Archives

bookmark_borderVodice – odlomci iz knjiga – 1

Posted on

Odlomak iz knjige Jasenica – Naselja, poreklo stanovništva, običaji, Borisav Čeliković – 1923. (strana 107/289)

*****

Borivoje M. Drobnjaković

14. Vodice

Topografske prilike – Kuće sela Vodice su na beogradskoj površi koja se ovde uvlači u Jasenicu. Ispod poslednjih kuća je odsek, zatim terase reke Jasenice i aluvijalna ravan. Ni na terasama ni na aluvijalnoj ravni nema kuća; tu su njive, livade i seoska trla.

Selo se služi vodom sa izvora i đermova. Izvori su: Vodice (za Gornji Kraj), Zdravkovac (za Donji Kraj) i Bunarče. Ima i dva izvora kisele vode: u Kaluđerici i na granici seoskog atara prema Palanci. Selo ima devet đermova.

Ziratno zemljište je najvećim delom na mestima: Guberašu, Vezirovom Polju, Raspadu; ispaše su u Lugu, a opštinska šuma u Doljači. Na Karauli ima sitne šume (granica, cer, brest, lužnik) i to su privatni zabrani.

Selo je razbijenog tipa šumadijske vrste. Ima dva kraja: Gornji Kraj (Nikači) i Donji Kraj (Bugarski).

Poreklo porodica i starine – Ranije selo nije bilo na ovome mestu, već su prve kuće bile u dolini Jasenice. Tako su najstarije familije stanovale u Kaluđerici i Trševini. Za vreme šora preselili su se na današnja mesta. U Kaluđerici su sada trla.

U selu su ove familije:

Nikači (Mirovići, Nikolići, Radovanovići, Veljići, Mitrovići, Božanići, Markovići) 26k. Slava: sv. Nikola. Stanovali u Kaluđerici, pa za vreme šora preselili ‘na kosu’ u Gornji Kraj. Doveo ih Karađorđe 1809. g. iz Dubnice (Pešter).

Neškovići 3 k. Slava: sv. Aranđel. Stari su im došli od Leskovca. Prvo se nastanili u Trševini. Tu bilo još porodica, pa za vreme šora ovi dođu u Vodice i nastane se u Donjem Kraju, a druge familije otišle u Palanku. Od njih su Stankovići – Simići u Radovanju (Lepenica) gde su otišli pre 50 g.

Mihajlovići (Jevtići) 13 k. Slava: sv. Nikola. Treća familija po redu doseljavanja. Praded se doselio od Leskovca, a baba im je iz Đunisa. Prvo se nastanili u Barama i Lukanji (Đurđevo u Lepenici) pa docnije ovde prešli.

Šatoranjani (Todorovići, Jovičići, Novičići) 17 k. Slava: sv. Đorđe. Došao otac čoveku od 80 g. iz Gornje Šatornje.

Vuličevići 8 k. Slava: sv. Panteleja. Doselio se deda iz Vukosavaca. U Vukosavce došli iz Dubice (Pešter) posle boja na Novom Pazaru. U Vukosavcima su im familija Vuličevići.

Jovanović 1 k. Slava: sv. Nikola. Doselio se pre 45 g. iz Palanke, gde je došao iz Jankovca (bitoljski).

Đurević 1 k. Slava: sv. Stevan. Pre 17 godina došao ženi u kuću iz Ratara (od Stanišića – Đurđevića).

Radovanović 1 k. Slava: sv. Alimpije. Došao iz Goloboka (smederevsko Podunavlje).

Grčić 1 k. Slava: sv. Đurđic. Došao kao sluga pre 20 g. iz Krnjeva (smederevsko Podunavlje).

Stojanovići (Kajkovići) 2 k. Slava: sv. Aranđel. Doseljeni od Leskovca.

Cvetanovići 5 k. Slava: sv. Aranđel. Familija su sa Neškovićima.

Ilići 4 k. Slava: sv. Aranđel. Oko 1860. g. došli iz Božurnje (od Švabića).

