Tu skoro g(ospodin) Rafailović, vinarski trgovac i narodni poslanik za okrug vranjski, priredio je bio u “Gospodarskoj mehani” poljski ručak u čast beogradskim novinarima.
Na tome ručku, sa vrlo malim izuzetkom, bile su zastupljene redakcije svih beogradskih listova, a osem toga bogatoj trpezi činili su čast već od preključe pokojni Pera Todorović, g(ospodin) Barbulesku, rumunski profesor i poznati srpski prijatelj, i još nekoliko profesora i narodnih poslanika.
Kao obično pri svakom prigodnom ručku, zdravica je bilo raznolikih. Posle skladnih i lakih pesama, za koje je pokojni Pera naročito molio pevače, da bismo na taj način uverili g(ospodina) Barbuleska da kroz srpsku pesmu ne provejava samo tužna nota, već da srpska duša zna i za vesele tonove, prešlo se na lične zdravice. Prva od njih pala je na g(ospodina) Barbulesku, i nju je domaćin posvetio milom gostu Srbije i svome gostu. Na nju je odzdravio g(ospodin) Barbulesku na čistom i lepom srpskom jeziku. Zatim je pokojni Pera nazdravio ljubaznoj i gostoprimnoj domaćici, a posle vrlo kratke pauze zdravica je upućena njemu od jednog njegovog iskrenog poštovaoca i prijatelja, kao Nestoru srpskih novinara, kao čoveku koji je u glavnom tvorac modernog novinarstva u Srbiji, kao neumornom radniku na reči, peru i delu, čije nesumnjive zasluge u tome ne može prećutati, još manje poreći, naša kulturna istorija, pa ma ko je pisao i ma kad pisao.
Zdravica je bila iskrena, jer je dolazila od prijatelja; bila je topla, jer je poticala od srca; bila je stvarna i ubedljiva, jer je bila izraz jednog prečišćenog uverenja.
I Pera je tom zdravicom bio jako ganut. I ako sumoran i mlaksao od dugogodišnjih stradanja, za trenutak se razvedrio i osvežio. I njegov odgovor na tu zdravicu bila je njegova poslednja izjava koju je dospeo da za života učini u širem društvu. Sa suznim očima Pera je tada rekao:
‘I ako me prijatelji teše mojim dobrim izgledom, ja najbolje znam šta to znači. I ako me drugovi žele još dosta dana, i lepog zdravlja, ja najbolje osećam da je moje sunce na zahodu, i Bog jedan zna da li ću još toliko životna megdana imati da se s vama još jednom ovako vidim i sastanem… Ja i žalim svoje veče života i radujem mu se. Žalim ga, jer je, čini mi se, brzo došlo, a radujem mu se, jer u njemu vidim kraj svojim mukama, patnjama i stradanjima…
Gospodo i drugovi, ja sam veoma zahvalan svome zdravičaru, jer je probudio u meni neodoljivu želju za jednom iskrenom ispovešću… Možete mi verovati, a možete mi i ne verovati, to je vaša stvar, ali vam ja ove reči sa dna duše govorim… Svi vi znate moju tolikogodišnju političku parnicu sa mojim političkim drugovima. Ona je, istina, ostala nesvršena, po sili okolnosti, ostala na meni. Međutim ja znam da u tome nisam stvarno kriv što sam za ovom trpezom, a znam da i moji bivši politički drugovi, potonji tužioci, znaju to isto tako. Politika je bila takva, i neko je morao biti žrtva te politike. Kocka je pala na mene. U ostalom, što se toga tiče, ja ću s mirnom savešću zaklopiti oči, jer verujem u božiju i ljudsku pravdu da će se ta politička zagonetka kad-tad odgonetnuti u moje opravdanje…
Meni se godinama tovarilo na obraz da sam u ličnoj službi Obrenovićima i da za to grdne sume novca zgrćem u svoje džepove. Međutim, to je bila puka potvora, i to još znaju ljudi koji su Obrenovićima bili kud i kamo bliži nego ja. Ja jesam bio blizak sa Obrenovićima, poglavito iz lične zahvalnosti prema kralju Milanu, ali ne blizak kao plaćeni udvorica, već kao iskren prijatelj. I taj i takav Pera Todorović bio je jedini čovek koji je Obrenovićima kresao istinu u oči i odvraćao ih od namera i postupaka koji su sukcesivno vodili i njihovom i opštem zlu… Najzad, dela su tu, i ona će mi biti najpravedniji sudija, a kad se budem praštao sa ovim svetom, meni će lako biti na duši, jer znam da ni jedan svoj javni postupak nisam propustio a da ga ne dovedem u saglasnost sa opštim dobrom.’
