Tag: štampa

bookmark_borderProgramski savet spomen kuće Pera Todorović

Posted on

У Смедеревској Паланци је конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“. За председника је изабран Славољуб Ђурић, председник Скупштине општине и актуелни председник Грађевинског одбора за изградњу поменутог објекта, за секретара дипл. правник Гордана Костић, за потпредседника историчар уметности Стеван Мартиновић и за заменика председника челник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић.

– Изградња се приводи крају, рачунам да ће све бити готово до половине текуће године, а да би Спомен-кућа функционисала на задовољство свих нас, потребно је да на време осмислимо садржај њеног рада – заложио се Мића Загорчић.- У то треба да се укључе и неке релевантне установе као што су Културни центар, Народни музеј, Историјски архив, Библиотека „Милутин Срећковић“ и др. – На нама је да предложимо и одлучимо шта ће се све тамо налазити и чувати, односно како ће тећи рад Спомен-куће с обзиром да Водице треба да постану и прво Новинарско село у Србији.

Славољуб Ђурић је оценио да је ово право време да се започне са предлогом садржаја рада Спомен – куће која чим грађевински радови буду завршени, одмах отпочне са реализацијом програмских активности. Оно што је присутно од самог старта њене изградње, јесте та визија Смедеревске Паланке као града будућности.

-Смедеревска Паланка, по некој мојој процени, за неколико година неће изгледати овако, а један од ослонаца ће бити и Спомен-кућа „Пере Тодоровића“ – додао је Ђурић.- Оно на чему желимо да градимо будућност, поред осталог, је и развој туризма с обзиром да смо близу Београда и да имамо шта да покажемо као туристичку понуду. С обзиром да је ово подручје и историјски значајно, ићи ћемо да неке догађаје осветлимо. Овај Програмски савет би практично имао два задатка: да осмисли садржај рада Спомен-куће и како да привучемо људе од струке да дођу и дају свој допринос остваривању нашег циља. Кућа би требало да буде стециште и седиште неких специјализованих удружења, а у духу имена и дела Пере Тодоровића.

Слободан Тодоровић-Токи је предложио да се упоредо са другим активностима решава питање вешања и осветљења уметничких слика како би се у адекватном простору за то повремено приређивале и изложбе, што не треба схватити као конкуренцију Народном музеју, већ као још једно галеријско место. Ту треба да има места и за сликарски еснаф, Клуб новинара Смедеревске Паланке итд. Он се заложио да се покрене и годишњак књижевно-новинарске варијанте који би био посвећен активностима Спомен-куће.

Дејан Црномарковић је предложио да се Спомен-кућа писмом обрати школама у Србији, да у Водице долазе, екскурзије, ђаци и њихови наставници, да све то прате лепо осмишљени садржаји.

-Ми смо пре неколико година, искористивши неке приватне везе и то да је он мој деда, успели да из стана Божидара Трудића у Београду донесемо овде његов клавир, уметничке слике, радни сто, нотне записе, а прва идеја је била да нешто од тога евентуално сместимо у Спомен-кућу Пере Тодоровића, што би могло бити културна и историјска атракција – нагласио је Црномарковић.- Клавир заиста изгледа добро, стар је преко 200 година, и интересантно га је видети. Логичније је да све то иде у Нижу музичку школу, али мени се допада да то буде у Водицама, јер су Пера Тодоровић и композитор Божидар Трудић били и најјачи ликови нашег краја. То би могла бити још једна понуда Спомен-куће, ако не спомен-соба а оно бар кутак и сећање на човека који је завршио два факултета и, поред осталог, компоновао „Оду родном граду“. Он је сликао, писао, компоновао…

Izvor

bookmark_borderSvetosavska svečanost 2016.

Posted on

U Osnovnoj školi u Vodicama, koja radi u sastavu OŠ „Olga Milošević“, održana je tradicionalna svetosavska svečanost. Počela je sečenjem slavskog kolača i zajedničkim programom vodičkih đaka i njihovih prijatelja iz Dečjeg sela iz Sremske Kamenice.

Svečare i njihove goste pozdravio je predsednik Opštine Smederevska Palanka Radoslav Milojičić-Kena, izrazivši na samom početku lično zadovoljstvo što prisustvuje jednom ovakvom događaju. On je posebno naglasio da će se lokalna samouprava zauzeti da se IMG_1938započeti radovi na izgradnji crkve privedu kraju, adaptira školska zgrada i učini napor da ovo selo dobije ono što mu je najpotrebnije.