Stojadinovići 5 k. Slava: sv. Nikola. Njihovi stari došli od Leskovca. Neko vreme živeli u Sepcima, zatim se preselili ovde.

Milivojevići (Kovandžići) 2 k. Slava: sv. Luka. Doveo ih Stanoje Glavaš iz Selevca. Čuvali mu kovanluk koji je on imao u blizni Kaluđerice. Iz Kaluđerice se preselili i sada su u Donjem Kraju.

Vukovići (Brkići, Đokići, Bogdanovići, Joksimovići) 12 k. Slava: sv. Jovan. Starinom su od ’Sjenice-Novog Pazara’. Zovu ih ’Đuđe’.

Đokići 5 k. Slava: sv. Nikola. Došli pre 70 godina iz Bosne.

Đorđevići 6 k. Slava: sv. Nikola. Došli iz Palanke. Žive u čergama u ’Polju’.

Jovanovići 2 k. Slava: sv. Nikola. Došli iz Palanke.

Jokići (Milisavljevići, Jovanovići, Mijailovići) 8 k. Slava: sv. Alimpije. Doseljeni od Sjenice, gde su pobili neke Turke. Ranije slavili sv. Aranđela. Promenili slavu plašeći se da ih Turci ne poznadu.

Savići 3 k. Slava: sv. Jovan. Došli 1845. g. od Vranje.

Radovanovići (Milovanovići) 5 k. Slava: sv. Nikola. Bilo ih više braće u Masloševu, gde neki ostanu (Prokići), jedan brat se pokaluđeri, dva dođu u Mramorac (Sretenovići, Jevtići, Dimitrijevići) a dva ovde.

Milisavljevići (Borisavljevići, Pavlovići) 8 k. Slava: sv. Nikola. Došli iz okoline Čačka.

Milutinovići 6 k. Slava: sv. Đorđe. Njihov deda donet kao mali iz Bjelog Kamena (Dragačevo).

Andrejići 2 k. Slava: sv. Đorđe. Došli pre 50 g. iz Masloševa.

Tanasijevići 3 k. Slava: sv. Nikola. Došli pre 50 g. iz Masloševa.

Ilići (Pavlovići) 3 k. Slava: sv. Aranđel. Doseljeni iz Gornje Trešnjevice.

Mikići 2 k. Slava: sv. Nikola. Donela ih mati iz Palanke (od Aranđelovića).

Živkovići (Aranđelovići) 8 k. Slava: sv. Nikola. Doseljeni od Leskovci kad i Neškovići. Sa ovima i Kocićima iz Palanke stanovali najpre u Trševini (u dolini Jasenice). Kocići se odselili u Palanku a ovi ovde.

Zagorčići 2 k. Slava: sv. Nikola. Došao im otac iz Pridvorice.

Groblje je u Kovanluku.

Na mestu gde su danas vinogradi, u blizini potoka Vlaovice, bilo je, po predanju, staro naselje. To se mesto zove Selište. Zapadno od sela, pored puta koji vodi u Kaluđericu, nalazi se izvor Vidova svetinja ili Vidova voda, na koji dolazi svet iz okoline svake mlade petke i nedelje. Ovu vodu zovu i Vasilijeva, po starcu Vasiliju, koji je izvor opravio pre 100 g. U njenoj se blizini nalaze tragovi starog manastira, za koji se misli da je zadužbina kneza Lazara, i da je slavio Vidovdan (vidi detaljnije: Milićević, Kneževina Srbija, st. 133 i dalje). Čiča Stevan Vuličević priča da je ovaj manastir razrušen u početku 18. veka i da je od njegovog kamena podignuta Kamena Ćuprija u Palanci.

