За цело то време, пре и после аустро-турског рата, доњом Јасеницом дејствовала је хајдучка дружина знаменитог Азањца Милија Мајсторовића. Код њега су у чети били најпознатији хајдуци тог времена: Станоје Стаматовић – Главаш из Глибовца, Милоје из Плане, Ђорђиц из Вишевца и други. Повратком злогласних дахија на власт, у Београдском пашалуку хајдучија се реорганизује и на место остарелог Милоја Мајсторовића (који је прешао у Ковин и тамо ускоро умро, и укопан код тамошње цркве), старешинство је преузео Станоје Главаш и главно хајдучко станиште пренео из Хајдучког потока у Добравама на свој Кованлук код Видоваче, на територију садашњег Водица.
Страховлада заведена од дахија још више је подгрејавала жеље становништва Београдског пашалука да се дижу на буну. Такво стање је потрајало читаву деценију после Кочине крајине, а када су припреме за устанак постале још интензивније „неки прваци из Крагујевачки нахије, особито из Крагујевачке и Смедеревске Јасенице, састали су се о Светом Арханђелу (8. новембра 1803.) у Орашцу, на некој свадби, сишли у неку јаружицу, недалеко од домаћинове куће. Ту се разговарали и договорили да устану на Турке. После разговора и договора ту су се пред протом буковичким заклели: да ће тајну чувати и да ће својски радити за устанак на пролеће. После те заклетве један по један изаћу из јаружице и врате се мећу сватове”.
Како је време пролазило тако су и припреме бивале брже и шириле се ван Јасенице. Карађорђе „често је слао поједине људе с порукама чувенијим Србима и позивао их у друштво да заједнички устану на Турке. Тако је слао и у Азању Ђуши и Вуји, браћи Вулићевићима, а одлазио је и сам у Смедеревску Јасеницу Станоју Главашу”.
Карађорђе је веома држао до пријатељства са Станојем Главашем, у чијој је хајдучкој чети и сам једно време боравио, па су његове везе познате и са људима окупљеним око Главаша, „као што су Милосав Лаповац, Ђорђиц из Вишевца, Вуле Илић из Колара, Милета из Глибовца, Милован из Плане, Кара-Стева из Влаола у Пожаревачкој нахији и Вељко Петровић из Леновца.”
Припреме Срба за устанак захватиле су биле читав Београдски пашалук, али су два главна средишта била: „Једно на северозападу од Рудника, у долини Колубаре и Тамнаве у Ваљевској нахији, а друго на североистоку од Рудника, у долини Јасенице и Кубршнице”. На тим пословима Карађорђе се „ретко креће без Станоја Главаша и харамбаше Ристе из рудничке Каменице. Они су му и побратими и помоћници у раду”.
И поред највеће конспирације, у завршним припремама за устанак, Турци су, ипак, сазнали да се нешто значајно дешава међу рајом „па ни саме дахије нису седеле скрштених руку. Дахија Кучук-Алија ударио је на Смедеревску Јасеницу, дошао у Селевац и погубио селевачког кнеза Максима и његовог рођака попа Милована. Одатле дође у Паланку и Баничину, где намами кнеза Теофана из Орашја и погуби”.
У тој познатој сечи кнезова, Карађорђе је успео да избегне смрт, коју су му дахије намениле, али је у доњој Јасеници, „у Плани погинуло више лица, за које се мислило да су рођаци хајдука Милована”. Вероватно су Турци потражили и Станоја Главаша у свом водичком пребивалишту, али где се он тада налазио није познато. Забележено је ово: „Црни Ђорће обавештен од раније о правој намери њиховој (дахијској) наоружа своје момке, нападне на Турке, чим се појаве, већину побије и побегне својем пријатељу, харамбаши Станоју Главашу у гору”.
О покушају дахија да се домогну Карађорђа и његовом одласку код Станоја Главаша, Сима Милутиновић је опевао овако:
Карађорђе мећутим је издро,
И у лугу наш’о јасеничком
Побратима Станоја Главаша
С хајдуцима, та с јунац’ма ретким
Окле јавно четовати смисле
И одметат’ Шумадију храбру.