Tag Archives: Šumadija

Manastiri na Rudniku

Код нас, и нашој науци уопште, нису довољно истакнуте, а изгледа ни уочене, најбитније чињенице о манастирима у Рудничкој планини, како у погледу њиховог броја и значаја, тако и вишеструког историјског доприноса.

Манастири у Рудничкој планини су били веома важно културно средиште још у времену Немањића. У време деспотовине, када је овај део српских земаља био пренасељен, јер се ту, бежећи пред најездом Османлија, стицало становништво, како наше, тако и инородно православно, у овом пределу је највише манастира подигнуто или обновљено на старим темељима. Са народом, који се, услед косовске погибељи и непосредне опасности од иноверног освајача, јатомице склањао на север, добегавало је и српско монаштво, нарочито из јужних крајева, где су били најбројнији духовни споменици из времена државе Немањића, што је,  ,,још више доприносило да се на територији државе деспота Стевана повећа и број монаха и број манастира”.

Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се налазе на једном месту. У том погледу планина Рудник нема премца, јер је била природна тврђава у очувању српског етничког бића. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца. Тиме је схватљивије зашто је Шумадија, предводећи државотворну обнову, предњачила у новом веку у колосалној бици за свеопшти народни препород.

Мноштво манастира у Рудничкој планини, која је по свом положају раскрсница путева који воде у разне српске области, није имало само улогу прибежишта, већ, још више, добило је значај споне са другим средиштима, а касније је узело и видног учешћа у припреми народног ослобођења.

rudnik-manastir-blagovestenje

Наводимо манастире на Руднику, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини:
Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара,
Св. Арханђел (Вољавча, 1516),
Св. Никола (1516) у Шаторњи,
Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику,
Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње,
Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара,
Св. Никола (1523) код Шаторње,
Бахачић (1523) у Островици,
Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи,
Св. Никола (1525) код Јарменоваца,
Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца,
Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави,
Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику,
Куманица (1528) у Рамаћи,
Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице,
Св. Преображење (1528) у Врнчанима,
Св. Стефан (1560) у Клатичеву,
Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579),
Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима,
Св. Богородица (1662) у Влакчи,
Лесковица (1735) у Блазнави…

У литератури има уверљивих записа о постојању још гдекојих манастира по Руднику и његовим обронцима:
Црквине у Лозњу, Ђурићелије у Манојловцима, Гргур и Врањево у Босути, затим у долини Манастирског потока у Козељу, Медошевац у Пољаници, Моравци у истоименом селу, Јовање у Дићима, Четрдесет мученика (Младенци) у Горњој Шаторњи, Блажина црква у Блазнави, манастири у Сиги у Влакчи и Бобовику у Вукасовцима, рушевине на Градини у Котражи, Кулине и Аџина црква у Љубичевцу, Ваведење, Успење, Св. Илија и Петковица у Страгарима, Бољковци у истоименом селу, Црквина у Великом Шењу, Савина, чији је, по предању, оснивач Свети Сава, у Шаранима, Јовање у Доњим Бранетићима, Ђуревци у Мајдану, Јешевац на тромеђи Борча, Јабланице и Врбове, а у народу се још чува спомен на места у којима су били, по предању, манастири, као Калуђеровац и Попов до у Војковцима, Амбарине у Гуришевцима, Црквине код Маркићевића кућа у Јарменовцима, затим Штарине, где је била црква-брвнара, Светиња у Пантелића крају у Блазнави…

У рудничким манастирима су писане, и збиране, многе свете и божествене књиге – псалтири, пролози, минеји, типици, јеванђеља, молитвари. Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима. Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разфоми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а претога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791…

А ипак, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. Упркос рушењима, паљевинама и пустошењима, руднички манастири су се испомагали, настављајући заједничку традицију и мисију…

Стање цркава и свештенства око 1735. године је укратко описано у овом тексту.

Извор

Popis 1735 – stanovništvo, crkve, manastiri

У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице било је у 1735. години само 63 насељена места, три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановаца a у њима укупно 1051 кућа.