*****

bookmark_borderSpisak učitelja

Posted on

Spisak učitelja koji su radili u osnovnoj školi u Vodicama, od njenog početka rada školske 1869/1870. godine:

  • Todor Stablović 1869-1874
  • Matija Đurđević 1874-1875
  • Đorđe Janković 1876
  • Dimitrije Milovanović 1876-1878
  • Gavrilo Marković 1879-1881
  • Stanoje V. Jovanović 1882-1884

školske 1885/1886. godine škola nije radila

  • Lazar Knežević 1886/1887

školske 1887/1888. godine škola nije radila

  • Sima Blagojević 1888/1889
  • Dragomir Stojanović 1889/1890
  • Mihajlo Petrović 1890-1892
  • Anka Košutićeva 1892/1893
  • Božidar Mitrović 1894-1895
  • Petar Mitrović 1896-1898
  • Andrija Jovanić 1899
  • Adam Ristić 1900-1902
  • Ljubomir M. Andrejević 1903-1906
  • Dragutin Popović 1907-1915

školske 1916-1919. godine škola nije radila

  • Dimitrije Popović 1919-1921
  • Trajko Antić 1921-1922
  • Jelena Colić-Majstorović 1922-1923
  • Časlav Spasić 1924
  • Lenka Ranković 1925
  • Sebastijan Kovačić 1926
  • Živadin Petrović 1927/1928
  • Paulina Petrović 1928/1929
  • Vukosava Pavlović 1928/1929
  • Petar I. Todorović 1929/1930
  • Stevan Majstorović 1930/1931
  • Bogomir Šunjevarić 1931
  • Jovan Đ. Todorović 1931-1946
  • Stevan S. Mladenović 1932-1935
  • Emilija Nikolić 1935-?
  • Mileva Bašić ?
  • Vera Jevrić ?-1945
  • Ratomirka Bogavac ?-1945
  • Petar I. Todorović 1946-1949
  • Vukosava Todorović 1946-1949
  • Dragutin Obradović 1949/1950
  • Olga Obradović 1949/1950
  • Stevka Škrbić 1950
  • Danilo Milovanović 1949-1961
  • Ljubica Živković 1954-1956
  • Slavka Šehović 1956-1961
  • Husein Šehović 1957-1961
  • Ljubomir Tatalović 1961-1972
  • Anka Tatalović 1961-1967
  • Spasenija Bajić 1967-1971
  • Milanka Milošević 1972-?
  • Radomir Jovičić 1972-1975
  • Slobodanka Krstić 1975-1976
  • Milan Todorović 1977-1985
  • Nada Todorović 1985-?
  • Milan Todorović 1990-
  • …

bookmark_borderStočarstvo u 19. veku

Posted on

Doseljenici Jasenice, a samim tim i Vodica, najvećim delom vode poreklo iz dinarskih krajeva (Crna Gora, Pešter, Hercegovina,…). Osnovna delatnost kojom su se bavili pre doseljenja je stočarstvo.

U to vreme, Jasenica je bila prekrivena gustim i neprohodnim šumama. “Danima se kroz nju moglo ići, a da se Sunce ne vidi.” To su bili povoljni uslovi da doseljenici nastave sa stočarstvom kojim su se i pre doseljenja bavili. Tako je stočarstvo postalo osnovno zanimanje. Zemljoradnja je bila sporedno zanimanje. Obrađivano je zemlje, koliko je bilo potrebno za hranu. “Dinarskim doseljenicima je bilo teško da se naviknu na zemljoradnju; posao je bio težak i naporan a oruđa primitivna.”

Glavna grana stočarstva bilo je svinjarstvo. Prostrane hrastove i bukove šume zbog obilja u žiru bile su vrlo pogodne za ovu vrstu privrede. Uspevala je naročita vrsta svinja, koja se brzo gojila i mnogo plodila. Jasenica je naročito bila poznata sa ove vrste privrede. Gotovo se celokupno stanovništvo njome bavilo i od nje živelo. Najistaknutije ličnosti iz Prvoga Ustanka poznate su kao stočarski trgovci. Sam Karađorđe je u Krćevcu, na svome imanju, imao preko 300 svinja, zatim mnogo ovaca i druge stoke. Interesantan je način na koji se bavilo ovom vrstom zanimanja, zato cemo ga u kratkim potezima opisati.