To je poslednja ispovest pokojnog Pere Todorovića.
Bog da ga prosti i mir njegovoj napaćenoj duši.
‘Štampa’. Demokratski list za politiku, novosti, privredu, vojsku i književnost. Beograd, br. 295, 26, oktobra 1907.
Category: Istorija
bookmark_borderVinova loza, grožđe i vino
Brežuljkasti predeli oko Jasenice su pogodni za uzgajanje vinove loze. I pored toga, početkom 19. veka, gajenje vinove loze retko je bilo zastupljeno. Stanovništva je bilo malo i uglavnom su se bavili stočarstvom. Vinova loza se gajila samo za sopstvene potrebe.
Razvojem trgovine i doseljavanjem stanovništva, povećavaju se površine pod vinovom lozom.
Nekada se sadila stara pitoma vinova loza. Ali su krajem 19. veka, pojavom filoksere (vrlo male životinje), većina vinograda, koja se nisu nalazila na peskovitom tlu, su propali. Zato su podignuti okalemljeni vinogradi na američkoj podlozi.
Početkom 20. veka, u oblasti oko Jasenice, stara domaća vinova loza se nalazila na samo 7%, rodni hibridi na 24% a vinova loza na američkoj podlozi na ostalih 59% od ukupne površine svih vinograda.
Najradije su se kalemile sledeće sorte: kameničarka, skadarka, belka, (sitna i krupna Smederevka), dinka i začinak, a ređe: lisičarka, malaga, gak, retko grožđe i drenak.
Koristile su se prskalice, mehovi za sumporisanje, makaze i kalemaraski noževi.
U vinogradu je bilo pet glavnih radova: odgrtanje, zalamanje, prašenje, berba i zagrtanje.
Grožđe se bere u septembru. Dok grožđe zri, čuva ga pudar. Obično su ga angažovala nekoliko domaćina da im čuva vinograde a plaćali su ga srazmerno broju čokota.
Prilikom berbe grožđa, klala se stoka za ćevape a pilo se staro vino.
Po nekoliko lepih i zdravih grozdova su se sekli zajedno sa lozom. To su evenke. Stavljali su se na mesta gde je duvala promaja – da se grozd osuši i da se ne ubuđa; i na ne previše hladno mesto – da ne izmrzne (obično na tavanu). Tako grožđe ostane sveže par meseci i jede se zimi.
Kako se od grožđa pravi vino (a vino se koristi za Sveto pričešće), ljudi su veoma postovali grožđe. Kada su jeli grožđe, sve sto ostane su pažljivo skupljali i sklanjali na neko drvo ili uzvišenje da se ne gazi jer je to od Boga grehota.
Nekada su podrumi bili po vinogradima. Tada se grožđe bralo u čabrove, kljukalo (muljalo) u samom vinogradu i sipalo u bačvu ili kacu. Kada se pričalo koliko ko ima grožđa, govorilo se koliko ko ima čabra obranog grožđa.
Kasnije, kada su podrumi premešteni kod kuća, grožđe se bralo u batare kojima su se punila kola. Tada se brojilo koliko ko ima kola grožđa.
Kada se kola napune, terala su se kući ispred podruma. Iz kola se grožđe sipa u čabar u kome se kljuka drvenim kljukačem. Posle se kljuk sipa u bačvu.
Bačvu najlakše opere dete; uđe u bačvu i četkom ili metlom dobro opere. Ali najbolje se bačva očisti od buđi, kada u njoj prevri šljiva.