– Zaista je zadovoljstvo biti na jednom ovakvom mestu – kazao je Zdravko Krunić, predstavnik Dečjeg sela. – Prijatno je i saznanje da na celoj zemaljskoj kugli samo srpska deca i Srbi imaju slavu, Svetog Savu. I zaista je to svima nama na ponos.

Učitelj Milan Todorović podsetio je na slavnu prošlost Srbije i velike događaje iz njene istorije. Vodički osnovci govorili su stihove posvećene Prvom svetskom ratu. U IMG_1935prigodnom recitalu dominirale su pesme posvećene Svetom Savi.

U svakom pogledu ovo je bila jedna u nizu svečanosti koje učitelji Vodica pripremaju sa svojim đacima. Za školsku slavu izdali su i list „Svetosavac“ čije stranice su odgovarajućim poetskim i proznim radovima ispunili sami đaci.

Izvor

bookmark_borderRadovi na spomen kući Pere Todorovića 2015.

Posted on

Сумирани резултати рада на Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама: ПРЕДСТОЈЕ ЗАХТЕВНИ УНУТРАШЊИ РАДОВИ

Уложићемо напор да се овај објекат заврши и стави у функцији до краја 2016. године, а надам се  да ћемо дотле развити идеју да Водице буду прво Новинарско село у Србији – заложио се Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије.

Активисткиње Завичајно-туристичког удружења  „Видовача“, припремивши традиционални „Водички астал“, дочекали  су у Спомен-кући Пере Тодоровића (објекат у изградњи) генералног секретара Нина Брајовића и члана Извршног одбора Удружења новинара Србије  и дописника „Политике“ из Подунавског округа Снежану Милошевић. Председник Миодраг Мића Загорчић, упознајући их са својим сарадницима, посебно је представио председника Књижевног клуба „Пера Тодоровић“ Слободана Тодоровића-Токија и првог донатора за изградњу Дома српског новинарства архитекту Аврама Крстића.

Овај сусрет, који је био и прилика да се сумира шта је све завршено и шта још треба урадити  на Спомен-кући,  искоришћен је да се обелодани и једна лепа идеја, чија реализација треба да доведе до установљења новинарске награде за фељтон „Пера Тодоровић“. Нино Брајовић се заложио да се та награда, истакавши да се фељтон данас налази у кризи, додељује сваке друге  године. Став је да званичан предлог кровном Удружењу учини недавно основана Секција штампаних медија Шумадије и њен први председник Дејан Црномарковић.

Разговори о даљем току радова на изградњи Спомен-куће настављени су у Смедеревској Паланци с председником Грађевинског одбора и актуелним председником Скупштине општине Славољубом Ђурићем и његовим сарадницима, а у томе је учествовао и директор Народног музеја Стеван Мартиновић.

Кад смо пре неколико година кренули у овај подухват мало је ко веровао да ћемо га успешно довести скоро до фазе која је све ближа завршетку – казао је Ђурић- Економска ситуација у којој смо почелу изградњу није најбоља, али  смо ми  доказали да се све може упорношћу, залагањем и кад се зна циљ. Сад можемо казати да смо близу да радове приведемо крају, а сам објекат планираној намени. Данас ћемо договорити како да  уредимо простор око Спомен-куће, да завршимо електроинсталације и унутрашњост. Наше амбиције су да бар један део објекта ставимо у функцију. Сад нам је приоритет да припремимо материјал, посебно онај који се односи на дело и новинарски рад Пере Тодоровића. На овоме заједно радимо са Удружењем новинара Србије и ја овом приликом изражавам велику захвалност господину Брајовићу, чији је допринос овоме заиста грандиозан. Признање одајем и Миодрагу Мићи Загорчићу који је одлично координирао акцију изградње и још на томе неуморно ради. Да није његове енергије могуће је да би се у неким етапама изградње и застало. Речи захвалности упућујем и другим прегаоцима и бројним донаторима.

Нино Брајовић је напоменуо да се сваки пут кад дође у Водице и Смедеревску Паланку наоружа ентузијазмом, истакавши да су он и колегиница Милошевић домаћински дочекани у родном селу Пере Тодоровића.