Bogatstvo jedne porodice cenilo se po broju stoke koju je imala. Kako je žira bilo dosta to je i najsiromašniji domaćin mogao da odgaji 10-15 brava. Do jeseni, dok “ne padne žir” svinje su držane u selu, kod kuća, i preko dana puštane izvan seoskih ograda, a u veče su vraćane u selo. S jeseni se udruživalo po nekoliko domaćina, “zakupljivali su planinu” i gonili svinje u žir. Sa udruženim čoporima odlazili su u planinu obično oko Male Gospođe*. Čobani su sobom nosili hranu i sve što im je za život bilo potrebno. U planini su pravili kolibe za stanovanje, a oko njih obore. U planini se ostajalo do Svetog Nikole** ili do Božića; bilo je slučajeva da se ostane i duže. Kako su, prilikom povratka, u planini veliki smetovi koji zaveju sve staze i puteve, to su čobani, dolazeći u planinu, zasecali drva, i tako obeležavali put kojim treba da se vrate. Kad vrate svinje iz žira, neko su ih vreme prehranjivali kukuruzom, zatim prodavali. Od kako “pogibe stara gora” prestalo se sa ovim načinom ishrane. Sada se svinje “goje” kod kuće. Puštaju ih po voćnjacima, zabranima i oko kuće, zatim ih s jeseni zatvaraju i “bace na hranu”.

Pored svinjarstva bile su razvijene i ostale vrste stočarstva, naročito konjarstvo. Bio je običaj (nepisano pravilo), da “svaka oženjena glava u kući” ima svoga konja.

U svakom selu bogatiji seljaci su podizali salane. To su bile kolibe od drveta. Pravljene su u jesen kada su ovce i koze bile  debele za klanje. Ko je imao koza i ovaca za prodaju, dovodio ih je u salanu i prodavao. Svinje su takodje klane u salanama. Meso je prodavano u selu, a loj je topljen, razlivan u izvrnute ovčije buragije, i prodavan u Beogradu za pravljenje lojanih sveća. Cena mesa je bila 75 groša za sto oka. Džigerica  i glava su prodavane za po 10 para. Osim prodaje, vršena je robna razmena. Meso je razmenjivano za žito ili pasulj. Mast se topila i nosila u varoši na prodaju.

Od krupne stoke, seljaci su gajili male volove za rad i po neku kravu.

Krajem 19. veka, menja se način uzgajanja stoke. Sve brojnije stanovništvo ima potrebu za sve većim obradivim površinama. Sve više šuma nestaje. Zbog toga se prelazi na “štalsko” gajenje stoke. I tako stočarstvo postaje sporedno zanimanje a zemljoradnja prelazi u prvi plan.

U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.


* 21. seprembar,
** 19. decembar

izvor

bookmark_borderHajduk

Posted on

Hajduk! – nekada ponosno i sveto ime, kojim se Srbin dičio – sada naša sramota i naš opšti jad!

Stari hajduci bili su zatočnici vere i slobode, branioci i zaštitnici nejake sirotinje srpske protiv nasilja turskog – današnji razbojnici, koji nepravo nose ponosno ime hajduka, skidaju ženama đerdane s vrata, kradu i odvode decu u šumu, da ucenjuju roditelje njine i peku roditelje njine i peku ljude usijanim verigama, da im pare iscede! Pravi zanat pravih pržibaba.

Jes, današnjim razbojnicima nepravo se daje ime hajduka! Ali, po neznanju ili po nepažnji, tako su ih krstili naši prvi zakonodavci, tako je zapisano u zakonu, na to se ime navikao naš svet, pa ćemo ih tako zvati i mi.*

Ako neko pljačka, ubija i čini razna razbojništva, Vlast je mogla da ga proglasi za hajduka. To je značilo da ako se u roku od 15 dana ne preda vlasti, svak’ ga moze ubiti. Ali kako su zločini, kao ubistva i teška razbojništva po zakonu koji je bio na snazi u Srbiji krajem 19. veka, bili kažnjavani smrtnom kaznom, uglavnom se hajduci nisu predavali sami.