Bure ne sme biti buđavo ili od rakije. Pre upotrebe bure treba isprati vrućom vodom i zapariti kako bi voda izvukla što više mirisa iz duga. Zatim se ispere hladnom vodom i iscedi se. Ako je bačva ili bure buđavo, skida se jedno dno, da se duge ostružu.
Bolest vinu dolazi od bureta i podruma.
Kada se kljuk staloži i izbistri, dobija se slatko vino – šira, koga piju žene i deca. Za belo vino, šira se odmah pretače u drugu burad. Za crno vino, čeka se da šira prevri sa kominom i da u njoj bude 17 dana, pa se tek onda pretače u burad. Takvo crno vino se zove samotok. Kada se iz komine istoči svo vino, sipa se voda, pa se dobije – šiler (slabo, dečije i žensko piće).
Po nekada se vino presecalo da uvek ostane slatko: ostavi se neukljukanog (neizmuljanog) grožđa. Na polovini vrenja belog vina, ostatak grožđa se ukljuka (izmulja), procedi i ta šira se sipa u vino, te ga preseče. Tako belo vino ostaje uvek slatko. Da bi to vino bilo jos slađe, neki su dodavali i šećer.
Prilikom branja grožđa, birali su se najbolji grozdovi kameničarke. Stavljali su se na promaju (obično na tavanu) da se prosuše. Čistili su se od truleži i prljavštine i stavljali su se u poseban čabar. Prelivali su se crnim prevrelim vinom i ostavljali do zime. Zimi se odatle točio bermet – lepo vino koje miriše na grožđe. Grožđe iz bermeta se davalo bolesnicima da se oraspolože a inače se jelo uz Veliki post.
U davna vremena se vino pilo iz vrgova. Kasnije se vino točilo iz bureta na šajtov i na nategu u gostare a iz njih se sipalo u čaše. Ako je gost važan, sipa mu se velika čaša. Ako je običan, sipa mu se mala čaša.
Prvo se toči šiler, pa crno vino i tek po Božiću, belo vino.
Vino se nije kralo jer je to zakon Božiji.
Komina se ostavlja ze pečenje rakije komovice i za sirće.
Vinsko sirće se pravi tako što se komina ostavi u buretu da se ukiseli (na što toplijem mestu). U takvu kominu se sipa crno prevrelo vino i opet se ostavi (otvoreno prema Suncu) da se ukiseli.
Kralj Stefan Dečanski je meru kojom se određivalo vino koje pripada kaluđeru usekao u kamenu i prizidao pri vratima manastirskog podruma. Ovako nešto postojalo je pri svakom manastiru.
bookmark_borderSećanje jedne čobanice
Iako kažu da je:
U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.
evo je neka vrsta ispovesti – sećanja jedne čobanice koja je detinjstvo provela čuvajući ovce i koze u Jasenici, koja pruža sasvim drugačiji pogled na to vreme i odnose u porodici. Iz sadašnje perspektive, daleko je ovo od lakog i bezbrižnog života…
*****
”Ovde ću vam ispričati: kako sam mučenički provela moje detinjstvo sve za ovcama i kozama. A sad, vala Bogu, kad sam se njih otresla, otreso’ se i belog smoka. ‘Sad ću da tučem u suvu pesnicu’, – što rekla, moja baba…
Imala sam četiri brata i jednu sestru. Kad se za stoku ide, nijedan ne može, a ja moram. Upitam oca:
– Zašto ja, vajno najmlađa, ne ostanem kod kuće a ovi drugi nek’ idu za stokom?
On će tek reći:
– Jelena je devojka, pa joj se valja spremati; oni dvojica stariji imaju rada, a ona dvojica mlađi ‘oće u školu.
Vidim ja da mi valja spremati hleba u torbicu i vode u tikvicu – da l’ će još što biti, to te niko i ne pita. Tek će mi otac reći:
– ‘Ajde blago ocu, teraj ovce nek’ se napasu dok je ‘ladovina.