Изградња Спомен-куће Пере Тодоровића је 2015. одмакла корак даље – оценио је Брајовић.- Пре краја календарске године довршена је септичка јама, а трудићемо се да до конца 2016. Кућу ставимо у функцију. То ће бити један музеј штампе, јер је Пера Тодоровић оставио српском новинарству, не само велико дело, него и значајан број својих новина, као што су „Огледало“, „Мале  новине“… То треба да  буде и важна туристичка тачка за ову општину и овај део Шумадије. Кућа ће бити стециште новинара, али и чланова ЗТУ „Видовача“. Ако су људи нечему посвећени, не видим препреку да се планови и остваре. Унутрашњи радови, који нас очекују, доста су захтевни и скупи. Оно што можемо урадити, а за шта није потребан велики новац, а на шта одмах треба прионути, то је  развој идеје да Водице буду прво и једино „Новинарско село“ у Србији. Људе који негују позитиван однос према новинарима као јавним радницима, позивам да заједно ступимо у везу са оним новинарима, које они воле и које поштују, па и са породицима оних новинара који нису међу живима, да се створи један пријатељски однос и тако оживотвори идеја о „Новинарском селу“. То не кошта много пара и биће задовољство да то урадимо већ током наступајуће године. Ово је практично позив Водичанима да се јаве ЗТУ „Видовача“ , Удружењу новинара Србије и општинским функционерима. Да  видимо шта можемо добром вољом и без великих пара да урадимо. То је посао у коме очекујем и помоћ институција, првенствено Народног музеја.

Миодраг Мића Загорчић је подсетио да је 6. јуна 2011. године забоден први ашов, односно почело копање темеља за Спомен-кућу. Истакао је да је и радостан и веома срећан што је практично за 2,5 године укровљена кућа, која је добрим делом грађена донацијама, али и средствима Општине и УНС-а. Средства су стизала и из других извора. Велики терет је управо поднело Удружење новинара и његов генерални секретар Нино Брајовић.

Задовољан сам што је Спомен кућа стигла до ове фазе изградње, а у 2016. морамо смоћи снаге, иако је тешко време, да подухват доведемо до краја – казао је Загорчић.- Испред себе имам фотографију људи, који су започели изградњу, па ми се намеће мисао да смо се много променили, хоћу рећи свом животу додали још неку годину. Ја бих се и овом приликом захвалио првом донатору и члану Грађевинског одбора Авраму Крстићу на залагању и труду који је уложио да овај објекат добије своје ново лице. Још се живо сећам кад смо прву седницу Грађевинског одбора одржали у школском  воћњаку, на плацу где је никла Спомен-кућа. Овде смо се сабрали да усвојимо извештај о раду у протекле четири године, а испред себе држим документацију о изградњи тешку 8,5 килограма. Са нашим закључцима и ставовима изаћи ће се и пред одборнике Скупштине општине. Надам се да ће бити и размотрен предложени финансијски буџет за наредну годину тежак милион динара, колико је потребно да Кућу завршимо. Време јесте тешко, али се надам да ћемо, кад смо све ово до сада урадити, довршити објекат који није само значајан за Водице и Смедеревску Паланку, већ и целу Србију.

Izvor

bookmark_borderPosthumna dodela povelje Branislavu Milovanoviću Rafu

Posted on

Завичајно – туристичко удружење „Видовача“ обележило је две деценије од изградње моста на Јасеници у атару Водица и 10 година од смрти Бранислава Милановића – Рафа. Тим поводом на гробу некадашњег народног посланика и челника Холдинг корпорације „Гоша“ окупили су се његови сарадници, пријатељи и поштоваоци да му одају почаст и на овај начин изразе захвалност за све оно што је учинио за Водичане и ширу друштвену заједницу.

Branislav Milovanovic Raf

– Никад нисам радио у „Гоши“, а Бранислав Милановић – Раф је био мој пријатељ из лова – казао је Мића Загорчић, председник ЗТУ „Видовача“. – Он је много учинио за наше село, а нарочито кад је у питању изградња моста, која је трајала од 1992. до 1994. године. Премошћавање Јасенице одвијало се у времену велике кризе, али уз велику подршку Бранислава Милановића-Рафа. Водичани никада нису заборавили његову велику заслугу за успешан завршетак великог градитељског подухвата, па је наше Завичајно-туристичко удружење одлучило да му постхумно додели Захвалницу, коју ћемо предати његовој супрузи Дафини.

