bookmark_borderBroj kuća u selu Vodice

  1. године – 17 кућа
  2. године – 19 кућа
  3. године – 32 кућа
  4. године – 35 кућа
  5. године – 50 кућа
  6. године – 83 кућа
  7. године – 111 кућа
  8. године – 144 кућа
  9. године – 157 кућа
  10. године – 180 кућа
  11. године – 205 кућа
  12. године – 280 кућа
  13. године – 358 кућа
  14. године – 298 кућа
  15. године – 320 кућа
Broj kuca

bookmark_borderNarodni porez 1815.-1835. godine

Народни лични порез

Ко је плаћао порез и који су били главни облици пореза.

За време последње турске државне управе у пашалуку београдском, до другог устаика 1815. године, непосредни порез у главноме плаћало је свако мушко лице; за тим порез од добивеног прихода и најзад сваки од свог дома.

Ове три врсте непосредног пореза, биле су састављене из 11 разних пореских облика. А сви ови облици били су подељени на 26 разних подоблика.

Непосредни порез делио се:

  1. На порез од сваког мушког лица старог од навршене, за харач, седме, а за остале порезе, од навршене двадесете до осамдесете године,
  2. На порез од добивеног прихода,
  3. На порез од сваког српског дома.

Подела главних облика пореза на подоблике.

Све ове три врсте непосредног пореза делиле су се овако:

  1. Порез је плаћало свако мушко лице, у готовом новцу, а делио се:
  • на царски харач, порез на земљу, за гажење и обрађивање царске земље који су Срби, „Раја”, плаћали;
  • на царски харач који су Цигани плаћали;
  • на народни лични порез, звани везирски порез, за издржавање везира, турске управе и гарнизона у пашалуку;
  • на царски харач, чибук, који се плаћао на ситну стоку: овце, козе н њихове торове;
  • на царску и спахиску главницу, коју је плаћало: свако српско ожењено лице, за тим за сваку женидбину (свадбарину или девојаштво), за мртвину (умрле старешинске главе), и за свако свинче;
  • на казнени порез, звани глобарина или крвнина;
  • на нахиски прирез, за издржавање турских нефера, војника, који су се налазили у нахијама ради одржања мира; и
  • на свештенички порез, варошки бир.

2. Порез од добивеног прихода плаћао се у новцу и у натури, а делио се:

  • Порез у новцу, на царску замену десетка у кругу царског спахилука, и на приватну спахиску замену десетка, у кругу приватних спахилука, и то: на сваку воденицу, казаницу, башту за поврће, воћњак, виноград, котар за сено, и на сваку трмку.
  • Порез у натури, на царски, закупнички десетак од произведене и добивене хране; на спахиски десетак; и на свештенички, сеоски бир.

3. Порез од сваког српског дома плаћао се у новцу и у народној снази, и делио се:

  • Порез у новцу, на владичанску димницу и на владичанску мирију.
  • Порез у народној снази, на царски кулук, и на спахиски кулук и намет.

Као што се из овога види, порез се плаћао: у новцу, у земаљским производима и у народној снази.

Све ове врсте многобројног пореза застао је други устанак и одржале су се у обновљеној Србији, још пуних 20 година, до 1835. године; а тада су замењене са једном једином врстом државног пореза, »порез с главе на главу по 6 талира годишње«. Од свију наслеђених врста пореза 1815. године, одмах је укинута најиздашнија врста пореза, која је постојала под турцима, и која се звала „глобарина”.


Извор: Финансије и установе обновљене Србије до 1842. – Мита Петровић

bookmark_borderPopis 1822. godine

Други општи попис (у новој Србији први попис је био 1819.) је извршен почетком 1822. године, после Ђурђеврске Народне Скупштине.

Иако у многим изворима стоји да се први пут у писаним документима Водице спомиње у Тефтеру харача из 1826. године, када је избројано 19 домова, у књизи ‘Финансије и установе обновљене Србије до 1842’. чији је аутор Мита Петровић, спомиње се Водице као село у нахији Смедеревској у Пописнику села, кућа, пореских – ожењених и арачких лица 1822. год.