Ja plačući pođem, a on mi istera stoku na kapiju, pa će reći:
– Nemoj ti čim zagrmi, a ti ‘ajd’ kući. Neka pada malo i kišica, od nje deca rastu.
Ja ga upitah:
– Da li da teram ovce u Jaruge?
On će reći:
– Ej dijete, dijete, nikad kuće nećeš imati! Gle ti nje, hoće da tera stoku gde je bliže! Ja velim da teraš stoku u Undukovac, tamo ima lepše trave a i brsta za koze.
Ja jadna uzmem štaku i poteram stoku. Uz put iz vrzine onde viri zmija, ovde zelembać i gušter – ja se samo tržem. Kad bi posle podne, naoblači se i počne da grmi. Eto kiše! Jadna li mi majka! Koze počeše da vreče i raziđoše se po lugu, tražeći jarad. Ovce se skupiše pod jedno drvo, ne možeš ih poterati po kiši, da ih sve pobiješ. Mislim se, šta da radim. Setim se, da mi je tu blizu čičina kuća. Uzmem dva mala jareta i ponesem, a za ove druge kako bude, i pođem. Kad u blizini ujedanut puče tresak, odjednom mi zasenuše oči. Brže bacim jariće i počnem da se molim Bogu i da se krstim. Krstim se i plačem, pa se setim, da to ne pomaže, te odem čiči. On beše na kapiji i upita me, gde mi je stoka. Ja mu kaza’, da je po šumi.
– More, samo kad ti dođe živa, vidiš li kakva je oluja, može biti svašta – veli mi čiča.
Ne postaja dugo kad grad poče da pada sve kao pesnica – može se grtati lopatom. Meni beše žao stoke.
Malo posle izvedri se. Strina mi dade soka da užinam, pa se dignem da pođem da tražim stoku, pa da idem kući. No ne sećam se gde mi je ostala torbica! Zapitam strinu, da nije kod nje. Ona mi reče, da je nisam ni donela. Ja se seti’ da mi je ostala na krušci pa se zaplaka’…
Kad tamo odo’ stoci, neke ovce leže a neke pasu. Koza nema nigde jedne! Popnem se na drvo, te skinem torbicu. Zavirim u nju – ali hleb pokisao i pun mravi. Tikvu, koja je inače bila naprsla, dokusurio grad. Uzmem torbicu i poteram kući ovce, bez koza. Nije mi i’ bilo žao – što me je otac oterao tako daleko – ali opet pomislim: da može kod kuće biti batina, s toga se rešim, da i’ uzgred potražim. Čuh da zavreketa jedno jare blizu mene. Okrenem se da vidim, kad oni veseli dva bliznačeta, što sam ostavila: jedno se zaglibilo u blato, a drugo se ispelo pa brsti onu rosnu šumicu. Ja i’ veza’ uzicom, koju skido’ sa razbijene tikve, i potera’ i’ sa ovcama. Po neku kozu stigo’ uz put a po neku sreto’ – vratile se za jarad. Nekoliko njih stiglo kući, preskočile u mladi voćnjak i izbrstile mnoge mladare – što sam docnije videla.
Idem tako putem i premišljam: da li se oni kod kuće vajkaju, gde im je dete sa stokom? Taman stigoh pred kapiju, kad otac sa drvetom čeka me, i u mesto sažaljenja udari me dva-tri put što sam rasturila stoku! A ne pita me: gde sam bila za vreme grada? Zatvarajući stoku u tor, mislila sam: ‘Bože, kakav je ovaj otac, baš sa decom ništa ne mari!’ Rešim se, da s njima ne večeram, niti da im pričam, gde sam bila za vreme grada. Posle udjem u kuću, gde je gorela velika vatra, sednem uz nju, k’o bajagi sušim se, ječim i tresem se od groznice, ne bi li me ko požalio. U tom uđe otac na vrata i povika:
– A gde ti je sa ovce zvono?
Ja ćutim. On nastavi:
– Sutra ga moraš naći gde znaš!
Ja opet ćutim.
