Светосавска свечаност 2016

У Основној  школи у Водицама, која ради у саставу ОШ „Олга Милошевић“, одржана је традиционална светосавска свечаност. Почела је сечењем славског колача и заједничким програмом водичких ђака и њихових пријатеља из Дечјег села из Сремске Каменице.
IMG_1935Свечаре и њихове госте поздравио је председник Општине Смедеревска Паланка Радослав Милојичић-Кена, изразивши на самом почетку лично задовољство што присуствује једном оваквом догађају. Он је посебно нагласио да ће се локална самоуправа заузети да се започети радови на изградњи цркве приведу крају, адаптира школска зграда и учини напор да ово село  добије оно што му је најпотребније.

-Заиста је задовољство бити на једном оваквом месту – казао је Здравко Крунић, представник Дечјег села. – Пријатно је и сазнање да на целој земаљској кугли само српска деца и Срби имају славу, Светог Саву. И заиста је то свима  нама на понос.

Учитељ Милан Тодоровић подсетио је на славну прошлост Србије и велике догађаје из њене историје. Водички основци говорили су стихове посвећене Првом светском рату. У пригодном  рециталу доминирале су песме посвећене Светом Сави.
IMG_1938У сваком погледу ово је била једна у низу свечаности које учитељи Водица припремају са својим ђацима. За школску славу издали су и лист „Светосавац“ чије странице су одговарајућим поетским и прозним радовима испунили сами ђаци.

Д. Ј.

Извор

Програмски савет спомен-куће Пера Тодоровић

У Смедеревској Паланци је конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“. За председника је изабран Славољуб Ђурић, председник Скупштине општине и актуелни председник Грађевинског одбора за изградњу поменутог објекта, за секретара дипл. правник Гордана Костић, за потпредседника историчар уметности Стеван Мартиновић и за заменика председника челник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић.

-Изградња се приводи крају, рачунам да ће све бити готово до половине текуће године, а да би Спомен-кућа  функционисала на задовољство свих нас, потребно је да на време осмислимо садржај њеног рада – заложио се Мића Загорчић.- У то треба да се укључе и неке релевантне установе као што су Културни центар, Народни музеј, Историјски архив, Библиотека „Милутин Срећковић“ и др. – На нама је да предложимо и одлучимо шта ће се све тамо  налазити и чувати, односно  како ће тећи рад Спомен-куће с обзиром да Водице треба да постану и прво Новинарско село у Србији.

IMG_1924Славољуб Ђурић је оценио да је ово право време да се започне са предлогом садржаја рада Спомен – куће која чим грађевински радови буду завршени, одмах отпочне са реализацијом програмских активности. Оно што је присутно од самог старта  њене изградње, јесте та визија Смедеревске Паланке као града будућности.

-Смедеревска Паланка, по некој  мојој процени, за неколико година неће изгледати овако, а један  од ослонаца ће бити и Спомен-кућа „Пере Тодоровића“ – додао је Ђурић.- Оно на чему желимо да градимо будућност, поред осталог, је и развој туризма с обзиром да смо близу Београда и да имамо шта да покажемо као туристичку понуду. С обзиром да је ово подручје и историјски значајно, ићи ћемо да неке догађаје осветлимо. Овај Програмски савет би  практично имао два задатка: да осмисли садржај рада Спомен-куће и како да привучемо људе од струке да дођу и дају свој допринос остваривању нашег циља. Кућа би требало да буде стециште и седиште неких специјализованих удружења, а у духу имена и дела Пере Тодоровића.

Слободан  Тодоровић-Токи је предложио да се упоредо са другим активностима решава питање вешања и осветљења уметничких слика како би се у адекватном простору за то повремено приређивале и изложбе, што не треба схватити као конкуренцију Народном  музеју, већ као још једно галеријско место. Ту треба да има места и за сликарски еснаф, Клуб новинара Смедеревске Паланке итд. Он се заложио да се покрене и годишњак књижевно-новинарске варијанте који би био посвећен активностима Спомен-куће.

Дејан Црномарковић је предложио да се Спомен-кућа писмом обрати школама у Србији, да у Водице долазе, екскурзије, ђаци и њихови наставници, да све то прате лепо осмишљени садржаји.

