Страховлада заведена од дахија је постајала све несноснија. Жеља за буном све више појачавала и припреме су постајале све озбиљније. Карађорђе је често слао поједине људе с порукама чувенијим Србима и позивао их у друштво да заједнички устану на Турке. Тако је слао и у Азању Ђуши и Вуји, браћи Вулићевићима, а одлазио је и сам у Смедеревску Јасеницу Станоју Главашу. Караћорће је веома држао до пријатељства са Станојем Главашем, у чијој је хајдучкој чети и сам једно време боравио.
На тим пословима око припреме устанка, Караћорђе се „ретко креће без Станоја Главаша и харамбаше Ристе из рудничке Каменице. Они су му и побратими и помоћници у раду“.
Турци су ипак сазнали да се нешто значајно дешава мећу рајом па ни саме дахије нису седеле скрштених руку. У сечи кнезова, Караћорђе је успео да избегне смрт. Вероватно су Турци потражили и Станоја Главаша у свом водичком пребивалишту, али где се он тада налазио није познато. Забележено је ово: „Црни Ђорће обавештен од раније о правој намери њиховој (дахијској) наоружа своје момке, нападне на Турке, чим се појаве, већину побије и побегне својем пријатељу, харамбаши Станоју Главашу у гору”.
О покушају дахија да се домогну Карађорђа и његовом одласку код Станоја Главаша, Сима Милутиновић је опевао овако:
Карађорђе међутим је издро
И у лугу наш’о јасеничком
Побратима Станоја Главаша
С хајдуцима, та с јунац’ма ретким
Окле јавно четовати смисле
И одметат’ Шумадију храбру.
16. фебруара 1804. године, у Хасанпашиној Паланци одржан је сусрет Карађорђа и дахијских Турака, који су из Београда овде дошли неби ли приволели устанике на мир. На овај корак Турци су се одлучили пошто су видели да је у читавом Београдском пашалуку Карађорђе дигао народ на оружје. Са Карађорђем је било 4000 устаника, који се улогоре на Рудинама, подно Главашевог Кованлука. Ту сви застану, а Карађорђе са 40 одабраних „које чиновника које главних јунака оде у варош Паланку Турцима”.
Карађорђе је са неповерењем приступио разговору, будући да је знао намере Турака. „Догод ја гледам гробове наших српских кнезова које су дахије исекле, и догод ви не убијете мене, као и друге кнезове што их нисте исекли, међу нама неће бити мира.”
Преговори се безуспешно заврше, а Карађорђе дигне устанике са Рудина те настави пут нових победа. Само је Главаш са нешто својих људи кренуо преко свог Кованлука на Баничину, где разјури Турке, па то исто учини у Карађорћевом родном Вишевцу и опет се састаде са Карађорђем.
“Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.” То су биле његове речи у Орашцу када су га предложили за вођу устанка…
Прва битка у којој је учествовао била је освајање тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.
Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.