Dođoše mi braća iz škole, postaviše večeru i sedoše svi da večeraju. Najmlađi brat upita, što ja ne večeram. Drugi veli, da me je zvao a ja neću. Treći veli: ‘Ja nisam ni moga oca molio, a to li nju!’ A četvrti veli: ‘Što ovakvu lepu večeru uvek ne gotovite? Ih, ala je dobra surutka, što sunuše ovoliko mleko i kajmak u nju?’
Ja sve to čujem i brljam nogom po pepelu. Otac me pogleda, pa će reći braći:
– Ćutite, eno ona spava!
Meni na sve krivo. Eh da imam majku! Sada bi ona znala šta meni treba! Ali Bog da je prosti! Ovako moram sve trpeti, jer sam najmlađa. Nikome ništa ne mogu.
Posle večere svi legoše i pospaše. Polako se i ja uvučem u postelju i zaspim.
Sutra dan braća pričaju kako su noću tražili vodu da piju zbog lepe večere. Ja kao sanćim spavam a sve čujem.
Ustaše svi a ja još ‘spavam’. Znam šta me čeka kada ustanem. Čujem gde otac veli:
– Nemojte je buditi, još malo neka spava, pa posle neka tera stoku. Neka se pomuči, pa ću joj kupiti cipele.
Ja sam znala, da se to odavno obećava a ne ispunjava. Poduže sam leškarila. Sestra je često ulazila i zvala me da ustanem. Na posletku i to je poslušam. Prekrpim opanke pa hajd’ za stoku. Obesim torbicu s lebom o krušku pa sednem pred ovce. One pasu a ja čupam travu i cveće, te gradim lutki krevet…”
****
Izvor
bookmark_borderStočarstvo u 19. veku
Doseljenici Jasenice, a samim tim i Vodica, najvećim delom vode poreklo iz dinarskih krajeva (Crna Gora, Pešter, Hercegovina,…). Osnovna delatnost kojom su se bavili pre doseljenja je stočarstvo.
U to vreme, Jasenica je bila prekrivena gustim i neprohodnim šumama. “Danima se kroz nju moglo ići, a da se Sunce ne vidi.” To su bili povoljni uslovi da doseljenici nastave sa stočarstvom kojim su se i pre doseljenja bavili. Tako je stočarstvo postalo osnovno zanimanje. Zemljoradnja je bila sporedno zanimanje. Obrađivano je zemlje, koliko je bilo potrebno za hranu. “Dinarskim doseljenicima je bilo teško da se naviknu na zemljoradnju; posao je bio težak i naporan a oruđa primitivna.”
Glavna grana stočarstva bilo je svinjarstvo. Prostrane hrastove i bukove šume zbog obilja u žiru bile su vrlo pogodne za ovu vrstu privrede. Uspevala je naročita vrsta svinja, koja se brzo gojila i mnogo plodila. Jasenica je naročito bila poznata sa ove vrste privrede. Gotovo se celokupno stanovništvo njome bavilo i od nje živelo. Najistaknutije ličnosti iz Prvoga Ustanka poznate su kao stočarski trgovci. Sam Karađorđe je u Krćevcu, na svome imanju, imao preko 300 svinja, zatim mnogo ovaca i druge stoke. Interesantan je način na koji se bavilo ovom vrstom zanimanja, zato cemo ga u kratkim potezima opisati.
Bogatstvo jedne porodice cenilo se po broju stoke koju je imala. Kako je žira bilo dosta to je i najsiromašniji domaćin mogao da odgaji 10-15 brava. Do jeseni, dok “ne padne žir” svinje su držane u selu, kod kuća, i preko dana puštane izvan seoskih ograda, a u veče su vraćane u selo. S jeseni se udruživalo po nekoliko domaćina, “zakupljivali su planinu” i gonili svinje u žir. Sa udruženim čoporima odlazili su u planinu obično oko Male Gospođe*. Čobani su sobom nosili hranu i sve što im je za život bilo potrebno. U planini su pravili kolibe za stanovanje, a oko njih obore. U planini se ostajalo do Svetog Nikole** ili do Božića; bilo je slučajeva da se ostane i duže. Kako su, prilikom povratka, u planini veliki smetovi koji zaveju sve staze i puteve, to su čobani, dolazeći u planinu, zasecali drva, i tako obeležavali put kojim treba da se vrate. Kad vrate svinje iz žira, neko su ih vreme prehranjivali kukuruzom, zatim prodavali. Od kako “pogibe stara gora” prestalo se sa ovim načinom ishrane. Sada se svinje “goje” kod kuće. Puštaju ih po voćnjacima, zabranima i oko kuće, zatim ih s jeseni zatvaraju i “bace na hranu”.