Под редним бројем 20 (страна 557), пише да село Водице има 17 кућа, 20 пореских и 45 арачких глава.

bookmark_borderLeskovčani u Šumadiji

У Горњој или Крагујевачкој Јасеници, која се као етнографско подручје најчешће назива само Јасеница, досељених Лесковчана има у тринаест насеља. Пада у очи да су они углавном насељени у равничарском делу Шумадије, у насељима доњег тока реке Јасенице, која по многоме подсећају на њихов стари завичај, Лесковачку Мораву, а то је омогућавало и њихово лакше прилагођавање у новој средини. Тако је око Првог светског рата у доњем току Јасенице, који неосетно прелази у равницу Поморавља, било 216 кућа лесковачких досељеника смештених у девет насеља, а у горњем току само седам кућа у три насеља.

Највећа лесковачка оаза у Јасеници и средишној Шумадији је у селу Трнави код Тополе, у којој је почетком XX века било 70 кућа досељеника од Лесковца, што значи да је свака шеста кућа у овом селу порекпом из лесковачког краја.

После Трнаве, следе Водице и Придворица по броју досељеника из лесковачког краја. У Водицама је било 41, а у Придворици 34 такве куће. Лесковчани у Водицама су Михајловићи или Јевтићи (13 кућа), Живковићи или Аранђеловићи (8), Стојаковићи или Кајковићи (5), Нешковићи (5), Цветановићи (5) и Стојадиновићи (5).

У Придворици су потомци лесковачких досељеника Илићи (12), чије је старо презиме Бучуковићи, у оквиру којих су огранци Миловановићи и Милосављевићи. У селу су лесковачког порекла Стевановићи или Младеновићи (9), Перићи (8), Славковићи (1), Стојановићи или Стојиљковићи (1) и Петковићи (1), а Јован Ердељановић је установио да су и Анђелковићи (2) дошли из истога краја.

Приметнија скупина Лесковчана је и у Церовцу, којима припада 20 кућа Петковића.

У Смедеревској Паланци су пореклом од Лесковца Коцићи (5) и Мијовићи звани Кајганци (5), као и пет породица које су у град дошле углавном као занатлијске.

У варошици Наталинцима су од Лесковца Доџићи (8), који се презивају још Живановићи и Петровићи, као и Коларевићи (друго презиме Стојановићи, 6 кућа).

У Великој Плани је лесковачког порекла род Мутавџића – друго презиме Стојковићи (5), чији је предак, по занимању мутавџија, даљим пореклом са Косова, избегао из Лесковца, где је радио, затим пребегао преко Саве, а касније, при повратку се настанио овде. По занату је у Велику Плану дошао и предак Ужараца (друга презимена Стојиловићи и Ивановићи, 3 куће), за које је Јован Ердељановић такође установио да потичу од Лесковца, као и Стојадиновићи (други, 2 куће). Истог порекла су Миленковићи (5) у Баничини, Ристићи (2) у Рабровцу, Матићи (4) у Љубичевцу, две породице занатлија у Аранђеловцу, Симићи (2) у Јунковцу и Стевановићи (1) у Колетини.

У Јасеници, као и у Смедеревском Подунављу, већина досељеника од Лесковца није задржала у памћењу село из кога су им преци дошли. У овом погледу су изузетак Славковићи, Стојановићи (Стојиљковићи) и Петковићи у Придворици, који памте да су дошли из села Радоњице код Вучја. Симићи у Јунковцу знају да су досељени из Медвеђе у Јабланици, Стевановићи у Колетини знају да су из Печењевца, а велики род Петковића (Јовановића, Михаиловића) у Церовцу да су из Тулова.

У насељима у којима су Лесковчани у приметнијем броју заступљени и данас се може у говору открити, истина ретко, али у старијих особа засведочена, језичка наслага донета и старог краја (нпр.: Откуде си ти?, Живославов унук, Илијином снаји, маје се около, он ич не разбира, они причају, ники не сме, ене га иде, са децама, мојим оцу, о Светим Аранђелу, верујем ја тебе, да ве питам, да гу дам, дај мене, ки јуне, не мож’ да бидне, напујдити, ој да будне, ој д’ идеш, ој д’ ује то пцето, бејагоше итд.).