Лука Опачић, евоцирајући успомене на Рафа, рекао је да су 41 годину радили заједно, а неко време био му је и заменик. Сви договорили, који су се тицали фабрике и посла, завршавани су у року и квалитетно. Раф је на послу остајао до поноћи, јер му је фабрика увек била на првом месту. За њу се борио и жртвовао до последњег радног дана, а и касније кад се прихватио да буде председник Управног одбора Фабрике опреме за пољопривреду и грађевинарство.

Раф је, према ономе што је казао Срба Илић, био човек изузетних квалитета од кога се имало шта научити. Он га лично памти по добрим делима наглашавајући при том, да се остварила његова визија Индустрија „Гоша“ не би доспела у ситуацију у којој је сада. Паја Јовановић је подвукао да је Раф био велики човек и привредник, који је фабрику водио у најтежем времену.

Говорио је увек искрено и мудро, а овај инжењер га није доживљавао само као руководиоца, већ га је поштовао као рођеног стрица.

– Бранислав Милановић – Раф је имао идеје које су будиле наду и кад је није било на видику – рекао је Тома Радојковић. – Поверавао је задатке онима за које је био сигуран да ће их извршити.
Помогао је свакоме ко му се обратио за помоћ, посебно кад је посао био у питању. Свима је пружао шансу да раде и постану корисни чланови друштва. Делегација ЗТУ „Видовача“ накнадно ће Захвалницу, додељену Браниславу Милановићу – Рафу, уручити његовој супрузи, која из здравствених разлога није могла присуствовати овом скупу.

Извор

bookmark_borderBanke u Palanci pred Prvi svetski rat

Posted on

”Паланка је уз то и место зеленашке пљачке, и то не од скора. Поред зеленаша, у Паланци постоји 8 банака и новчаних завода, за које се може рећи да су праве разбојничке пећине. Ове су банке у своје мреже похватале целу смедеревску Јасеницу. Сељак у овом крају је само привидни сопственик, стварни су сопственици зеленаши и зеленашке банке а њих само у овој ужој околини има: Паланци – 8, Младеновцу – 5, Азањи – 4, Рачи – 2, Наталинцима – 2, Сопоту – 2, што укупно износи 23 банке. А како оне раде, може се оценити по овоме:
Ако сељаку треба зајам од 300 динара, онда он мора:

  1. да плати дијурну за „сазив“ цензуре која износи најмање 12 динара;
  2. уместо готовог новца добија једну акцију од 100 динара коју сместа продаје за 70 – 80 дин. било благајнику или неком члану управе;
  3. осим интереса даје и неку нарочиту таксу, која износи неколико динара;
  4. остатак зајма прими у кукурузу који му се рачуна најмање 20 динара, али га не узима из магацина већ одмах банци продаје по 12 – 14 дин. (јер му не треба кукуруз, већ новац).

Банка држи још и шиваће машине, бицикле, грамофоне и многи морају уместо новца да узму нешто од овог.

…

Трагичан је случај једног сељака, који се враћао из Паланке и носио собом грамофон.

  • Шта ће ти то, упита га један пролазник.
  • Мани ме господине, ово ми је трећи.
  • Како трећи?
  • Два већ имам код куће, па ево носим и трећи.
  • Па шта ће ти 3 грамофона?
  • Не треба ми ни један. Али, узео сам сам зајам у једној банци, па ми је она утрапила 1 грамофон. Кад сам потражио зајам у друној банци, она ми је наметнула други грамофон. А сад богу се молећи, уз трећи зајам из треће банке добио сам и трећи грамофон.

Ала ће тај ускоро имати комплетну музику: добош, крчање празних црева и свирку три грамофона.”

bookmark_borderDopis iz Palanke 1895. godine

Posted on

Крајем 19. века Србија је била у економској кризи. У Паланци, 1895. године доста радњи је престало са радом, јер је куповна моћ грађана опала, док се с друге стране порез редовно наплаћивао. „Продаје се и пепео из куће људима за порезу, па једној удовици, у октобру , пред сам улазак у зиму, власти продају и кућицу са плацем који је износио само 12 хвати у квадрату и то за свега 10 дуката.“

Један текст из дневних новина говори о ситуацији у Паланци. Иако је страначки обојен и (вероватно) није објективан и политички неутралан, пружа део слике како се живело у Паланци тих година.