Највеће место је било шанац и варош Крагујевац (110 кућа), затим шанац Врбица и село Страгари (по 50 кућа), варош Блазнава (40), варош Јагодина (36), село Жабари (30), Рековац (28), Кнић (26), шанац Витановац и село Стубао (по 24), Забојница (23), Бачина (21), Чумић, Грошница, Каменица (по 20), Годачица, Честин, Рашевица (по 18), Живковци, Црнућа (по 16), Трешњевица, Јарменовци, Шуци, Медвеђа, Губеревац (по 15), Хан (14), Дренова, Гунцати, Кукљин (по 13), Сараново, Драча, Минојевац, Ресник, Багрдан (Гордан), Ошаковци, Голочело (по 12), Баточина (11), Бокчиновићи, Бечевица (по 10)…

Ови предели су припадали ваљевској епархији, и по попису који је сачињен за потребе Митрополије београдске, у њима је тада било седам манастира (Никоље у Шаторњи, Вољавча и Благовештење код Страгара, Враћевшница, Каленић, Љубостиња и Каменац). У овој области је само шест цркава – у Крагујевцу, Витановцу, Грошници, Жабару и Страгарима, док се за цркву у Врбици каже да је удаљена сат и по хода. У њима је седам, а нурије без цркава имају још три свештеника (у Јагодини, Дренови и Бачини).

Цркве су, благо речено, у скромном стању. Најбоља је црква у Жабарима (стара црква у Горовичу), којој припадају Чумић и Сараново, зидана „на манастирско подобије” – сва од камена, са сводом и покривена ћерамидом. Од камена је, покривена црепом, и црква у Крагујевцу, али је она, у ствари, преправљена турска џамија. У Страгарима је камена црква покривена шиндром, а у Витановцу је брвнара покривена шинрдом. У Грошници је 1734. године оборкнез Станиша Марковић Млатишума озидао цркву каменом, на свод, патосао циглом и покрио шиндром, а преко ње црепом.

Стање и знање свештенства – нимало узорно. Од десет свештеника је само онај у Врбици добро упућен у седам светих тајни. Од осталих, поп у Витановцу зна неке од седам тајни, а поп у Дренови је чуо за седам тајни, али им не зна форме, док седморица не знају ни тајне ни форме. Добро да читају и певају знали су само поп у Врбици и Жабарима, поп у Бачини је добро читао, али не зна појање. Од осталих, поп у Дренови је појао помало, а онај у Грошници доста лоше, док шесторица нису знала појање. По старински и полако су знали да читају попови у Крагујевцу и Страгарима, а остали, како је оцењено – слабо, помало или доста лоше.

Овај попис осликава не само тадашње стање у цркви и народу, већ и порекло становништва које се у то време насељавало у прилично запустелу Шумадији. По правилу, када се становништво селило, са њима су ишли и попови. Од десет свештеника, колико их је укупно било на подручју које је припадало Крагујевцу (предели Груже, Јасенице и Лепенице и Левча), четворица су потицала из Старе Рашке и Старог Влаха. А управо из ових предела потиче и највећи део досељеног становништва. Најзначајнија улога овога становништва је у томе што је оно, потичући из предела у којима је био заметак и духовно средиште старе српске државе, носило државотворну идеју и имало мисију коју ће у Шумадији, са више српских устанака, успети и да оствари.

Извор

Šumadija – istorija doseljavanja

Мало је предела у којима је природа тако издашна као у Шумадији. Богатство биљних врста и бујност њиховог растиња, разноврсност животињског света, погодне климатске одлике, питомост земљишта и, што је особито важно, мноштво речица, потока и извора, чиме се све одликује овај предео, створили су од Шумадије најпривлачнију област за људско живљење. Вода, без које не могу ни људи, ни животиње, ни биље, налази се на сваком кораку. Иза сваког брдашца тече понеки поточић, и много је извора који никад не пресушују.

Узроци сеоба

Разматрајући својевремено прошлост и етнички састав Шумадије, великан наше науке Јован Цвијић је установио две врсте узрока сеоба и усељавања у Шумадију током векова, у којој се изгубило и са досељеницима стопило стариначко становништво.

У првој врсти су историјски и психолошки узроци сеоба: турска најезда, узимање деце у јаничаре, сеобе проузроковане аустро-турским ратовима, миграције због буна, пљачкашке крџалијске хорде као узрок расељавању, сеобе услед верских гоњења и пресељавање као последица ратова за независност.