-Ми смо пре неколико година, искористивши неке приватне везе и то да је он мој деда, успели да из стана Божидара Трудића у Београду донесемо овде његов клавир, уметничке слике, радни сто, нотне записе, а прва идеја је била да нешто од тога евентуално сместимо у Спомен-кућу Пере Тодоровића, што би могло бити  културна и историјска атракција – нагласио је Црномарковић.- Клавир заиста изгледа добро, стар је преко 200 година, и интересантно га је видети. Логичније је да све то иде у Нижу музичку школу, али мени се допада да то буде у Водицама, јер су Пера Тодоровић и композитор Божидар Трудић били и најјачи ликови нашег краја. То би могла бити још једна понуда Спомен-куће, ако не спомен-соба а оно бар кутак и сећање на човека који је завршио два факултета и, поред осталог, компоновао „Оду родном граду“. Он је сликао, писао, компоновао…

Извор

Радови на спомен-кући Пере Тодоровића

Сумирани резултати рада на Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама: ПРЕДСТОЈЕ ЗАХТЕВНИ УНУТРАШЊИ РАДОВИ

Уложићемо напор да се овај објекат заврши и стави у функцији до краја 2016. године, а надам се  да ћемо дотле развити идеју да Водице буду прво Новинарско село у Србији – заложио се Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије.

Активисткиње Завичајно-туристичког удружења  „Видовача“, припремивши традиционални „Водички астал“, дочекали  су у Спомен-кући Пере Тодоровића (објекат у изградњи) генералног секретара Нина Брајовића и члана Извршног одбора Удружења новинара Србије  и дописника „Политике“ из Подунавског округа Снежану Милошевић. Председник Миодраг Мића Загорчић, упознајући их са својим сарадницима, посебно је представио председника Књижевног клуба „Пера Тодоровић“ Слободана Тодоровића-Токија и првог донатора за изградњу Дома српског новинарства архитекту Аврама Крстића.

Овај сусрет, који је био и прилика да се сумира шта је све завршено и шта још треба урадити  на Спомен-кући,  искоришћен је да се обелодани и једна лепа идеја, чија реализација треба да доведе до установљења новинарске награде за фељтон „Пера Тодоровић“. Нино Брајовић се заложио да се та награда, истакавши да се фељтон данас налази у кризи, додељује сваке друге  године. Став је да званичан предлог кровном Удружењу учини недавно основана Секција штампаних медија Шумадије и њен први председник Дејан Црномарковић.

Разговори о даљем току радова на изградњи Спомен-куће настављени су у Смедеревској Паланци с председником Грађевинског одбора и актуелним председником Скупштине општине Славољубом Ђурићем и његовим сарадницима, а у томе је учествовао и директор Народног музеја Стеван Мартиновић.
IMG_1823

Кад смо пре неколико година кренули у овај подухват мало је ко веровао да ћемо га успешно довести скоро до фазе која је све ближа завршетку – казао је Ђурић- Економска ситуација у којој смо почелу изградњу није најбоља, али  смо ми  доказали да се све може упорношћу, залагањем и кад се зна циљ. Сад можемо казати да смо близу да радове приведемо крају, а сам објекат планираној намени. Данас ћемо договорити како да  уредимо простор око Спомен-куће, да завршимо електроинсталације и унутрашњост. Наше амбиције су да бар један део објекта ставимо у функцију. Сад нам је приоритет да припремимо материјал, посебно онај који се односи на дело и новинарски рад Пере Тодоровића. На овоме заједно радимо са Удружењем новинара Србије и ја овом приликом изражавам велику захвалност господину Брајовићу, чији је допринос овоме заиста грандиозан. Признање одајем и Миодрагу Мићи Загорчићу који је одлично координирао акцију изградње и још на томе неуморно ради. Да није његове енергије могуће је да би се у неким етапама изградње и застало. Речи захвалности упућујем и другим прегаоцима и бројним донаторима.

Нино Брајовић је напоменуо да се сваки пут кад дође у Водице и Смедеревску Паланку наоружа ентузијазмом, истакавши да су он и колегиница Милошевић домаћински дочекани у родном селу Пере Тодоровића.