***

Ове године о Крстову-дне занатлије су изнеле мало еспапа да би скупиле само за порез, а за дугове и хлеб не питај! Сељак је још у горем стању, јер оно мало што прибере са земље, ни за порез не изађе. Зло је страшно, да је народ просто онемео од чуда. Вараше га сви и напредњаци, и либерали, и радикали.
Ну, да вам пишем о неким „ситницама“. Да вам пишем о нашим веселницима опанчарима и обућарима. И за њих је све горе. Од неког времена говори се о поскупљењу коже. И сад тако и би. Оне коже што су се пређе продавале килограм по 1,40 дин. сад се продају 2 60 2,80 или чак по 3,30 дин. Наше „патриоте“ трговци можда су се договорили да нам што скупље продају. А и запгго не би?! Они данас могу све. Ја мислим да би најбоље било да се опанчари и обућари удруже те да заједнички набављају потребни материјал. а не да их овако капиталисти гуле и пљачкају. Зашто би Спасићи, Крстићи, Стаменковићи и др. текли капитале када се без тога могло. Ни часа не треба да почасе. Ови кожодери ће кроз коју годину сасвим опљачкати ово мапо Србије, њима није ништа свето, тј. они имају само свето – свој џеп. Оволику скупоћу у обући народ неће моћи да поднесе. Народ нема где да се окрене од намета и терета: те вежбања, те кулук, те пореза те патрола, те бир, те порез за цркву, те прирез за жандарме и штати још не знам.
Па још само да је то! Ова господа и удружена и сама за се пљачкају. Ето, нпр још прошлог фебруара забрањено је да трговци продају пресне и прављене опанке. Али наш ћир Стева Крстић, председник општине сасвим их слободно продаје. И то их још изнео на тротоар, пред дућаном, мада је и то забрањено. Даље. забрањено је да се недељом отварају дућани, али он и то ради. Е, али шта ћемо? Тако он хоће, па квит. Он је тај који код нас ведри и облачи.

***

bookmark_borderIstorijske legende – Vidovača i kamena ćuprija

Posted on

Средњовековни манастир Видовача у селу Водице код Смедеревске Паланке, који је био задужбина српског кнеза Лазара, доцекао је необичну судбину. Камен са ове светиње узидан је у чувени паланачки мост преко реке Јасенице. Обер капетан Станиша Марковић Млатишума, који је то учинио, прогоњен гризом савести и чудним догађајима, био је принуђен да убрзо, у знак покајања, обнови срушени манастир Драча код Крагујевца.

Станиша Марковић Млатишума (1664-1741) је значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Он је рођен у бјелопавловачком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Рано је побегао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Први помени о њему датирају из 1717. године када је са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Млатишума је у Аустрији организовао народну милицију састављену од припадника српског и црногорског народа и као њихов вођа учествовао је у ослобођењу Србије. После Пожаревачког мира, 1718. године Србијом је управљала “Земаљска администрација” а њен председник, гувернер и војни комадант био је принц Александар од Виртенберга. Комадант области око Рудника био је обер-капетан Станиша Марковић Млатишума. Као добар војсковођа истицао се у борбама против Турака. Све до пада Београда 1739. године играо је важну улогу у политичком животу Србије. Умро је у Осијеку.

Пошто је склопљен Пожаревачки мир и Аустријанци запосели северни део Србије, приступили су новој територијалној подели освојене територије, по којој је Хасанпашина (данас Смедеревска) Паланка сврстана у 4. групу у којој се нашао и Крагујевац. Власт је на овом подручју преузео Млатишума, који се прочуо као заштитник постојећих и градитељ нових објеката. Изградио је познату камениту ћуприју у Паланци, 1730. године, од камена донетог са рушевина средњовековног манастира Видовача, удаљеног свега неколико километара. Дуж Цариградског друма лепше грађевине није било. Испод моста је дубоким коритом текла Јасеница, а преко њега се одвијао војнички, каравански и татарски превоз.

Према једној легенди, некако у то време ударио је велики помор деце, ни једно на сиси да се одржи. Народ се препаде, не помагаше ни калуђерска ектенија ни бабске враџбине. Повероваше да брза смрт не долази са неба, већ од какве зубате или кљунате немани. Прође мало времена, а кроз варош прозуја да децу мори и једе попова мати, заклета вестица. Подиже се на ноге и мушко и женско, па право пред црквену кућу. Зграбише старицу за косу и извукоше напоље. Џаба се она правдала и бранила, паланчани се не сажалише, него је дугачком страњком увезаше и према Јасеници поведоше. Како се веровало да вода ни вешце, ни вештице не прима, варошки старешина нареди да се са Камените ћуприје вргне. Тако ће се, вели, најбоље сазнати дали је децоједица или није. Трипут је у реку бацана и увек је на дно тонула, ниједном на води не оста. Најпосле утврдише да је невина, јер стално потањаше, и несрећницу скоро без свести на обалу изнеше. Свима се обзнани да није зла душа и да ће се свако ко је, случајем или намером, вештицом даље буде називао по туру батином казнити.

