Годишњи извештај школског надзорника у округу смедеревском 1902. године
Школски надзорник
За округ смедеревски
Бр. 927.
- jуна 1902. г.
Смедерево
…
Господину министру просвете и црквених послова
Према чл. 86. зак. о народним школама, част ми је поднети годишњи извештај за школ. 1901/1902. године.
…
Школске зграде. Иако округ смедеревски долази у богате крајеве, ипак су школске зграде — највећим делом бедне, и не што не одговарају са здравственог гледишта, но ничим не показује да је зграда, пред којом се стоји школа, да је то просветни завод тог места. Ниске куће са мали прозорима, на понеким чак и са дрвеним преградама, као по старим турским кућама, подови са даскама неједнако намештеним, а раздалеко једна од друге, да има довољно места за нечистоћу, мрачне и тескобне тако да ваздух, нарочито зими, кад се држе затворени прозори, такав је, да треба доста времена док човек навикне на ту тешку атмосферу, која само гуши наставника и ученике. У таквим собама проводе ученици цео дан.
Наше општине нису ништа урадиле да се то ма и најмање поправи. Њима је преча брига била да свако село подигне механу по плану, но да подигне школу, којој би хигијенска страна била заступљена. Они равнодушно посматрају, како им деца, њихова деца – проводе најлепше дане у мрачним, тескобннм и нездравим уџерицама…
У разговору са њима тражио сам узрок – па сам дошао до овог резултата. Много пута прикупљени новац за зидање нове школе пропадао је услед несталности у општини… Људи су изгубили веру, и ко им помене о прирезу за школу, о добровољном прилогу, они га већ посматрају са оног гледишта, које очито показује неповерење.
…
Ако будемо тражили да се подижу модерне школе – дуго ћемо још година гледати нашу децу по мрачним и тескобним учионицама.
…
Зидање нових школа у овом округу не иде лако и можда је један од узрока и тај што су се школ. надзорници овде често мењали: За ово четири године сталног надзора, ја сам пети.
Издржавање школа. Једно од најважнијих питања је: како да се уреди издржавање школа. Ко је имао посла са основним школама, мора доћи до овог резултата: да се овако не могу издржавати школе, да, ако овако остане, ми нећемо имати школа, па имали програме незнам како педагошки удешене, и повећали плате учитеља до саветничких.
…Председници општина располажу општин. новцем као лично својим, и кад дају школи мисле да дају милостињу.
…Школски надзорник слуша тужбе управитеља, види очајно стање и у најбољој жељи и вољи да помогне, употреби све што до њега стоји, да се и школи и учитељу помогне. Али ту је немоћан, ако га полицијска власт не потпомогне…
Ако би се убудуће оставиле школе овако па милост и немилост појединих несавесних људи, ако неби било гаранције да се школи изда што је њено, онда ће се те жалосне посљедице издржавања школа у врло блиској будућности открити. Имаћемо школа, које ће имати и учитеља и ђака, али ничега више…
Школске градиве. Законом је предвиђено да свака школа има и довољно земљишта за подизање градине, где би се у раду применило опо, што је програмом из пољопривредних поука одређено. Те градине, махом због недовољне величине земљишта, а и због рентабилитета, претворене су у повртњаке и баште за домаћу употребу…
Настава, појединих предмета зависи од самог наставника и износећи све, што сам запазио ове године, у исто време износим и у ком се правцу кретао рад.
Да би било прегледније, ја ћу изнети наставу појединих предмета.
Наука хришћанска. У свима школама, код готово свих наставника, овај предмет нема оне вредности, коју иначе има и која му се мора дати. Истина да цео материјал одређен програмом прелазе, али тако да је изгубљена главна мисао – буђење религијских и моралних осећања, а остало споредно – причање. Наставници сматрају тај предмет као споредан — те му и врло мало пажње обраћају…
Српски језик се предаје тако да непрестаним понављањем и читањем једних истих чланака, дете изгуби вољу – не жели да чита. Наши наставници читају само читанку с децом. Непрестаним читањем једне исте ствари, деца науче на памет и онда кад им се да што друго – ако нађу само једну познату реч – читају и говоре речи, које очима не виде. С чуђењем посматрате дете, које уверено да чита прави лудорије.
…Народна песма, коју иначе у овом округу не цене Бог зна како, тако је слабо обрађено, да ја мислим да од све деце нема ни 50, које знају макар и једну народну песму.
