско, па право пред црквену кућу. Зграбише старицу за косу и извукоше напоље. Џаба се она правдала и бранила, паланчани се не сажалише, него је дугачком страњком увезаше и према Јасеници поведоше. Како се веровало да вода ни вешце, ни вештице не прима, варошки старешина нареди да се са Камените ћуприје вргне. Тако ће се, вели, најбоље сазнати дали је децоједица или није. Трипут је у реку бацана и увек је на дно тонула, ниједном на води не оста. Најпосле утврдише да је невина, јер стално потањаше, и несрећницу скоро без свести на обалу изнеше. Свима се обзнани да није зла душа и да ће се свако ко је, случајем или намером, вештицом даље буде називао по туру батином казнити.

Пуних пет година после подизања Камените ћуприје било је још догађаја који су забринули народ. Станиша Марковић Млатишума, уверен да је све то вероватно казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача, одлучио је да обнови средњовековни манастир Драча код Крагујевца. У основи, манастир је подигнут из рушевина, а камен за обнављање манастира узео је од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Манастир Драча са црквом посвећеном св. Николи налази се на обронцима Рујевице.

Према ктиторским натписима изнад улазног портала види се да је цркву подигао обер-капетан Станиша Марковић Млатишума 1734. године а да је она следеће године живописана. Можда је и Станиша Млатишума од својих протомајстора и зографа тражио да се и у архитектури и у сликарству инспиришу традицијама моравске уметности. У сваком случају, црква манастира Драче по својим архитектонским одликама и по ликовним карактеристикама веома подсећа на неку грађевину из доба пуног процвата моравске стилске школе. Обновом ове светиње њен градитељ је веровао да се искупио за изградњу Камените ћуприје у Паланци.

bookmark_borderMost kom su ukrali reku

Članak u Večernjim novostima objavljen 06. aprila 2010. godine

Objekat retke kulturne vrednosti u Smederevskoj Palanci konačno će biti očišćen i uređen kao šetalište. Za izgradnju mosta korišćen kamen sa porušenog manastira cara Lazara u obližnjem selu Vodice.

POSLEDNJI je trenutak da se čuveni Kameni most, najstarija građevina u gradu na Jasenici iz prve polovine 18. veka, spase od potpunog propadanja. Most sve više tone u zemlju i blato, pa je otkopavanje neophodno ako se želi sačuvati objekat retke istorijske, kulturne i estetske vrednosti.
To su shvatili u mesnoj zajednici Stara čaršija, na čijoj se teritoriji nalazi most. Ekipa mladih ljudi je digla na noge nadležne u opštini, pa se može očekivati da prelepi svodovi starog mosta ponovo zablistaju. Ivan Tošić, zamenik predsednika Saveta mesne zajednice, kaže da imaju podršku građana koji odavno apeluju da se građevina ne prepusti zubu vremena.
– Dve trećine mosta odavno je pod zemljom, po visini i po dužini – kaže Tošić. – Tražimo da otkopavanje počne što pre, da mu se restauracijom i konzervacijom vrati nekadašnji izgled. Želimo da ovaj deo grada oživi, da se pretvori u park i šetalište, gde bi se mladi okupljali i zabavljali.

Stari most

Čelnici opštine održali su sastanak sa stručnjacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, kao i Regionalnog zavoda u Smederevu, čiji je projektant prof. dr Milan Gojković ranije uradio idejni projekat sanacije mosta.
– Zahvaljujući tom projektu otkopavanje može da počne čim obezbedimo novac, a trudimo se da to bude već ove godine – kaže Slavoljub Đurić, predsednik Skupštine opštine. – Uskoro ćemo raspisati konkurs za idejno rešenje pejzažnog izgleda okoline i želimo da se javi veći broj mladih arhitekata koji bi ponudili rešenje po želji njihove generacije. Propadanje mosta počelo je šezdesetih godina prošlog veka kada je korito Jasenice izmešteno, pa je kameni lepotan ostao na suvom. Nebrigom vlasti i građana rečno korito je zatrpano zemljom i smećem, a sa njim i most. Palančani sa rezignacijom pričaju da je to most kome su ljudi ukrali reku, ali je izgleda konačno došlo vreme da mu se reka i vrati.
Sredstva za uređenje mosta i okoline obezbediće donatori i investitori komercijalnih sadržaja. Ponudićemo ambasadama Austrije i Turske da učestvuju u projektu, jer Kameni most podseća i njih i nas na to davno vreme – kaže Ivan Tošić.
Most je bio nemi svedok mnogih istorijskih zbivanja. Karađorđe je ovuda prošao i sastao se u palanačkoj čaršiji sa starcem Fočom radi pregovora o miru. Mnogo puta ga je prešao čuveni hajdučki harambaša Stanoje Glavaš. Po njemu je koračao slepi guslar Filip Višnjić. Ljudi Miloša Obrenovića tuda su proveli bundžiju Miloja Đaka da bi ga pogubili na obližnjim Rudinama. Prelazile su ga okupatorske vojske u dva svetska rata i oslobodilačke jedinice 1944.

Carigradski drum

KAMENI most preko reke Jasenice u Palanci napravljen je 1730. godine, za vreme austrijske okupacije Srbije. Za izgradnju je (navodno) korišćen kamen sa porušenog manastira cara Lazara u obližnjem selu Vodice. Bio je jedan od najlepših mostova na starom Carigradskom drumu, kojim se odvijao vojnički, karavanski i tatarski saobraćaj Turske i Evrope.