Друге врсте су економски узроци: сиромаштво земље матице, климатска колебања (више узастопних сушних година, пресушивање извора, неродица, глад), сукцесивне сеобе или миграције у етапама, племенска нетрпељивост, печалба, аргатовање, и сл.

Услови за живот у Шумадији су благодатнији но у већини српских области. Због тога, за разлику од других области, исељавања из Шумадије није било. По томе, како је Цвијић приметио, Шумадија „као да је створена да апсорбује сав сувишак становништва које се брзо умножава прираштајем и досељавањем.”

Давна прошлост

Данас је тешко установити појединости и шта се све одигравало у дугом временском распону од првог уоченог присуства прачовека (Јеринино брдо, Рисовача) до доласка Индоевропљана у ово подручје, што се узима као време до 3.200 године пре наше ере. Међутим, на основу налазишта из млађег каменог доба (винчанска култура), затим оних на прелазу у метално доба и са почетка бронзаног доба (Сараорци, Шупља стена, Горње Комарице, Ђурђево и др.), као и оних из развијеног бронзаног доба (Добрача, Љуљаци, Баре, Грбице), може се утврдити да су бројност налазишта и остатака сведочанство непрекидне нити живљења у праисторији у овом делу Србије и Балкана.

У три таласа досељавања Индоевропљана (3200, 2700. и 1200. године пре наше ере), потиснуто је или претопљено ово пређашње, прединдоевропско становништво. Од тада до доласка Словена (V-VII век наше ере) просторима наше земље је протутњало око две стотине различитих етничких и језичких група, што је неизбежно нашло свој одраз и у топонимији. Овоме се, још, могу додати каснији слојеви народа и култура: татарско – монголски, турски, германски.

Словени

Средишна Шумадија, састављена од три оделите и изразите предеоне целине – Груже, Јасенице и Лепенице, које скупа имају данас више од две стотине насеља, може се рећи да је одувек била насељена. Међутим, историјски помени насеља у овој области, кад је реч о словенском становништву и средњовековној српској држави, нису тако бројни, али ипак омогућују стицање јасне слике о постојању насеља и приликама у њима тога доба.

Саме области – Гружа, Јасеница и Лепеница – несумњиво су постојале као уређене административне целине или жупе још за време Византије. Најстарији је помен Груже, која се помиње почетком XI века као периферијска област. Област Лепенице, која је словила као жупа, ушла је под тим именом 1183. године у састав државе великог жупана Немање, а пет година касније Немања ју је поклонио својој задужбини, манастиру Хиландару и то потврдио хрисовуљом издатом 1188/1189. године.

Назив Јасенице, као жупне и предеоне целине, новијег је постања. За време српске средњовековне државе на тлу које у етнографском смислу припада данашњој Јасеници, биле су две управне целине или, како су се тада називале: власти – Островичка власт, која је обухватала тзв. високу и средњу Шумадију од града Рудника па на север, и Некудимска власт, која се простирала од почетка тзв. ниске Шумадије до данашње Смедеревске Паланке, у чијој је близини, код данашњег села Придворице, било управно место Некудим. У то време је Гружа словила као Борачка власт, тако названа по граду Борчу, а Лепеница као Лепеничка власт, без навођења средишта власти.

За време кнеза Лазара помиње се село Кошарна (старо име за Баничину) 1380. године.

За време Ђурђа Смедеревца се помиње Некудим, где му је била летња резиденција, у којем је 1428. године писао писмо Дубровчанима.

У Некудиму је био владарски двор, Борач и Острвица су били утврђени градови, а лепеничкој власти је (могуће) било средиште у селу Драгиновци, где је био двор великог логотета Стевана Ратковића. Када се буде узнашло где је било ово насеље, знаће се и где је било средиште лепеничке жупе за време Ђурђа Смедеревца.

Од косовске погибије до пада Смедерева (1389-1459) Шумадија је била препуна народа, што се види и из чињенице да данас безмало нема села у којем не постоје споменички остаци и трагови из тога доба. Турским освајањем Шумадија губи део становништва, који бежи у Херцеговину и Конавле, или прелази преко Саве и Дунава, али знатнији део остаје, а прима и нове придошлице.

Први век турске владавине и није био тако свиреп и страшан као што ће бити касније. Заузети освајањима, Турци су ово подручје држали као мирну позадину, која им је потребна ради економске потпоре, дајући му и одређене повластице, поготову за сточаре. При том су били врло трпељиви према хришћанству, нису, поготову не насилно, проводили исламизацију, а у управном погледу су задржали и Србе хришћане као спахије, што је у прво време опште прилике чинило сношљивијим.

