Istorijske legende – Vidovača i kamena ćuprija

Средњовековни манастир Видовача у селу Водице код Смедеревске Паланке, који је био задужбина српског кнеза Лазара, доцекао је необичну судбину. Камен са ове светиње узидан је у чувени паланачки мост преко реке Јасенице. Обер капетан Станиша Марковић Млатишума, који је то учинио, прогоњен гризом савести и чудним догађајима, био је принуђен да убрзо, у знак покајања, обнови срушени манастир Драча код Крагујевца.

Станиша Марковић Млатишума (1664-1741) је значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Он је рођен у бјелопавловачком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Рано је побегао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Први помени о њему датирају из 1717. године када је са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Млатишума је у Аустрији организовао народну милицију састављену од припадника српског и црногорског народа и као њихов вођа учествовао је у ослобођењу Србије. После Пожаревачког мира, 1718. године Србијом је управљала “Земаљска администрација” а њен председник, гувернер и војни комадант био је принц Александар од Виртенберга. Комадант области око Рудника био је обер-капетан Станиша Марковић Млатишума. Као добар војсковођа истицао се у борбама против Турака. Све до пада Београда 1739. године играо је важну улогу у политичком животу Србије. Умро је у Осијеку.

Пошто је склопљен Пожаревачки мир и Аустријанци запосели северни део Србије, приступили су новој територијалној подели освојене територије, по којој је Хасанпашина (данас Смедеревска) Паланка сврстана у 4. групу у којој се нашао и Крагујевац. Власт је на овом подручју преузео Млатишума, који се прочуо као заштитник постојећих и градитељ нових објеката. Изградио је познату камениту ћуприју у Паланци, 1730. године, од камена донетог са рушевина средњовековног манастира Видовача, удаљеног свега неколико километара. Дуж Цариградског друма лепше грађевине није било. Испод моста је дубоким коритом текла Јасеница, а преко њега се одвијао војнички, каравански и татарски превоз.

Према једној легенди, некако у то време ударио је велики помор деце, ни једно на сиси да се одржи. Народ се препаде, не помагаше ни калуђерска ектенија ни бабске враџбине. Повероваше да брза смрт не долази са неба, већ од какве зубате или кљунате немани. Прође мало времена, а кроз варош прозуја да децу мори и једе попова мати, заклета вестица. Подиже се на ноге и мушко и женско, па право пред црквену кућу. Зграбише старицу за косу и извукоше напоље. Џаба се она правдала и бранила, паланчани се не сажалише, него је дугачком страњком увезаше и према Јасеници поведоше. Како се веровало да вода ни вешце, ни вештице не прима, варошки старешина нареди да се са Камените ћуприје вргне. Тако ће се, вели, најбоље сазнати дали је децоједица или није. Трипут је у реку бацана и увек је на дно тонула, ниједном на води не оста. Најпосле утврдише да је невина, јер стално потањаше, и несрећницу скоро без свести на обалу изнеше. Свима се обзнани да није зла душа и да ће се свако ко је, случајем или намером, вештицом даље буде називао по туру батином казнити.

Пуних пет година после подизања Камените ћуприје било је још догађаја који су забринули народ. Станиша Марковић Млатишума, уверен да је све то вероватно казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача, одлучио је да обнови средњовековни манастир Драча код Крагујевца. У основи, манастир је подигнут из рушевина, а камен за обнављање манастира узео је од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Манастир Драча са црквом посвећеном св. Николи налази се на обронцима Рујевице.

Према ктиторским натписима изнад улазног портала види се да је цркву подигао обер-капетан Станиша Марковић Млатишума 1734. године а да је она следеће године живописана. Можда је и Станиша Млатишума од својих протомајстора и зографа тражио да се и у архитектури и у сликарству инспиришу традицијама моравске уметности. У сваком случају, црква манастира Драче по својим архитектонским одликама и по ликовним карактеристикама веома подсећа на неку грађевину из доба пуног процвата моравске стилске школе. Обновом ове светиње њен градитељ је веровао да се искупио за изградњу Камените ћуприје у Паланци.