Пуних пет година после подизања Камените ћуприје било је још догађаја који су забринули народ. Станиша Марковић Млатишума, уверен да је све то вероватно казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача, одлучио је да обнови средњовековни манастир Драча код Крагујевца. У основи, манастир је подигнут из рушевина, а камен за обнављање манастира узео је од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Манастир Драча са црквом посвећеном св. Николи налази се на обронцима Рујевице.

Према ктиторским натписима изнад улазног портала види се да је цркву подигао обер-капетан Станиша Марковић Млатишума 1734. године а да је она следеће године живописана. Можда је и Станиша Млатишума од својих протомајстора и зографа тражио да се и у архитектури и у сликарству инспиришу традицијама моравске уметности. У сваком случају, црква манастира Драче по својим архитектонским одликама и по ликовним карактеристикама веома подсећа на неку грађевину из доба пуног процвата моравске стилске школе. Обновом ове светиње њен градитељ је веровао да се искупио за изградњу Камените ћуприје у Паланци.

bookmark_borderMost kom su ukrali reku

Posted on

Članak u Večernjim novostima objavljen 06. aprila 2010. godine

Objekat retke kulturne vrednosti u Smederevskoj Palanci konačno će biti očišćen i uređen kao šetalište. Za izgradnju mosta korišćen kamen sa porušenog manastira cara Lazara u obližnjem selu Vodice.

POSLEDNJI je trenutak da se čuveni Kameni most, najstarija građevina u gradu na Jasenici iz prve polovine 18. veka, spase od potpunog propadanja. Most sve više tone u zemlju i blato, pa je otkopavanje neophodno ako se želi sačuvati objekat retke istorijske, kulturne i estetske vrednosti.
To su shvatili u mesnoj zajednici Stara čaršija, na čijoj se teritoriji nalazi most. Ekipa mladih ljudi je digla na noge nadležne u opštini, pa se može očekivati da prelepi svodovi starog mosta ponovo zablistaju. Ivan Tošić, zamenik predsednika Saveta mesne zajednice, kaže da imaju podršku građana koji odavno apeluju da se građevina ne prepusti zubu vremena.
– Dve trećine mosta odavno je pod zemljom, po visini i po dužini – kaže Tošić. – Tražimo da otkopavanje počne što pre, da mu se restauracijom i konzervacijom vrati nekadašnji izgled. Želimo da ovaj deo grada oživi, da se pretvori u park i šetalište, gde bi se mladi okupljali i zabavljali.

Stari most

Čelnici opštine održali su sastanak sa stručnjacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, kao i Regionalnog zavoda u Smederevu, čiji je projektant prof. dr Milan Gojković ranije uradio idejni projekat sanacije mosta.
– Zahvaljujući tom projektu otkopavanje može da počne čim obezbedimo novac, a trudimo se da to bude već ove godine – kaže Slavoljub Đurić, predsednik Skupštine opštine. – Uskoro ćemo raspisati konkurs za idejno rešenje pejzažnog izgleda okoline i želimo da se javi veći broj mladih arhitekata koji bi ponudili rešenje po želji njihove generacije. Propadanje mosta počelo je šezdesetih godina prošlog veka kada je korito Jasenice izmešteno, pa je kameni lepotan ostao na suvom. Nebrigom vlasti i građana rečno korito je zatrpano zemljom i smećem, a sa njim i most. Palančani sa rezignacijom pričaju da je to most kome su ljudi ukrali reku, ali je izgleda konačno došlo vreme da mu se reka i vrati.
Sredstva za uređenje mosta i okoline obezbediće donatori i investitori komercijalnih sadržaja. Ponudićemo ambasadama Austrije i Turske da učestvuju u projektu, jer Kameni most podseća i njih i nas na to davno vreme – kaže Ivan Tošić.
Most je bio nemi svedok mnogih istorijskih zbivanja. Karađorđe je ovuda prošao i sastao se u palanačkoj čaršiji sa starcem Fočom radi pregovora o miru. Mnogo puta ga je prešao čuveni hajdučki harambaša Stanoje Glavaš. Po njemu je koračao slepi guslar Filip Višnjić. Ljudi Miloša Obrenovića tuda su proveli bundžiju Miloja Đaka da bi ga pogubili na obližnjim Rudinama. Prelazile su ga okupatorske vojske u dva svetska rata i oslobodilačke jedinice 1944.