Bela Palanka 14 - Feliks Kanic-1

По заузећу Србије (1459), Турци се учвршћују у овом делу Шумадије, у којој налазе значајно привредно упориште за своје даље ратне циљеве. У складу са турским војно-феудалним уређењем, земља се уређује и почиње убирање прихода. Отоманска царевина је тад у успону, па покорена подручја и нису бездушно израбљивана. То са друге стране доприноси и успостављању видова сарадње са иноверним федулацима, који прихватају турску власт. Тако и у Србији део хришћана, некадашња властела, задржава поседе, или добија нове, а део се уздиже подређујући националне и верске разлике својим класним интересима. Хришћани спахије држе 64 села (38 у Руднику, 13 у Лепеници, 9 у Некудиму и 4 у кази Брвеник).

После опсаде Беча (1583), када је турска моћ у зениту, настаје низ ратова између Турске и Аустрије, који у нашим земљама остављају пустош и дотад невиђени помор у нашем становништву. Стање не ублажују ни мирови склопљени између ове две империје (Житваторошки мир 1606, Вашварски мир 1665, Карловачки мир 1699. године), поготову што се у међувремену одиграла и Велика сеоба под Чарнојевићем 1690. године.

Ни почетак XVIII века није био ништа бољи. После новог рата, склопљен је 1718. године Пожаревачки мир. По овом миру, многи делови Шумадије пружају слику праве пустоши, а понајвише Крагујевачки дистрикт. Очајан и престрашен, народ се селио, потуцајући се од немила до недрага, без циља и наде, а подруку с тим су ишле глад и болештине. Некада пренасељена, као у време Деспотовине, о чему сведоче стара гробља, црквишта и манастирине, Шумадија је полупразна.

По аустријском попису 1718. године, који су обавили пуковник Најперг и инжињеријски капетан Епшелвиц, види се да су многа места запустела. Да би се стекпа слика о тадашњој Шумадији, довољна су два податка: у Ваљевском дистрикту, који има 126 насеља, ниједно место није пусто, а у Шабачком дистрикту, који има 78 насеља, само су четири места пуста. У Крагујевачком дистрикту, међутим, који има 202 насеља, само је 37 насеља настањено, док их је 165 пусто. А у оних 37 насељених укупно је 149 кућа (породица). Највеће место у 1718. години је Шаторња (при чему су заједно уписане Горња и Доња Шаторња), у којој је 10 кућа. Иза Шаторње су два села са по осам кућа – Сараново и Војковци (чему је наруку ишао и положај овог села, скпоњеног у побрђу Рудника). По шест кућа је у Тополи, Горовичу, Грошници и Стублу, а по пет кућа у Борчу, Жабару, Книћу, Љуљацима, Маслошеву, Реснику и Грабовцу…  У овој години су без житеља Крагујевац, у Параћину су само једна кућа и две воденице, а највеће је насеље Ланиште код Јагодине које има 18 кућа. Слична су прилике и у тадашњем Рудничком дистрикту, у којем је највеће насеље Блазнава, која тада има 18 кућа, затим Јарменовци (17 кућа) и Ба (10 кућа), док је у осталим насељеним местима мање од по десет кућа. Но, попут Крагујевачког дистрикта, и у Рудничком дистрикту је много пустих насеља. Од 94 насеља – 56 је пусто.

У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице, по попису из 1735. године, било је само 63 насељена места, три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановаца a у њима укупно 1051 кућа. Овај попис осликава не само тадашње стање у цркви и народу, већ и порекло становништва које се у то време насељавало у прилично запустелу Шумадији. По правилу, када се становништво селило, са њима су ишли и попови. Од десет свештеника, колико их је укупно било на подручју које је припадало Крагујевцу (предели Груже, Јасенице и Лепенице и Левча), четворица су потицала из Старе Рашке и Старог Влаха.

Жупна раздробљеност шумадијског предела и појединачно насељавање нису погодовали очувању и образовању племенског друштва, већ се у Шумадији живот одвијао у оквирима села и кнежина као самоуправних заједница.