Pored svinjarstva bile su razvijene i ostale vrste stočarstva, naročito konjarstvo. Bio je običaj (nepisano pravilo), da “svaka oženjena glava u kući” ima svoga konja.
U svakom selu bogatiji seljaci su podizali salane. To su bile kolibe od drveta. Pravljene su u jesen kada su ovce i koze bile debele za klanje. Ko je imao koza i ovaca za prodaju, dovodio ih je u salanu i prodavao. Svinje su takodje klane u salanama. Meso je prodavano u selu, a loj je topljen, razlivan u izvrnute ovčije buragije, i prodavan u Beogradu za pravljenje lojanih sveća. Cena mesa je bila 75 groša za sto oka. Džigerica i glava su prodavane za po 10 para. Osim prodaje, vršena je robna razmena. Meso je razmenjivano za žito ili pasulj. Mast se topila i nosila u varoši na prodaju.
Od krupne stoke, seljaci su gajili male volove za rad i po neku kravu.
Krajem 19. veka, menja se način uzgajanja stoke. Sve brojnije stanovništvo ima potrebu za sve većim obradivim površinama. Sve više šuma nestaje. Zbog toga se prelazi na “štalsko” gajenje stoke. I tako stočarstvo postaje sporedno zanimanje a zemljoradnja prelazi u prvi plan.
U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.
* 21. seprembar,
** 19. decembar
bookmark_borderHajduk
Hajduk! – nekada ponosno i sveto ime, kojim se Srbin dičio – sada naša sramota i naš opšti jad!
Stari hajduci bili su zatočnici vere i slobode, branioci i zaštitnici nejake sirotinje srpske protiv nasilja turskog – današnji razbojnici, koji nepravo nose ponosno ime hajduka, skidaju ženama đerdane s vrata, kradu i odvode decu u šumu, da ucenjuju roditelje njine i peku roditelje njine i peku ljude usijanim verigama, da im pare iscede! Pravi zanat pravih pržibaba.
Jes, današnjim razbojnicima nepravo se daje ime hajduka! Ali, po neznanju ili po nepažnji, tako su ih krstili naši prvi zakonodavci, tako je zapisano u zakonu, na to se ime navikao naš svet, pa ćemo ih tako zvati i mi.*
Ako neko pljačka, ubija i čini razna razbojništva, Vlast je mogla da ga proglasi za hajduka. To je značilo da ako se u roku od 15 dana ne preda vlasti, svak’ ga moze ubiti. Ali kako su zločini, kao ubistva i teška razbojništva po zakonu koji je bio na snazi u Srbiji krajem 19. veka, bili kažnjavani smrtnom kaznom, uglavnom se hajduci nisu predavali sami.
*Hajdučija – Pera Todorović
bookmark_borderHronika sela Vodice – knjiga
Vodice – selo u Donjoj Jasenici
Nikola Vladisavljević
Litopapir, Čačak
1991.
Iz Predgovora:
…Grad je uvek bio u prvom planu kao i nepoljoprivredne delatnosti u njemu. Prenaglašeno demografsko pražnjenje sela, praćeno devastacijom i devitalizacijom, bili su samo posledica politike jednostranog razvoja, gašenja mnogih vrednosti sela, zapostavljanja bogate kulture sela, njegove istorije. A istorija sela i njegova kultura su u osnovi i istorija naroda.