Кад се виде ови резултати није чудо што наш свет губи веру у школу и њену корисност…
О писању се тако мало води рачуна, да код већине наставника деца неправилно, ручно и прљаво пишу. Мали број наставника, који води рачуна има и лепе резултате. Једини узрок овоме лежи у томе што наставници никакву пажњу не поклањају писању…
У старијим разредима III и IV писање се свело на преписивање чланака…
Уз писање, ја ћу напоменути и писање цифара. Истина програмом није казато да се писање бројева врши у I р., али ја мислим да је разумљиво, да кад дођу у II р., већ знају да пишу и бројеве, јер је програмом одређено да се II р. раде писмене радње. Тако како сам разумео и тражио сам од наставника I р., но прегледањем нашао да се деци није показало писање бројева, но, вероватно, са табле написане цифре деца су прецртавала и како је ко отпочео, тако је и научио…
Рачун и геометрија. По наставницима предмети су подељени у три категорије: у I реду рачун и српски језик, у другом Н. хришћанску, Земљопис, Историју Срба, Пољопривреда и природне науке; лепо писање и цртање долазе у III-ћи, на који се никаква пажња не обраћа…
Од деце не траже разумевање радње, но механизам рада… Деца науче да механички множе, деле, раде чак и до милиона, а незна колико вреди 0,70 дин.
Геометрија се предаје у већини без очигледних средстава, јер чак ни најобичније геометр. слике или неће, или не уму да израде, да деци покажу, да и себи и њима олакшају, и најзад да правилно тај предмет предају. Ако питате дете на предметима о појединим геометр. сликама и површинама, не зна – само зна да нацрта…
Земљопис. У другом разреду иде уз читанку и где су чланци обрађивани, протумачени земљопис и природне појаве се лепо и темељно знају. Са свим је друкчије са земљописом у III р., где се предаје по сливовима…
У IV разреду земљопис је боље среће, јер већина наставника предаје да се ученици оријентишу од свог места, да знају како и којим би начином могли путовати, шта би корисно видели итд.
Српске земље, које иду уз историју слабо су обрађене. Код малог броја наставника, деца их знају само побројати – а има таквих примера – и то у већем броју, који и незнају да у њима живе Срби.
Историја Срба се предаје као и наука хришћанска. И ако је то један од најважнијих предмета, ипак му се слабо пажња обраћа. Наставници кад предају, деца кад говоре – изгледају на фигуре од воска, које навијене неке речи износе. Ни на предавању, ни у одговору деце не види се да на њих утиче оно, о чему се говори. Не говоре из срца и душе. Како може дете одушевити, како се може расплакати, кад му је и сам учитељ без одушевљења, воље и љубави ту ствар предавао. Њега не одушевљава ни цар Душан, не жалости га битка Косовска, не подигне главу кад говори о делима Великог Милоша, Кара-Ђорђа, Хајдук Вељка и других…
Како је познавање код деце, тако је и међу сељацима. Ја незнам да ли има где у свету да се мање зна своја историја, но што је код нас. Разговарати се са нашим сељацима о српској прошлости, садашњости, ужасава се човек незнањем историје. Да у Старој Србији, Македонији и другим српским земљама живе Срби, да то њих интересује – боже сачувај…
Пољопривреда и природне науке морају се очигледно предавати. У школској градини – где је има, на раду са децом наставници су радили, остали су предавали на часу и у школи.
О певању, које се са васпитног гледишта мора сматрати, као један од најважнијих предмета, ни сам не могу да кажем, јер нисам музикалан, готово и сви наставници у овом округу немају нимало музичке спреме, да би се повољан резултат добио. Деца певају како које уме по својој природи.
Наставници. По неједнаком школовању и образовању поделио бих у две групе: са учитељ. школом и без учитељске школе, у које би ставио и све оне са неколико разреда гимназије и оне са богословском сведожбом…
Програм наших школа опширан је, али је непобитан факт и то да се у већини не ради с љубављу, но зато што „трбух хоће хлеба”. Може ли се замислити рад без одушевљења и воље? Има ли чега лепшег, идеалнијег, но учити децу, створити од њих честите и ваљане грађане. Али се за то хоће труда, воље и љубави…
Меће се варак на дрво да преставља злато! Деца научена и намучена забораве за два три месеца све – остало мало писмености, па и то за две-три год. пропадне…
Њихово материјално стање није тако бедно, да не могу себи набавити ни једне књижице преко године. У осталом, свака школа има књижницу, понека баш и добро уређену…
Једна од неопростивих погрешака наших наставника, што свршетком часова мисле да су свршили све и да сада припадају само себи. Кад би се тако узео учитељ. позив, онда би то била лака дужност. Научити, или оставити код старијег ђака да их научи – да немају сталног надзора – па је слободан целе године – до испита. Нема ту оног рада, који би му дао право име народ. учитеља. Њихов спољашњи рад, да није још земљорадничких задруга, био би исти као и оних окрепнијих сељака, који купују имања, стоку и на тај начин дођу у додир са сељаком – да пазаре. Њихова је одбрана, да колико су плаћени толико раде. Као да се наградом ствара љубав за рад, ако је у души нема.
Међусобни живот учитеља је такав, да с болом у души мора се рећи: да живе онако, како не доликује учитељу и васпитану деце. Ја сам и раније имао част изјавити како несрећно живе, како где су само њих двоје, ту је гложење и свађа. Ако им је све потпуно, они ће се за ситнице свађати, које обично људи и не узимају на ум…
Како се може тражити да школа и учитељ васпитно утичу на децу и околину, кад животом својим и делом обратно показују!