*Hajdučija – Pera Todorović

bookmark_borderLiteratura

Posted on

Kao izvori informacija za pisanje ovih tekstova su poslužile knjige kao i tekstovi i članci sa interneta. Neke od korišćenih knjiga su:

Kneževina Srbija – Milan Đ. Milićević

Vodice – u donjoj Jasenici – Nikola Vladisavljević

Jasenica – naselja, stanovništvo , običaji – Borisav Čeliković

Pisma ličnosti i ličnost – Pera Todorović (pripremila Dr Latinka Perović)

Popis stanovništva i poljoprivrede u srezu Jaseničkom 1863. godine – Др Бранко Перуничић

Grad na Jasenici – Zorica Pavlović-Tomašević, Miodrag Milić

Smederevska Palanka i okolina – arhivska građa – Dr Branko Peruničić

Srpska revolucija – Leopold Ranke

Slave i praznični običaji

80 godina lovaca na Jasenici 1896-1976 – Slavoljub Mitrović

Ko su Šumadinci – Miodrag Nedeljković

bookmark_borderHronika sela Vodice – knjiga

Posted on

Vodice – selo u Donjoj Jasenici

Nikola Vladisavljević

Litopapir, Čačak

1991.

Iz Predgovora:

…Grad je uvek bio u prvom planu kao i nepoljoprivredne delatnosti u njemu. Prenaglašeno demografsko pražnjenje sela, praćeno devastacijom i devitalizacijom, bili su samo posledica politike jednostranog razvoja, gašenja mnogih vrednosti sela, zapostavljanja bogate kulture sela, njegove istorije. A istorija sela i njegova kultura su u osnovi i istorija naroda.

Iz sela se rasplamsavala srpska revolucija 1804. i 1815. godine za odbranu srpskog dostojanstva, kulture i vere. Preko 90% ukupnog sastava srpske oslobodilačke vojske u oslobodilačkim ratovima 1912. i 1914-1919. godine bili su hrabri sinovi seljaka. U oslobodilačkom ratu 1941-1945. godine veći deo boračkog sastava i starešina jedinica činili su takodje seljački sinovi.

Seljak se uvek borio za slobodu i stvaranje države, ali država mu nije uvek pružala uslove da sačuva i iskaze i druge vrednosti, sem ratničkih. To je i razlog što izmedju dva rata nije bilo domova kulture u selu, a seljak je živeo u bedi i siromaštvu, u blatu i prašini, u trošnim kućama od drveta i blata koje su osvetljavane žižom ili petrolejom, spavalo se na zemljanom podu, koristio primitivni alat u poljoprivredi i domaćinstvu, radio zapregom goveda, sa srpom i motikom nagnut nad zemljom po suncu i kiši…

Izvod iz recenzije

Hronika sela Vodice je veoma dobro istoriografsko delo. Kroz prikaz bogate istorije, obradjeni su život i običaji sela, zatim razvoj školstva, prosvete, zadrugarstva i poljoprivrede.

Zanimljiv prikaz dve značajne ličnosti iz prošlog stoleća* ne samo za Vodice, već za celu Donju Jasenicu i Srbiju, Stanoje Glavaš, junak Prvog srpskog ustanka i Pera Todorović, publicista i prvak Radikalne stranke za vreme vladavine Obrenovića, značajno doprinose vrednosti hronike.

Posebna vrednost hronike čine rodoslovi – porodična stabla starih porodica sa značajnim opisom pojedinih ličnosti.

Hronika sadrži veliki broj narodnih izreka i poslovica uz poljske radove i običaje.

Pored istorijske vrednosti, hronika pruža obimnu gradju za sociološka, demografska i etnološka proucavanja naroda Donje Jasenice.