Уочљиво и недвосмислено присуство становништва које потиче из околине Сјенице може се пратити од Велике сеобе под Чарнојевићем 1690. године до друге велике сеобе 1736. године. Ове две сеобе су непосредно повезане са два аустро-турска рата (1683-1699. и 1716-1718), која су привремено завршена са два мира – Карловачким (1699) и Пожаревачким (1718).

Други велики покрет и премештај становништва, под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, подстакнут је ратом Аустрије и Русије против Турске (1736-1739). Иза овог рата, који је завршен склапањем Београдског мира (1739), уследило је релативно мирно раздобље, у којем је досељено становништво углавном образовало садашњи распоред насеља и главних путних праваца у Шумадији.

Pijaca u Srbiji 1916

Трећи талас Сјеничана, уследио је крајем XVIII века. За разлику од претходна два, која су изазвана сукобима ширих размера и ратовима који су их пратили, треће досељавање је било у релативно мирном раздобљу. То краткотрајно раздобље мира је деценија и по од Кочине крајине (1788) до избијања Првог српског устанка (1804), и у њему су мотиви досељавања били претежно економски, а мање национални или верски. Ово кратко раздобље је у знаку трећег аустро-турског рата у XVIII веку (1787-1791), који је завршен Свиштовским миром (1791). У нашим приликама ово ратовање је засвођено Кочином крајином (1788. године), иза чијег слома су за тзв. рају створене повољне прилике у Београдском пашалуку, што је последица и његовог пограничног положаја. Но, како је у то доба и највеће расуло Турске царевине, као и највећег беса одметнутих јаничара и крџапија, то ће се њихово насиље негативно одразити на расположење потчињеног српског становништва.

19. век

Особито је Шумадија почетком XIX века, услед познатих историјских догађаја, привукпа миграционе струје не само из ближих, и тада неослобођених српских крајева, већ и из најудаљенијих, па тако, на пример, „у ниској Шумадији има досељеника од Велеса и Битоља, па и од Катранице и Граматика, близу Олимпа.”

Главнина дошљака притиче уочи Првог српског устанка и непосредно за време Карађорђа. У шумадијска насеља, долазећи из више области, смештају се родови различитог порекпа, што доприноси мешању и уједначавању становништва. Ови, такозвани оснивачки, родови су заправо обнављачи живота у многим данашњим насељима. Према запису из 1923. године, у Жабару је 260 кућа, од којих су 192 куће потомака досељеника пре Првог устанка из околине Сјенице и из правца Бијело Поље-Сјеница.

Karadjordje

Први српски устанак је, природно, повукао у Шумадију, као главну област устаничког подухвата, становништво из свих српских предела. У становништву које се доселило у Шумадију упадљиво је најбројније оно које потиче од Сјенице, за шта је пресудан догађај Карађорђево ратовање 1809. године, уз које је пристала маса српског становништва на Сјеничко-пештерској висоравни, Бихору и Коритима и које се, привучено примамљивим условима живота у Шумадији, повукло одатле са Карађорђем. У овом времену се становништво од Сјенице и из Буђева и Вапе смешта у тридесет и два лепеничка насеља, од којих се у дванаест насеља смештају уз претходне досељенике из ових предела, а долазе и у двадесет нових насеља.

У Карађорђевој Србији безмало да није било села у које нису дошли нови досељеници, поглавито из неослобођених крајева, а нека насеља су управо тад оживела или настала.

У свим овим местима постојали су трагови пређашњег становништва и насеља, несумњиво из српског средњег века, понекад и знатно старији, предсловенске културе, али у демографском погледу настањивање досељеника у Карађорђево време у њима је значило освежење народне снаге и економско јачање Шумадије.

20. век

После Другог светског рата, тихо и у сталном млазу, дотицало је српско становништво са Косова и из Метохије, сливајући се претежно ка Подунављу, или се настањујући у прикрајку већих места, стварајући својеврсне досељеничке колоније.

Током августа 1995. године Шумадија је поново преживљавала неке странице своје историје. У окрутној врелини лета видели смо тада тужне поворке невољника, прогнаника из Републике Српске Крајине, који су, бежећи испред геноцидног насртаја Туђманове Хрватске, спас потражили у земљи матици. Многи од њих и у Шумадији. Овакво масовно збежавање у Шумадију није виђено од 1809. године, када се овамо запутило побуњено српско становништво са Сјеничко-пештерске висоравни.

