Иако Станоје Главаш није рођен у Водицама, нити се може сматрати водичанином, ипак је имао утицаја на целу околину па самим тим и на Водице. Прича о њему је и прича о једном добу које спада у најзначајније приче у историји Србије. С’тога, у неколико наставака ће бити описани детаљи из живота Станоја Главаша.
Станоје Стаматовић Главаш (1763–1815) један је од најчувенијих Срба прве половине 19. века.
Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. На Скупштини у Орашцу, 1804. године, Главаш је рекао: “Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.”
„Станоје Главаш је лудо храбар и један од побуњених Срба који није на власти, али кога Срби јако слушају и има велики утицај на доношење свих устаничких одлука, а нарочито је присно везан за Карађорђа и Младена Миловановића.”
Рођен је у селу Глибовцу 1763. године, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице. Станоје је имао млађег брата (Ђока) и сестру (Стана). Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат у Паланку. Мајка се после тога преудала и отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу.
Станоју је занат ишао добро. Научио је и да чита и пише. Отворио је своју радњу. После тога је код њега дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.
У то време село није имало цркву. Народ је морао да иде у Кусадак, Церовац или друга оближња места. Главаш је, за кратко време, подигао цркву брвнару. За цркву је набавио крст и мало звоно у Русији. Звоно је било тешко три килограма, изливено, као и олтарски крст, у „жеженом злату”. На звону је уписано име ливца: мастер Никита Смирнов и година 1808. Тада је вероватно и црква подигнута.
Звоно и крст чували су се као светиња. Велико звоно Станоје није хтео да постави због Турака; јер они нису трпели да се чује звон, па се бојао да, чувши га надалеко, не учине из обести неко зло народу. Наравно, до Турака и Скопљак-паше допрла је вест о Станојевој цркви, златном крсту и звону али, за Главашева живота, нису се усуђивали да опљачкају цркву.