* Knjiga je izdata 1991. godine, tako da se ovo odnosi na 19. vek

bookmark_borderJasenica – naselja, stanovništvo, običaji – knjiga

Posted on

Jasenica – naselja, poreklo stanovništva, običaji

Borisav Čeliković

Beograd, Štamparija “Rodoljub” a.d. 1923. (prvo izdanje).

Beograd, Službeni glasnik i SANU, 2011.

Antropogeografska ispitivanja Jasenice otpočeo sam još pre Velikog Rata. Sva građa koju sam skupio i sredio propala je za vreme Okupacije. Bio sam prinuđen da ispitivanja otpočnem iznova, i radi toga sam za vreme leta 1920., 1921. i 1922. g. obišao celu oblast i ispitao 58 naselja.

Nisam govorio o kući i ostalim zgradama, jer kuća u Jasenici nema naročitih odlika, kojima bi se razlikovala od kuće susednih oblasti, naročito Gruže. Isti je slučaj i sa ostalim zgradama…

bookmark_borderLjubav prema otadžbini

Posted on

Medju vrlinama koje smo kao Srbi naročito dužni negovati u srcu dece svoje, sjajno mesto zauzima ljubav prema otadžbini, ljubav prema narodu kome je ona izdanak i produženje, i kome će bit slava ili ruga.
Istina, ljubav prema otadžbini uzimala se uvek kao nakit tek najplemenitijih duša; ali tim ne manje treba i celi narodi, vaspitavanjem svojega podmladka, da teže k tome idejalu. Srce je omladine najornija njiva za semenje sviju vrlina, kako ličnih tako i gradjanskih.

Srpska srca ni do sada nisu bila bez toga osećanja; tome nahodimo dokaza kud se god okrenemo; ali ispoljavanje, obelodanjivanje toga osećanja, naročito u ovo poslednje vreme, uzelo je u nas take oblike i takve razmere, da bi čovek više puta pomislio da to nije ljubav nego njezina zla podruga – mržnja. Medju tim uslovi novoga života u koji naš narod mora ući zahtevaju mnogo prostranije grudi, mnogo šira srca.
Za to i jeste toliko potrebno unositi svetlost, puštati šire poglede u to osećanje. Sav je svet žudan ljubavi; rod ljudski, koliko god je god, tolike obnove svoje, tolike boljitke u životu svome čeka od ljubavi. I doista on sve to može i dočekati najviše od ote božanske ćeri. Bez ljubavi, svi drugi motivi mogu popraviti tek po nešto, a ponajpre mogu učiniti da se izmene uloge, da se promene mesta, da današnji imaćnici sutra budu patnici, a današnji patnici sutra da postanu imaćnici – stari pak vapaj da se razleže i prekosutra i nakosutra…

Od zajednice dvojice sprežnika do raznovrsnih odnosa medju delovima sveta – svuda se oseća da je ljubavi malo, da je nigde nema onoliko koliko bi trebalo.

A ljubav prema otadžbini nije u mržnji drugih naroda, drugih vera, ovih ili onih svojih sugradjana. Pravo, božansko osećanje kojim nas ispunjava istinsko rodoljublje jeste ona bratska milošta spram sviju ljudi koja nas vuče k svima svojim sugradjanima, koja i u partijskoj borbi, i u veroispovednoj raznoglasici, i u mesnoj zasebnosti, i u ličnoj zadevici, gleda pred sobom uvek svoga ravnopravnoga sugradjanina, svoga brata, člana zajedničke nam otadžbine, sina jednoga za sve – Boga.

Kolevka roda našega, hranilja osvećenih grobova naših predaka, pozornica njihovih vrlina ili grehova, poljana nadmetanja za nas i naše suvremenike, nekad nehotična Golgota prijateljima dobra i istine, nekad majka a nekad sudilja svim delima i nedelima sinova svojih –  otadžbina naša zaslužuje da se proučava i da se osvetljava u svim i najtajnijim kutićima svojim.”

Izvor