Нешто слично се догодило почетком 21. века када је велики број српског становништва кренуо са Косова и из Метохије.

У то време, као значајан контигент становништва што је пристигло у Шумадију могу се означити досељеници из Старе Рашке и Црногорских Брда.

Узроци и разлози ових усељавања су тројаки. Крајишници су бежали од усташког ножа, они с Косова и из Метохије су, обесправљени, бежали (и још увек беже) од шиптарског насиља, док су се житељи Старе Рашке и Црне Горе, појединачно и природно, досељавали у потрази за бољим условима живљења. Ниједан од мотива ових долазака није нов, и ниједна од ових скупина такође није нова. Све оне, у дугом низу деценија и векова, имају своје претходнице. Шумадија је за њих новина. Они, међутим, Шумадији – нису.

Путеви кретања становништва

Због потреба борбе за слободу и њено очување, био је драгоцен сваки појединац. Зато је Шумадија широкогрудо примала у своје окриље све устанике, избеглице и друге невољнике који су у њој тражили спас, поглавито бежећи од турских зулума и крвне освете. Тако су се у Шумадију стицали пребези из Видинског пашалука, Понишавља, Лесковачке Мораве, Косова, Црне Горе, Босне, па и Баната и Срема, који су били под аустријском влашћу. Понајвише, пак, придошлица је било из Старе Рашке, а из ње из околине Сјенице.

Попис Београдске митрополије, сачињен око 1735. године одсликава не само тадашње стање у цркви и народу, већ и порекло становништва које се у то време насељавало у прилично запустелу Шумадији. Стање и састав становништва Шумадије под аустријском окупацијом (око 1735. године) су врло важни да би се разумео данашњи његов састав. Јер ово, претежно досељеничко, становништво је, уз малобројно староседелачко становништво, основа на којој ће настати савремени тип Шумадинца. Од десет свештеника, колико их је укупно било на подручју које је припадало Крагујевцу (предели Груже, Јасенице и Лепенице и Левча), четворица су потицала из Старе Рашке и Старог Влаха. А управо из ових предела потиче и највећи део досељеног становништва. Најзначајнија улога овога становништва је у томе што је оно, потичући из предела у којима је био заметак и духовно средиште старе српске државе, носило државотворну идеју и имало мисију, коју ће, напокон, у Шумадији, са више српских устанака, успети и да оствари.

У Жабару, то јест Горовичу, свештеник је Филип Обрадовић, пореклом из Бедине Вароши. Бедина Варош је код села Шуме у околини Ивањице, а уз Жабаре, односно Горович, код Тополе, постоји такође село Шуме, што, свакако, није случајност. Код Гацкога у Херцеговини постоји и треће село са истим називом: Шуме, што, такође, није случајност. Јер, као што пуж носи своју кућицу, тако и становништво које се сели носи називе свог завичаја за собом. Ако се споје линијом три села Шуме, добиће се непогрешиво тачан пут којим се кретало становништво: Херцеговина – Стари Влах – Шумадија.

Narod 07 - I SR

Трагови сеоба и докази о пореклу сачувани су у називима многих места, као и у именима или надимцима многих породица. О томе данас сведоче називи неких села у Гружи, Јасеници и Лепеници, која имају своје двојнике у околини Сјенице, на Косову, у Понишављу или Алексиначком Поморављу, као и појединих родова који су означени презименом добијеним по старом завичају.

Стазе којима се српско становништво столећима кретало у својим принудним или вољним пресељавањима биле су углавном устаљене. Као и нека одредишта на њима, одакле се, даље, река досељеника сливала ка новом завичају. Једно од најважнијих одредишта при насељавању у Шумадију је био Витановац, одакле су долином Груже и преко превоја Рудничке планине ишле ка ниској Шумадији.

У доњем току Ибра је на овај путни правац излазила и најјача селидбена струја, названа динарском, у којој се налазило становништво Старе Србије и динарског побрђа – Црне Горе, Херцеговине, Старог Влаха, Сјеничко- пештерске висоравни и Драгачева. На овом правцу је Сјеничко-пештерска висораван била етапна станица, где се покренуто становништво задржавало краће или дуже време, настављајући одатле сеобу у потрази за бољим условима живота.

