Iako kažu da je:

U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.

evo je neka vrsta ispovesti – sećanja jedne čobanice koja je detinjstvo provela čuvajući ovce i koze u Jasenici, koja pruža sasvim drugačiji pogled na to vreme i odnose u porodici. Iz sadašnje perspektive, daleko je ovo od lakog i bezbrižnog života…

*****

”Ovde ću vam ispričati: kako sam mučenički provela moje detinjstvo sve za ovcama i kozama. A sad, vala Bogu, kad sam se njih otresla, otreso’ se i belog smoka. ‘Sad ću da tučem u suvu pesnicu’, – što rekla, moja baba…

Imala sam četiri brata i jednu sestru. Kad se za stoku ide, nijedan ne može, a ja moram. Upitam oca:
– Zašto ja, vajno najmlađa, ne ostanem kod kuće a ovi drugi nek’ idu za stokom?
On će tek reći:
– Jelena je devojka, pa joj se valja spremati; oni dvojica stariji imaju rada, a ona dvojica mlađi ‘oće u školu.
Vidim ja da mi valja spremati hleba u torbicu i vode u tikvicu – da l’ će još što biti, to te niko i ne pita. Tek će mi otac reći:
– ‘Ajde blago ocu, teraj ovce nek’ se napasu dok je ‘ladovina.
Ja plačući pođem, a on mi istera stoku na kapiju, pa će reći:
– Nemoj ti čim zagrmi, a ti ‘ajd’ kući. Neka pada malo i kišica, od nje deca rastu.
Ja ga upitah:
– Da li da teram ovce u Jaruge?
On će reći:
– Ej dijete, dijete, nikad kuće nećeš imati! Gle ti nje, hoće da tera stoku gde je bliže! Ja velim da teraš stoku u Undukovac, tamo ima lepše trave a i brsta za koze.

Ja jadna uzmem štaku i poteram stoku. Uz put iz vrzine onde viri zmija, ovde zelembać i gušter – ja se samo tržem. Kad bi posle podne, naoblači se i počne da grmi. Eto kiše! Jadna li mi majka! Koze počeše da vreče i raziđoše se po lugu, tražeći jarad. Ovce se skupiše pod jedno drvo, ne možeš ih poterati po kiši, da ih sve pobiješ. Mislim se, šta da radim. Setim se, da mi je tu blizu čičina kuća. Uzmem dva mala jareta i ponesem, a za ove druge kako bude, i pođem. Kad u blizini ujedanut puče tresak, odjednom mi zasenuše oči. Brže bacim jariće i počnem da se molim Bogu i da se krstim. Krstim se i plačem, pa se setim, da to ne pomaže, te odem čiči. On beše na kapiji i upita me, gde mi je stoka. Ja mu kaza’, da je po šumi.
– More, samo kad ti dođe živa, vidiš li kakva je oluja, može biti svašta – veli mi čiča.
Ne postaja dugo kad grad poče da pada sve kao pesnica – može se grtati lopatom. Meni beše žao stoke.

Malo posle izvedri se. Strina mi dade soka da užinam, pa se dignem da pođem da tražim stoku, pa da idem kući. No ne sećam se gde mi je ostala torbica! Zapitam strinu, da nije kod nje. Ona mi reče, da je nisam ni donela. Ja se seti’ da mi je ostala na krušci pa se zaplaka’…

Kad tamo odo’ stoci, neke ovce leže a neke pasu. Koza nema nigde jedne! Popnem se na drvo, te skinem torbicu. Zavirim u nju – ali hleb pokisao i pun mravi. Tikvu, koja je inače bila naprsla, dokusurio grad. Uzmem torbicu i poteram kući ovce, bez koza. Nije mi i’ bilo žao – što me je otac oterao tako daleko – ali opet pomislim: da može kod kuće biti batina, s toga se rešim, da i’ uzgred potražim. Čuh da zavreketa jedno jare blizu mene. Okrenem se da vidim, kad oni veseli dva bliznačeta, što sam ostavila: jedno se zaglibilo u blato, a drugo se ispelo pa brsti onu rosnu šumicu. Ja i’ veza’ uzicom, koju skido’ sa razbijene tikve, i potera’ i’ sa ovcama. Po neku kozu stigo’ uz put a po neku sreto’ – vratile se za jarad. Nekoliko njih stiglo kući, preskočile u mladi voćnjak i izbrstile mnoge mladare – što sam docnije videla.

Idem tako putem i premišljam: da li se oni kod kuće vajkaju, gde im je dete sa stokom? Taman stigoh pred kapiju, kad otac sa drvetom čeka me, i u mesto sažaljenja udari me dva-tri put što sam rasturila stoku! A ne pita me: gde sam bila za vreme grada? Zatvarajući stoku u tor, mislila sam: ‘Bože, kakav je ovaj otac, baš sa decom ništa ne mari!’ Rešim se, da s njima ne večeram, niti da im pričam, gde sam bila za vreme grada. Posle udjem u kuću, gde je gorela velika vatra, sednem uz nju, k’o bajagi sušim se, ječim i tresem se od groznice, ne bi li me ko požalio. U tom uđe otac na vrata i povika:
– A gde ti je sa ovce zvono?
Ja ćutim. On nastavi:
– Sutra ga moraš naći gde znaš!
Ja opet ćutim.

Dođoše mi braća iz škole, postaviše večeru i sedoše svi da večeraju. Najmlađi brat upita, što ja ne večeram. Drugi veli, da me je zvao a ja neću. Treći veli: ‘Ja nisam ni moga oca molio, a to li nju!’ A četvrti veli: ‘Što ovakvu lepu večeru uvek ne gotovite? Ih, ala je dobra surutka, što sunuše ovoliko mleko i kajmak u nju?’

Ja sve to čujem i brljam nogom po pepelu. Otac me pogleda, pa će reći braći:
– Ćutite, eno ona spava!
Meni na sve krivo. Eh da imam majku! Sada bi ona znala šta meni treba! Ali Bog da je prosti! Ovako moram sve trpeti, jer sam najmlađa. Nikome ništa ne mogu.

Posle večere svi legoše i pospaše. Polako se i ja uvučem u postelju i zaspim.

Sutra dan braća pričaju kako su noću tražili vodu da piju zbog lepe večere. Ja kao sanćim spavam a sve čujem.

Ustaše svi a ja još ‘spavam’. Znam šta me čeka kada ustanem. Čujem gde otac veli:
– Nemojte je buditi, još malo neka spava, pa posle neka tera stoku. Neka se pomuči, pa ću joj kupiti cipele.

Ja sam znala, da se to odavno obećava a ne ispunjava. Poduže sam leškarila. Sestra je često ulazila i zvala me da ustanem. Na posletku i to je poslušam. Prekrpim opanke pa hajd’ za stoku. Obesim torbicu s lebom o krušku pa sednem pred ovce. One pasu a ja čupam travu i cveće, te gradim lutki krevet…”

****
Izvor