Carigradski drum

KAMENI most preko reke Jasenice u Palanci napravljen je 1730. godine, za vreme austrijske okupacije Srbije. Za izgradnju je (navodno) korišćen kamen sa porušenog manastira cara Lazara u obližnjem selu Vodice. Bio je jedan od najlepših mostova na starom Carigradskom drumu, kojim se odvijao vojnički, karavanski i tatarski saobraćaj Turske i Evrope.

bookmark_borderFudbalski susret Modriča 2013.

Posted on

Фудбалери Водица и Ждребана једном годишње одлазе једни другима у посету, учвршћују пријатељство и шире сарадњу.

Ждребан је село у Републици Српској. Налази се између Градачца и Модриче. Њему у походе кренуо сам са фудбалерима ветеранима из Водица. Један од њих, учитељ Милаи Тодоровић, тражи да фотоапаратом овековечим тренутак пред дуги пут. Екипа се брзо постројава поред комбија који ћe за који тренутак кренути ка својим старам знанцима, фудбалерима ждребанске „Cлoгe”, основане пре 40 година…

Ждребан је гранично место, нешто ближе Градачцу него Модричи. У дворишту основне школе, поред које је и лепо ypeђeнo фудбалско игралиште, Водичане дочекују стари знанци. Зближили су се преко фудбала, а великом заслугом учнтеља Милана Тодоровиhа, чија је супруга из овог места. Он је некада радио у том крају у коме је као просветар, али и као фудбалер, оставио дубок траг. Домаћини, представинцн Месне заједнице и ФК „Слога 73″, уприличили су традиционалну добродошлицу: на улазу у школску зграду приносе погачу и со. У учионици пљуште речи срдачне добродошлице, а потом следи окрепљење кафом, безалкохолним пићима, домаћом шљивовицом и пивом. После заједничког ручка ветерани Водица и„Слоге 73″ истрчавају на терен. По програму посете је пријатељска фудбалска угакмица којој претходи размена пригодних поклона. Сусрет се завршава нерешеним резултатом.

Овде победа ни домаћину ни гocтyjућој екипи није превацходан циљ. Пријатељство и братство је нешто чему се стреми од првог спортског сусрета.

Стево Ристић жели да ми покаже село. Ауtoмобилом „сечемо” пут Градачац – Модрича и пењемо се уз брдо. После краће вожње избијамо на зараван, где је главнина Ждребана, који административно припада Скугрићу, односно општини Модрича. Скугрић, напомиње мој домаћин, има
нешто више од 1.000 кућа и близу 4.500 становника. Простире се од Срадачца до Модриче. Његови житељи се махом баве пољопривредом: воћарством и сточарством. Од воћа доминира шљива и то чачанска родна, чачанска лепотица, стенлеј, мађарка и белица, а од ратарских култура пшеница и кукуруз. Oвдe људи гаје музна грла на двадасетак фарми, од којих су три, четири врло модерне, а настале су холандском донацијом.

Шљиве су ове године добро родиле, aли је проблем пласман – вајка се Стево Ристиh. – Пре рата имали смо у Градачцу фабрику за прераду воћа и производњу ракије „Боснапродукт”, али из познатих разлога више не сарађујемо. Градачац је, наиме, припао Федерацији БиХ, а наше село Републици Српској. Иначе, за време ратних сукоба нисмо имали проблема са „комшијама” муслиманима, јер у Градачцу није било екстремиста, попут оних око Зенице или Сарајева…

Оно чиме се не поносе, а карактеристично је u за друге средине у којима живе Срби, jecтe слаба обнова становништва. У селу је много нежења чему је, уз остала, допринела и економска криза. Некада добростојеће фирме не раде, какве су оне у Градачцу у којима је пре ратних сукоба у просеку било залослено по троје из сваке српске куће.

Сусрет ветерана Водица и „Слоге 73″ је био велики догађај, не само за Ждребан, већ и шире. На заједничку вечеру, уприличену после утакмице, дошли су и представници општине Модрича, али и „Крајина осигурања” из Бањалуке, које финансијски подржава овдашњи Фудбалски клуб. Размењене су здравице и пригодни поклони, пocлe чега је уследило „треће полувреме” с музиком и уз 6oгaтy трпезу.