Са каквом се вером и уздањем дају деца у школу, кад се тако о учитељу мисли, требало би наши учитељи добро да размисле!
Васпитна спрема и дисциплина. Свршени часови, свршен је и рад у школи. Тачно држање часова од 8—10 или 11, и од 2 или 3 до 4 односно 5, тако се ради у нашим школама. Деца су, као универзитетски грађани, остављени себи за све време изван школ. часова. Она се занимају, како знају и умеју. Обилазећи школе, долазио сам рано и пре и после подне и никад ни у једној школи нисам затекао наставнике да су узимали учешће са децом, да су са ученицима били у дворишту, да ту допуне оно, што кућа и сокак не дају. Нису само такве сеоске школе, такве су и варошке…
Један од наставника приђе детету, које је код табле рачунало, да му покаже, дете не знајући његову садању намеру, а већ довољно упознато са његовим начином васпитања трже главу, као да се склања од ударца. Приметих му да му деца нису научила на миловање, одговори, да није могуће другачије одржати дисциплину. Верујем да некад, али то мора бити ретко, дође до тога да се ђак мора ударити, али и ово је истина, да се у нашим школама деца не бију, но батинају.
Наставник не тражи љубав у дружењу и лепом опхођењу с децом – из које би насигурно и воља учењу и послушности изашла, но хоће силом да их нагна, а деца међутим, виде да их он не воле.
Личне податке, које наставници воде о појединим ученицима, а који се могу само из дружења с децом попунити – наставници врше на други начин. Тако код већине стоји: Н. Н. од добрих и имућних родитеља, лепо чита и пише, у рачуна је приличан, итп. Нема ту ништа што показује да се упознаје душа детиња…
Заступници. У недостатку учитеља са испитом и при замени болесним учитељима постављају се свештеници. Иако би они могли да користе у продужној школи, код одраслијих ученика предавањем н. хришћанске, али за рад у основној школи су неподесни. По њиховом раду, могу да кажем своје скромно мишљење да интерес школе захтева да се не постављају нити да се прими замена болесним наставницима у свештеницима. Њихов је рад сведен на држање часова, који више одговарају прекраћивању времена, по корисном раду за децу…
Продужне школе. За наше прилике, по резултатима, који су стварни, по писмености масе, без продужних школа нема писмености. У ранијем извештају, о раду на среским већима, опширно сам изложио како се може уредити да се у свакој школи отвори продужна школа. У таквим прод. школама радило би се свако по подне од 1. новембра до 1. априла, с тим да настава буде обавезна и да се сведе на добро уређену читанку, у којој би било ове што младом човеку треба…
Грађанска школа. У Паланци су два разреда у Грађанској школи са стварно 19 ученика, јер их је толико било на испиту, од којих троје није долазило до краја године…
Кад би место ових Грађ. школа, које, по резултатима, не дају оно што ое од њих тражи, створили више школе по селима са пољопривредним правцем, испунила би се једна осетна празнина код нас…
Здравље ученика. Изузев малих богиња, због којих су многе школе биле распуштане, ученици су били здрави. Једна само ружна и одвратна слика је, маса деце прљава и нечиста тако да је најобичнија појава шуга, та гадна болест нечистоће…
Поред свега тога, шуга је тако обилна, а новчаних средстава нема за лечење – да се може слободно рећи да 1/3 болује од шуге. Наставнике сам упућивао да то упуствима, која се у календару “Здравцу” налазе лече и децу и њихове родитеље, јер су сви заражени.
Интересантно је ово: свака школа има на зиду календар ”здравац,, али га нико не чита. Бавећи се са децом питао сам шта пише испод појединих слика, деца су ме зачуђено гледала, као, веле, зар и то треба читати.
Распуштање школе. Од половине новембра почеле су мале богиње — и трајале готово до Видов-дана…
Најревноснији у распуштању школа био је лекар среза јасеничког, који из бојазни да зараза не узме маха, распуштао је школе на неодређено време, које је у неким школама трајало месецима.
Верујем да распуштањем масе може се сузбити зараза, али да мале богиње могу трајати целе године – то се не може примити. Ако би се даље овако радило – могли би доћи до тога да школе стално не раде, јер вероватно је да ће свакад у месту бити један или два случаја какве зарезне болести…
Одсуствовање наставника. Из приложене табеле види се одсуствовање наставника – и види се да по броју дана није незнатан. Свет је навикнут на одсуствовање и за најмању потребу тражи. Овоме „ситном“ одсуствовању треба додати и одсуствовање преко целе године, у неким случајевима због уображене болести а понајвише код жена учитељака одвојених од мужева…
Сем овог знаног одсуствовања одсуствује се свакад, само ако се нада да се неће сазнати. Пијачни дани били су пуни учитеља. Оставе школе и часове без потребе, да по неком послу дође у варош. Нити од кога траже дозволе, нити се коме јављају. Нешто опоменом, нешто и казном дошло се до тога да пијачног дана нема учитеља.
…
- јуна 1902. Године
понизан,
Вел. Вукићевић,
школ. надзорник
Izvor