Извор

bookmark_borderBroj ovaca i koza po domaćinstvima 1832. godine

Тефтер чибучки од капетаније Јасенице у нахији смедеревској за годину 1832.-гу, број оваца и коза по домаћинствима:

  1. Јован Радосављев – 45
  2. Нешо Станчић – 25
  3. Јова Стојовић – 14
  4. Станоје Ристић – 7
  5. Цветан Ристић – 5
  6. Мијаило Нешковић – 10
  7. Богдан Ђурђевић – 18
  8. Митар Ђурђевић – 3
  9. Андреја Никачевић – 18
  10. Никола Аврамовић – 12
  11. Марко Аврамовић – 21
  12. Стојан Станчић – 16
  13. Митар Никачевић – 18
  14. Милисав Михаилов – 6
  15. Вук Давидовић – 6
  16. Радивој Симић – 4
  17. Јован Милисављев – 3
  18. Радован Никачевић – 15

Укупно: 246

bookmark_borderPostupak prilikom kupoprodaje turskih imanja – 1839.

Поступак приликом купопродаје турских земаља

 Свим окружним началничествама

Наместничество књажеског достоинства изволело је под 5. тек. ВНо 2229. у согдасију са Совјетом поводом представленија Попечитељства овог височајше решити, да турски поданици изван границе Отечества нашег живећи, који у нашој страни имају винограде, земље и проча непокретна добра, за која би достаточне документе имали да су истинито њиова, кад би такова продати хтели, могу погодбу с купцем при Карантину свршити, без да се трошити морају док период карантински одлеже и у место, гди добра имају, дођу, а притом, кад се купац и продавац погоде и писмено сверху тога између себе начине, да се Карантин такову (писмено) сведочбе ради подпише, које ће, кад се окружним судовима на потврђење поднесе, важност код исти имати, купац пак да дужан 6уде за подпис карантински један цванцик у касу карантинску платити.

Попечитељство је о овоме известило карантине и издало им препоруку, да смотренију то по истој уредби дејствују, која се и Начелничеству тамошњем сведенија ради сообштава, с тим да ју оно надлежним путем и народу подручног му окружија обзнани.

Но 5564.
14. декемврија 1839.
У Београду
АС — МУД — П — I — 5 — 1840.

Извор

bookmark_borderUšoravanje sela 1837 – Ukaz Miloša Obrenovića

Ушоравање села

Указ
Нашему Управителному Совјету

Путовавши данас од Крагујевца довде, приметили смо, да народ много сам себи шкоди тим, што села нису ушорена, а уједно сбијена, већ цео атар једног села заузели су људи истог села кућама и сградама својима, тако да нити имају, као што треба, њиве, ни ливаде, ни испуст, ни шуме, већ испречали су једни другима просторе, на велику штету обштествену и поособену.
За уклонити препјатствија ова ко умноженију благостојанија народног, сходно разговору, који смо имали са Совјетом у предмету истом, нашли смо за добро решити, да се села у једно сбијају и ушоравају и већ смо издали налог комисији, изићи имајућеј у Лепеницу, да села Чумића, Трнаву и Жабаре ушори.
У следствију овог решенија нашег издајемо Совјету овај указ, којим препоручујемо да Совјет циркулира по целому Отечеству нашему, да власти и старешине толкују народу штету, произлазећу одтуда, што су села растркана и ползу која произлази од ушоренија села и сбијања кућа у једно, па да свим силама постарају се како старешине, тако и кметови мало по мало села уједно сбијати и ушоравати, да би се благостојаније народно, одтуда произлазеће, умножавало.

Но 811.
8. марта 1837.                                                                                         Милош Oбреновић,
У Жабарима                                                                                               књаз србски

По заповести књаж.
Јаков Живановић,
директор Канц. књаж.

АС — Совјет — 111 — 1837.

