У недељу, тачно седам дана по Сретењу 1815. године када је Главаш убијен, турци су напали Главашеву цркву у Глибовцу. У ишчекивању свештеника црква била је пуна народа. Турци су опколили брвнару, закључали врата и запалили је. Оне који су покушали да побегну Турци су сасекли сабљама. Паљење цркве нико није преживео. Сулејман-пашу Скопљака, организатора и предводника турског коњичког одреда, највише је занимао златан крст и звоно али га, и поред вишедневне потраге, није нашао. После Станојеве погибије склоњени су на тајно место. Последњи познати чувар вредних реликвија био је глибовачки свештеник Милан Мајсторовић. Чувао их је до пензије, 1961. године. За време Другог светског рата често их је скривао и у својој кући, фотографишући их у неколико наврата. Касније, звону и крсту губи се сваки траг а фотографије остају једини доказ да су крст и звоно били скривени у глибовачкој новој цркви до Мајсторовићевог пензионисања.
Потпуно неочекивано златно звоно нашло се у Музеју епархије шумадијске, у Крагујевцу, а како је тамо доспело, може само да се нагађа јер до данас није дато никакво званично објашњење где је скривано више од четири деценије. На жалост, златном олтарском крсту изгубио се сваки траг. У глибовачкој цркви чува се путир, који је цркви поклонио Мића Поповић, потомак Милана Мајсторовића. Не зна се поуздано где се налазила Главашева црква брвнара, да ли на месту данашње глибовачке цркве или у делу званом Црквина, што је вероватније. Наиме, Ђорђе Поповић, унук даскала Цветка, причао је како је приликом рашчишћавања старе цркве у земљи нађен један окован дрвени сандук. Неки сељани су после пожара односили камен и циглу из црквених темеља да би себи правили куће и тако је откопан и сандук. У њему је било златно звоно, златан олтарски крст, доста воска за прављење свећа и три мала звона.