Iz sela se rasplamsavala srpska revolucija 1804. i 1815. godine za odbranu srpskog dostojanstva, kulture i vere. Preko 90% ukupnog sastava srpske oslobodilačke vojske u oslobodilačkim ratovima 1912. i 1914-1919. godine bili su hrabri sinovi seljaka. U oslobodilačkom ratu 1941-1945. godine veći deo boračkog sastava i starešina jedinica činili su takodje seljački sinovi.
Seljak se uvek borio za slobodu i stvaranje države, ali država mu nije uvek pružala uslove da sačuva i iskaze i druge vrednosti, sem ratničkih. To je i razlog što izmedju dva rata nije bilo domova kulture u selu, a seljak je živeo u bedi i siromaštvu, u blatu i prašini, u trošnim kućama od drveta i blata koje su osvetljavane žižom ili petrolejom, spavalo se na zemljanom podu, koristio primitivni alat u poljoprivredi i domaćinstvu, radio zapregom goveda, sa srpom i motikom nagnut nad zemljom po suncu i kiši…
Izvod iz recenzije
Hronika sela Vodice je veoma dobro istoriografsko delo. Kroz prikaz bogate istorije, obradjeni su život i običaji sela, zatim razvoj školstva, prosvete, zadrugarstva i poljoprivrede.
Zanimljiv prikaz dve značajne ličnosti iz prošlog stoleća* ne samo za Vodice, već za celu Donju Jasenicu i Srbiju, Stanoje Glavaš, junak Prvog srpskog ustanka i Pera Todorović, publicista i prvak Radikalne stranke za vreme vladavine Obrenovića, značajno doprinose vrednosti hronike.
Posebna vrednost hronike čine rodoslovi – porodična stabla starih porodica sa značajnim opisom pojedinih ličnosti.
Hronika sadrži veliki broj narodnih izreka i poslovica uz poljske radove i običaje.
Pored istorijske vrednosti, hronika pruža obimnu gradju za sociološka, demografska i etnološka proucavanja naroda Donje Jasenice.
* Knjiga je izdata 1991. godine, tako da se ovo odnosi na 19. vek
bookmark_borderJasenica – naselja, stanovništvo, običaji – knjiga
Jasenica – naselja, poreklo stanovništva, običaji
Borisav Čeliković
Beograd, Štamparija “Rodoljub” a.d. 1923. (prvo izdanje).
Beograd, Službeni glasnik i SANU, 2011.
Antropogeografska ispitivanja Jasenice otpočeo sam još pre Velikog Rata. Sva građa koju sam skupio i sredio propala je za vreme Okupacije. Bio sam prinuđen da ispitivanja otpočnem iznova, i radi toga sam za vreme leta 1920., 1921. i 1922. g. obišao celu oblast i ispitao 58 naselja.
Nisam govorio o kući i ostalim zgradama, jer kuća u Jasenici nema naročitih odlika, kojima bi se razlikovala od kuće susednih oblasti, naročito Gruže. Isti je slučaj i sa ostalim zgradama…
bookmark_borderLjubav prema otadžbini
Medju vrlinama koje smo kao Srbi naročito dužni negovati u srcu dece svoje, sjajno mesto zauzima ljubav prema otadžbini, ljubav prema narodu kome je ona izdanak i produženje, i kome će bit slava ili ruga.
Istina, ljubav prema otadžbini uzimala se uvek kao nakit tek najplemenitijih duša; ali tim ne manje treba i celi narodi, vaspitavanjem svojega podmladka, da teže k tome idejalu. Srce je omladine najornija njiva za semenje sviju vrlina, kako ličnih tako i gradjanskih.
Srpska srca ni do sada nisu bila bez toga osećanja; tome nahodimo dokaza kud se god okrenemo; ali ispoljavanje, obelodanjivanje toga osećanja, naročito u ovo poslednje vreme, uzelo je u nas take oblike i takve razmere, da bi čovek više puta pomislio da to nije ljubav nego njezina zla podruga – mržnja. Medju tim uslovi novoga života u koji naš narod mora ući zahtevaju mnogo prostranije grudi, mnogo šira srca.
