Tu skoro g(ospodin) Rafailović, vinarski trgovac i narodni poslanik za okrug vranjski, priredio je bio u “Gospodarskoj mehani” poljski ručak u čast beogradskim novinarima.
Na tome ručku, sa vrlo malim izuzetkom, bile su zastupljene redakcije svih beogradskih listova, a osem toga bogatoj trpezi činili su čast već od preključe pokojni Pera Todorović, g(ospodin) Barbulesku, rumunski profesor i poznati srpski prijatelj, i još nekoliko profesora i narodnih poslanika.
Kao obično pri svakom prigodnom ručku, zdravica je bilo raznolikih. Posle skladnih i lakih pesama, za koje je pokojni Pera naročito molio pevače, da bismo na taj način uverili g(ospodina) Barbuleska da kroz srpsku pesmu ne provejava samo tužna nota, već da srpska duša zna i za vesele tonove, prešlo se na lične zdravice. Prva od njih pala je na g(ospodina) Barbulesku, i nju je domaćin posvetio milom gostu Srbije i svome gostu. Na nju je odzdravio g(ospodin) Barbulesku na čistom i lepom srpskom jeziku. Zatim je pokojni Pera nazdravio ljubaznoj i gostoprimnoj domaćici, a posle vrlo kratke pauze zdravica je upućena njemu od jednog njegovog iskrenog poštovaoca i prijatelja, kao Nestoru srpskih novinara, kao čoveku koji je u glavnom tvorac modernog novinarstva u Srbiji, kao neumornom radniku na reči, peru i delu, čije nesumnjive zasluge u tome ne može prećutati, još manje poreći, naša kulturna istorija, pa ma ko je pisao i ma kad pisao.
Zdravica je bila iskrena, jer je dolazila od prijatelja; bila je topla, jer je poticala od srca; bila je stvarna i ubedljiva, jer je bila izraz jednog prečišćenog uverenja.
I Pera je tom zdravicom bio jako ganut. I ako sumoran i mlaksao od dugogodišnjih stradanja, za trenutak se razvedrio i osvežio. I njegov odgovor na tu zdravicu bila je njegova poslednja izjava koju je dospeo da za života učini u širem društvu. Sa suznim očima Pera je tada rekao:
‘I ako me prijatelji teše mojim dobrim izgledom, ja najbolje znam šta to znači. I ako me drugovi žele još dosta dana, i lepog zdravlja, ja najbolje osećam da je moje sunce na zahodu, i Bog jedan zna da li ću još toliko životna megdana imati da se s vama još jednom ovako vidim i sastanem… Ja i žalim svoje veče života i radujem mu se. Žalim ga, jer je, čini mi se, brzo došlo, a radujem mu se, jer u njemu vidim kraj svojim mukama, patnjama i stradanjima…
Gospodo i drugovi, ja sam veoma zahvalan svome zdravičaru, jer je probudio u meni neodoljivu želju za jednom iskrenom ispovešću… Možete mi verovati, a možete mi i ne verovati, to je vaša stvar, ali vam ja ove reči sa dna duše govorim… Svi vi znate moju tolikogodišnju političku parnicu sa mojim političkim drugovima. Ona je, istina, ostala nesvršena, po sili okolnosti, ostala na meni. Međutim ja znam da u tome nisam stvarno kriv što sam za ovom trpezom, a znam da i moji bivši politički drugovi, potonji tužioci, znaju to isto tako. Politika je bila takva, i neko je morao biti žrtva te politike. Kocka je pala na mene. U ostalom, što se toga tiče, ja ću s mirnom savešću zaklopiti oči, jer verujem u božiju i ljudsku pravdu da će se ta politička zagonetka kad-tad odgonetnuti u moje opravdanje…
Meni se godinama tovarilo na obraz da sam u ličnoj službi Obrenovićima i da za to grdne sume novca zgrćem u svoje džepove. Međutim, to je bila puka potvora, i to još znaju ljudi koji su Obrenovićima bili kud i kamo bliži nego ja. Ja jesam bio blizak sa Obrenovićima, poglavito iz lične zahvalnosti prema kralju Milanu, ali ne blizak kao plaćeni udvorica, već kao iskren prijatelj. I taj i takav Pera Todorović bio je jedini čovek koji je Obrenovićima kresao istinu u oči i odvraćao ih od namera i postupaka koji su sukcesivno vodili i njihovom i opštem zlu… Najzad, dela su tu, i ona će mi biti najpravedniji sudija, a kad se budem praštao sa ovim svetom, meni će lako biti na duši, jer znam da ni jedan svoj javni postupak nisam propustio a da ga ne dovedem u saglasnost sa opštim dobrom.’
To je poslednja ispovest pokojnog Pere Todorovića.
Bog da ga prosti i mir njegovoj napaćenoj duši.
‘Štampa’. Demokratski list za politiku, novosti, privredu, vojsku i književnost. Beograd, br. 295, 26, oktobra 1907.