Изградња Спомен-куће Пере Тодоровића је 2015. одмакла корак даље – оценио је Брајовић.- Пре краја календарске године довршена је септичка јама, а трудићемо се да до конца 2016. Кућу ставимо у функцију. То ће бити један музеј штампе, јер је Пера Тодоровић оставио српском новинарству, не само велико дело, него и значајан број својих новина, као што су „Огледало“, „Мале  новине“… То треба да  буде и важна туристичка тачка за ову општину и овај део Шумадије. Кућа ће бити стециште новинара, али и чланова ЗТУ „Видовача“. Ако су људи нечему посвећени, не видим препреку да се планови и остваре. Унутрашњи радови, који нас очекују, доста су захтевни и скупи. Оно што можемо урадити, а за шта није потребан велики новац, а на шта одмах треба прионути, то је  развој идеје да Водице буду прво и једино „Новинарско село“ у Србији. Људе који негују позитиван однос према новинарима као јавним радницима, позивам да заједно ступимо у везу са оним новинарима, које они воле и које поштују, па и са породицима оних новинара који нису међу живима, да се створи један пријатељски однос и тако оживотвори идеја о „Новинарском селу“. То не кошта много пара и биће задовољство да то урадимо већ током наступајуће године. Ово је практично позив Водичанима да се јаве ЗТУ „Видовача“ , Удружењу новинара Србије и општинским функционерима. Да  видимо шта можемо добром вољом и без великих пара да урадимо. То је посао у коме очекујем и помоћ институција, првенствено Народног музеја.

Миодраг Мића Загорчић је подсетио да је 6. јуна 2011. године забоден први ашов, односно почело копање темеља за Спомен-кућу. Истакао је да је и радостан и веома срећан што је практично за 2,5 године укровљена кућа, која је добрим делом грађена донацијама, али и средствима Општине и УНС-а. Средства су стизала и из других извора. Велики терет је управо поднело Удружење новинара и његов генерални секретар Нино Брајовић.
IMG_1814Задовољан сам што је Спомен кућа стигла до ове фазе изградње, а у 2016. морамо смоћи снаге, иако је тешко време, да подухват доведемо до краја – казао је Загорчић.- Испред себе имам фотографију људи, који су започели изградњу, па ми се намеће мисао да смо се много променили, хоћу рећи свом животу додали још неку годину. Ја бих се и овом приликом захвалио првом донатору и члану Грађевинског одбора Авраму Крстићу на залагању и труду који је уложио да овај објекат добије своје ново лице. Још се живо сећам кад смо прву седницу Грађевинског одбора одржали у школском  воћњаку, на плацу где је никла Спомен-кућа. Овде смо се сабрали да усвојимо извештај о раду у протекле четири године, а испред себе држим документацију о изградњи тешку 8,5 килограма. Са нашим закључцима и ставовима изаћи ће се и пред одборнике Скупштине општине. Надам се да ће бити и размотрен предложени финансијски буџет за наредну годину тежак милион динара, колико је потребно да Кућу завршимо. Време јесте тешко, али се надам да ћемо, кад смо све ово до сада урадити, довршити објекат који није само значајан за Водице и Смедеревску Паланку, већ и целу Србију.

Драгољуб Јанојлић

Извор

 

Станоје Главаш

Станоје Главаш – детињство и младост – 1
Станоје Главаш – Одлазак у хајдуке – 2
Станоје Главаш – Харамбаша – 3
Станоје Главаш – Први Српски устанак – 4
Станоје Главаш – Смрт – 5
Станоје Главаш – Паљење цркве у Глибовцу – 6
Станоје Главаш – Подизање споменика – 7
Станоје Главаш – 8
Станоје Главаш – Дани Станоја Главаша – 9

Станоје Главаш – детињство и младост – 1

Иако Станоје Главаш није рођен у Водицама, нити се може сматрати водичанином, ипак је имао утицаја на целу околину па самим тим и на Водице. Прича о њему је и прича о једном добу које спада у најзначајније приче у историји Србије. С’тога, у неколико наставака ће бити описани детаљи из живота Станоја Главаша.