Извор

bookmark_borderGlad u selu Vodice 1847. godine

Глад у селу Водици 1847. године

Ваша светлост, милостивејши господару,

Највећа беда и опасност, проистичућа из оскудости у рани, будући нас је такова чрез прошле две године због јаког града и велике суше изневерила тако, да нисмо кадри себе с децом и стоком нашом изранити, принуждава нас вашој светлости као милостивом свију нас оцу с највећом учтивосћу приступити и с склопљеним рукама молити, да би она, сматрајући на спешеће нам на сусрет опааности, смиловала се на верносћу прама вама о светли господару, одушевљени вашим поданицима и њима благоусредствовала могућством својим 80 дук. цесарски под већ уобичајени интерес за 1 годину дана из народње касе определити, коју ћемо суму новаца ми долеподписани житељи и кметови села Водица у окружију смедеревском са јошт 17 сиромашни између нас сожитеља наши, на наше и наше деце издржање братски поделити, да би тако претеће нам опасности избећи могли. Наша неподвижна и два пута више од 80 просими дук. цесар. износећа добра, радо ћемо као јемство под интабулацију подвргнути, само ако воља ваше светлости буде, да се то учини.
У надежди да неће ни нас обштепозната милост ваше светлости мимоићи, но да ће она што пре с одобренијем и уваженијем вишеизложене покорнејше просбе, верне своје поданике обрадовати, због чега ћеду они на свагда остати,
ваше светлости
3. Марта 1847. године
У Смедереву

всеподанејши раби,
+ Вук Давидовић, председатељ Примирит. cуда
+ Никола Стојановић, кмет
+ Глигорије Николић и
+ Ђорђе Аксентијевић, житељи села Водица


Попечитељству финансије

По саслушанију мненија Совјета од данашњег Но 190. ја сам на прозбу житеља села Водица у окружију смедеревском, у којој исти моле, да им се из призренија на оскудост у рани, даде на јемство њиови добара из правитељствене касе на годину дана под интерес 80 дуката цесарских решио да се истој обштини на прописано довољно јемство даде из правитељствене касе на годину дана 80 дук. цесар. под интерес по начину оном, по коме је подобна помоћ и другим обштинама учињена, о чему Попечитељство финансије с посиланијем истог прошенија овим ради даљег његовог употребленија извештавам.
ВНо 375.
6. марта 1847.
У Београду

А. Карађорђевић


Началничеству оkр. смедерев.

Кметови села Водица, окр. смедеревског, имено: Вук Давидовић, Никола Стојановић, Глигорије Николић и Ђорђе Аксентијевић, у име целе обштине истога села, поднели су његовој светлости милостивејшему господару књазу нашем прошеније у томе смислу да се њиној обштини позајми из правитељствене касе на једну годину дана под интерес 80 дук. цес. и то на сигурност њиови добара, да би за ту суму рану за своје сељаке набавити могли. У следству овога прошенија, следовало је под 6. тек. ВНо 375. височајше решеније да се обштини села Водица за потребу њини оскудни житеља на прописано довољно јемство, даде из правитељствене касе под интерес 80 дук. ц. на једну годину, по оном начину. по ком је и осталим обштинама подобна помоћ учињена.
Височајше ово решење оообштавајући Началничеству, Попечитељство финансије препоручује му, да оно о томе речену обштину и њене кметове извес- тивши, упути иј, да од њи неколико имућни даду добра своја проценити, која би по уредби довољно каси правитељственој за ову суму јемствовала и почем то учине, да направе облигацију на 80 дук. ц. по имајућој при Началничеству форми, ову на прво место код окружног Суда интабулирају на добра, која ће дати проценити и потом ју тако Началничеству интабулирану и подпиеима кме- това и одабрани житеља снабдевену предаду, по чему ће Началничество онда горе изложену суму из своје касе истим кметовима издати и у свој расход за- вести, а облигацију с проценама овамо Попечитељству финансије спровести
Да би се пак зајмом овим пожелана помоћ истом нуждавајућем се селу учинила, Попечитељство финансије налаже Началничеству, да оно у смотренију томе придржава се налога од 4, нојемвра 1846. год. ПНо 3390. одовуд изишавшег.
ПНо 721.
7 марта 1847.
У Београду


Високославному Попечитељству финансије

Началничества окружија смедеревског – известије

Началничество је ово по добивеном предписанију високославног Попечитељства финансије од 7. марта ПН. 721. обштини села Водице среза јасеничког, на издржаније сел*ана своји, оскудност у рани трпећим 80 дук. цесарски из касе своје издало и добивену на исту суму облигацију Судом ово-окружким одостоверену и на прво место интабулирану, заједно са проценом добара неки житеља вопросне обштине, шиље предхваљеном Попечитељству финансије, на даље употребленије.
КНо 230.

24. јулија 1847. године
У Смедереву

За началника окруж.
помоћник ш. капетан,
Таса Кузмановић

Казначеј,
Милоје Павловић

Извор