Браћи из Србије желим пријатан боравак у нашој средини – казао је у поздравној речи Стево Ристић. – Наши сусрети започети су пре четири гoдине. Учитељ Милан Тодоровић, који је овде некада био просветни радник и фудбaлер, успео је да нас повеже и зближи. Идеја за ове сусрете зачела се приликом једне од његових посета тазбини у Ждребану. Мишљења сам да река Дрина не раздваја Србе, она jecтe крива, али су наши путеви прави. Нашим примером требало би да крену и други Срби са обе стране Дрине.

На изузетно топлом н братском пријему, у име фудбалера ветерана и села Водица, эахвалио се учитељ Милан Тодоровић, подвукавши да је веома радостан што овакве сусрете здушно подржава руководство општине Модрича и „Крајина осигурања”. Челници те општине бираним речима пожелели су добродошлицу фудбалерима Водица и изразили наду да ће спортска и братска сарадња потрајати и пренети се и на млађе генерације. Oнu cy ca задовољством прихватили позив да Водице и општину Смедеревска Паланка посете у време традиционалног Крстовданског вашара када ћe и започети званхчни разroвори о могућностима братимљења два града.

Руководство ФК „Слога 73″ било је изузетно добар домаћин и спортског сусрета и онога што је уследило пре и после њега. Задовољни и пуни утисака враћамо се из Републике Српске са утиском да и овај облик сарадње мноro значи и једнима и другима. Отуда и жеља да се сусрети наставе и у долазећим годинама, јер Водице н Ждребан светле лепим примером братске сарадње.

Извор

bookmark_borderPosthumna dodela povelje Milanu Mihajloviću

Posted on

Видовданска повеља постхумно је додељена човеку који је оставио дубок траг у развоју родног села Водица.

Звичајно-туристичко удружење „Видовача“ у Водицама негује успомену на мештане који су оставили траг у култури и другим областима живота и рада. Један од таквих репрезената родног села знаменитог Пере Тодоровића био је, на жалост, рано преминули Милан Михајловић. Њему је недавно постхумно додељена Видовданска повеља као признање за изузетну посвећеност селу у коме је обављао многе друштвене дужности.

Мића Загорчић, председник ЗТУ „Видовача“, истиче да је он био вредан човек и велики ентузијаста,
који није узмицао ни пред једном препреком. У младости се истицао како врстан фолклорац и извођач народних песама у сеоском културно-уметничком друштву, чији је неко време био и председник. За време његовог мандата, подвлачи Загорчић, водичко културно-уметничко друштво је доживело прави процрат.

Запажен је био и његов рад у Фудбалском клубу, где се дуже време налазио на месту председника – подсећа Загорчић. – Ту сам се с њим зближио и започео плодну сарадњу. Успевао је да усклади
послове возача у некада моћном Трговинском предузећу „Узор“ и друштвене обавезе. Био је, поред
осталог, члан Савета, једно време налазио се на челу Извршног одбора, да би потом постао и председник Скупштине месне заједнице. Као секретар Месне заједнице био сам његов блиски сарадник, тако да смо заједно радили на реализацији многих пројеката.

Милан Михајловић (стоји, први са десна на лево)

Михајловић је био члан малобројне екипе одабраних, која је радила на осмишљавању Видовданског сабора, велике манифестације, која је окупљала многе културне посленике, истакнуте завичајце и друге јавне раднике, Био је први међу једнакима кад је текла акција санације сеоског водовода, а и кад је покренута иницијатива да се гради нови мост преко Јасенице.

– У тај посао ушли смо 1992. године – сећа се Загорчић. – Истовремено се радило на постављању
струјовода и насипању пута до извора минералне воде. Годину дана раније реновиран је сеоски Дом културе, обновљен рад Културно-уметничког друштва на чијем челу је био Слободан Тодоровић Токи, покренут је Ликовни викенд… Милан Михајловић је у свему томе активно учествовао.

Игром судбине, 1998. године умро је на задатку. Био је пошао на састанак, где је требало да се разговара о важним питања за будући развој села. Смрт га је покосила тек пошто је изашао из аутомобила. Иза њега су остали синови Мирослав и Милош. Млађи, Милош, је у име оца примио признање, Видовданску повељу, коју му је доделило Завичајно-туристичко удружење „Видовача“. То се догодило 15 година после изненадне смрти великог водичког неимара.

Извор