Станоје Стаматовић Главаш (1763–1815) један је од најчувенијих Срба прве половине 19. века.

Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. На Скупштини у Орашцу, 1804. године, Главаш је рекао: “Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.”

„Станоје Главаш је лудо храбар и један од побуњених Срба који није на власти, али кога Срби јако слушају и има велики утицај на доношење свих устаничких одлука, а нарочито је присно везан за Карађорђа и Младена Миловановића.”

Рођен је у селу Глибовцу 1763. године, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице. Станоје је имао млађег брата (Ђока) и сестру (Стана). Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат у Паланку. Мајка се после тога преудала и отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу.

Станоју је занат ишао добро. Научио је и да чита и пише. Отворио је своју радњу. После тога је код њега дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

У то време село није имало цркву. Народ је морао да иде у Кусадак, Церовац или друга оближња места. Главаш је, за кратко време, подигао цркву брвнару. За цркву је набавио крст и мало звоно у Русији. Звоно је било тешко три килограма, изливено, као и олтарски крст, у „жеженом злату”. На звону је уписано име ливца: мастер Никита Смирнов и година 1808. Тада је вероватно и црква подигнута.

Звоно и крст чували су се као светиња. Велико звоно Станоје није хтео да постави због Турака; јер они нису трпели да се чује звон, па се бојао да, чувши га надалеко, не учине из обести неко зло народу. Наравно, до Турака и Скопљак-паше допрла је вест о Станојевој цркви, златном крсту и звону али, за Главашева живота, нису се усуђивали да опљачкају цркву.


следећи део

Станоје Главаш – Одлазак у хајдуке – 2

Постоје две приче зашто је Станоје Главаш отишао у хајдуке.

По једној верзији, разлог је следећи:
Станоје Главаш и његов побратим и зет Дели Марко су убили Мула-бега, да би осветили Андреју, Станојевог брата по мајци, кога су Турци из Јагњила убили и преотели му тек „доведену” младу у кућу. Када је жена убијеног Турчина дошла на то место да га види, пресвиснула је од бола. То се одиграло у близини извора који се од тада назива „Булине воде”, као и читав  тај атар Глибовца. Ту се некада Кубршница уливала у Јасеницу.

По другој верзији, Станоје Главаш је имао у Глибовцу једну веома лепу девојку која се звала Милева.

Лета 1783. године, Мула ага из Хасанпашине Паланке са старим Асаном и групом заптија, сакупљао је харач и десетак, па удари и на кућу Милевиног оца. Кад је угледао тако лепу девојку, а знајући да је Станоје Главаш бацио око на њу, ага ту остане да заноћи и Милеву пред очима родитеља на силу обешчасти.

Њен брат Реља се искраде из куће и оде код Станоја, те му све исприча. Одмах је по ноћи послао Рељу да доведе његове најбоље другове Дели Марка, Бигу Пантелију и Милију Стевановића. Станојева мајка Марица која се ту затекла, пошто је дошла из Селевца да би обишла децу, дала му је благослов и рекла да ће то бити не само освета за Милеву, него и за оца Димитрија.

Станоје је са друговима направио заседу и тако су остали да чекају Турке. Кад су ујутру наишли, он узвикну: “За мном, са нама је Бог!” и сви истрчаше. На препад су убили Мула агу, старог Асана и шест заптија. Само је један Турчин остао жив, али тешко рањен. Главаш га је привезао за коња и послао Хасан-паши у Паланку да јави шта је урадило оно “Димитријево пашче”. Пошто је ово чула Мула агина була, дотрчала је одмах на место борбе да би се уверила у истину. Видевши свог агу како крвав лежи поред једног извора воде, она је пресвисла од бола и пала мртва поред њега.

Извор поред којег се догодило убиство Турака и булина смрт, назван је Булине воде.

Хасан паша је донео одлуку да организује хајку на Станоја Главаша и његове другове, па је због тога Главаш одлучио да оду у шуму. Одметнули су се у хајдуке и дали реч да ће се до краја живота светити Турцима. Станоје је своју кућу, радњу и имање препустио брату Ђоки и сестри Стани.


претходни деоследећи део