Za to i jeste toliko potrebno unositi svetlost, puštati šire poglede u to osećanje. Sav je svet žudan ljubavi; rod ljudski, koliko god je god, tolike obnove svoje, tolike boljitke u životu svome čeka od ljubavi. I doista on sve to može i dočekati najviše od ote božanske ćeri. Bez ljubavi, svi drugi motivi mogu popraviti tek po nešto, a ponajpre mogu učiniti da se izmene uloge, da se promene mesta, da današnji imaćnici sutra budu patnici, a današnji patnici sutra da postanu imaćnici – stari pak vapaj da se razleže i prekosutra i nakosutra…Od zajednice dvojice sprežnika do raznovrsnih odnosa medju delovima sveta – svuda se oseća da je ljubavi malo, da je nigde nema onoliko koliko bi trebalo.
A ljubav prema otadžbini nije u mržnji drugih naroda, drugih vera, ovih ili onih svojih sugradjana. Pravo, božansko osećanje kojim nas ispunjava istinsko rodoljublje jeste ona bratska milošta spram sviju ljudi koja nas vuče k svima svojim sugradjanima, koja i u partijskoj borbi, i u veroispovednoj raznoglasici, i u mesnoj zasebnosti, i u ličnoj zadevici, gleda pred sobom uvek svoga ravnopravnoga sugradjanina, svoga brata, člana zajedničke nam otadžbine, sina jednoga za sve – Boga.
Kolevka roda našega, hranilja osvećenih grobova naših predaka, pozornica njihovih vrlina ili grehova, poljana nadmetanja za nas i naše suvremenike, nekad nehotična Golgota prijateljima dobra i istine, nekad majka a nekad sudilja svim delima i nedelima sinova svojih – otadžbina naša zaslužuje da se proučava i da se osvetljava u svim i najtajnijim kutićima svojim.”
bookmark_borderSrbija
Iako je knjiga “Kneževina Srbija” pisana šezdesetih godina 19. veka, neke stvari su bezvremenske i mogu se primeniti u bilo kom vremenskom okviru. Mnogo toga nismo naučili. Mnoge mane medju srbima su i dalje jedna od glavnih kočnica našeg razvoja.
Poznato je da je Kneževina Srbija zemlja sasvim nevelika: poznato je da je ona ipak puna raznovrsnoga prirodnoga blaga i lepota; poznato je da je naša otadžbina, ovolika kolika je, stala naše dedove i oceve mnogo nečuvenih muka i krvi, pa je ipak tim ne manje poznato da mi tu svoju krasnu i bogatu, tu malenu a skupo stečenu otadžbinu u mnogom pogledu ne poznajemo onoliko koliko bi valjalo.
Nepoznavanje svoje otadžbine svakad je rug gradjanima sinovima njenim; ali se veličina štete od toga neznanja može strahovito da predstavi tek u narodnim školama u kojima se vaspitavaju oni na kojima po redu svet ostaje.
bookmark_borderKneževina Srbija – knjiga
Kneževina Srbija
Milan Đ. Milićević
U Beogradu,
u Državnoj štampariji.
1876. (prvo izdanje).
Izgled naslovne strane starog i novog izdanja.
 |  |
U knjizi “Kneževina Srbija” obrađena je geografija, orografija, hidrografija, topografija, arheologija, istorija, etnografija, statistika, prosveta, kultura, uprava ondašnje Srbije. Milićević je, na svoj način, uradio ono što danas rade timovi naučnika raznih profila. Ova knjiga ima sve odlike popularne enciklopedije, leksikona ili monografije jedne zemlje, s današnjim merilima mogli bi je proglasiti opširnim turističkim vodičem ili bedekerom.
Delo g. Milićevića za celo je veliki dobitak za našu literaturu, jer je u njemu sa svake strane predstavljena naša otadžbina tako da će svaki ma koje struke čitalac naći u njemu što će ga zanimati i dosta čemu će se poučiti u poznavanju svoje domovine.
Mlad. Janković