Спојивши се у долини Ибра, допирали су бегунци и невољници такозване косовско-метохијске селидбене струје, долазећи од Пећи, с Косова и из Ибарског Колашина. Друга по јачини досељеничког млаза и најстарија по настанку, јер је после погибељи на Косову (1389) почело оно жалосно премештање и бежање нашег народа, које се ни до данас није смирило. Ова струја је најзаступљенија у Гружи (15 одсто становништва), затим у Јасеници (10 одсто), док је у Лепеници најслабија (три одсто). Али је зато у Лепеници на другом месту по бројности становништво које припада тимочкој струји.

Стариначко становништво

Премда је удео стариначког становништва у укупној маси Шумадинаца релативно мали, улога овог становништва је посебно значајна ради тога што је омогућен континуитет у насељености и предавању многих назива тла, као и очувању духовног јединства у стапању са каснијим досељеницима. Стариначко становништво, под којим се углавном подразумева онај слој који је ту био и пре Велике сеобе под Чарнојевићем (1690. године), у Шумадији је малобројно. По селима је најчешће сведено на породицу-две, и, немајући никакве преваге у друштвеном животу, оно је заслужно само као преносник и спона између пређашњег и садашњег становништва.

stara kuca

Од становништва које се у Лепеници настанило приликом две сеобе (од Велике сеобе 1690. и закључно са сеобом 1736. године) Радивојевић је нашао 70 родова (фамилија). А од оних који су се доселили до Кочине крајине (1788) још 150 родова. Дакле, укупно 231 род, што значи да је 90 одсто лепеничких родова настањено касније, или да су овде тек седам до осам колена, односно око два века.

Слично је и у Гружи, где су старинци још малобројнији. По Драгићевом испитивању (1921), једва да је свака седма фамилија (род) на том подручју обитавала пре Кочине крајине. Таквих родова је 58 (или 6,4 одсто), што значи да је 93,6 одсто Гружана овде настањено или уочи Првог српског устанка или за Карађорђевог времена.

У пределу Јасенице, која обухвата 58 насеља, по испитивању Боривоја Дробњаковића (1923), од 2110 родова свега 131 род (или 6,21 одсто) су старинци, у које је Дробњаковић уврстио и оне родове чије је порекло непознато, тј. заборављено кад и одакле су дошли.

Закључак

У историјском метежу и пресељењима становништва, по чему је за Србе био најзлокобнији XVII век, покидају се споне са старим завичајем, временом забораве растурени сродници, а тешко се одрже кумства и побратимства. У сеобама, које су најчешће масовне и невољне, насилне и изненадне, изгубе се многе везе између старог и новог завичаја. Упркос недаћама кроз које су прошле, многе породице чувају сећање на порекло и штите га својим именом. Последице сеоба и народног растурања су страшне, не само услед прекинутих породичних и традицијских нити, већ због таквих извитоперења која се, у тренутку раскида, нису могла ни у сну претпоставити.

По Цвијићевом уочавању, „нигде се досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији, слободној и својој држави, где су и земљу могли слободно заузимати.” Стапањем ових селидбених струја, како међусобно, тако и са припадницима слабијих струја (тимочко- браничевска и тзв. инверсна, која се поврнула преко Саве и Дунава), настало је биолошко изједначавање.

Од свих шумадијских предеоних и етнографских целина, Лепеница је по композицији становништва најсложенија и најслојевитија, јер су се у њој заправо пресекле миграционе струје које су долазиле од Тимока и Браничева, Шоплука, Епира, Косова, Старе Рашке, Црне Горе, Далмације, Лике, Херцеговине, Бирча и Осата у Босни и Војводине. У њиховом сучељавању превагу је ипак однела динарска досељеничка струја, а у њој онај селидбени правац који је потицао од Сјенице, било као матице, било као етапне станице у досељавању у Шумадију. Почетком XX века, према испитивању Тоше Радивојевића, свака пета породица настањена у Лепеници води порекло из Старе Србије и тзв. Новопазарског санџака, у чему је врло велики удео становништва са Сјеничко-пештерске висоровани. У историјском погледу је управо ово становништво дало печат развоју Шумадије и Србије, одигравши пресудну улогу у њеној етничкој историји.

***

Када је реч о садашњем становништву Шумадије, онда се, најкраће, оно може означити као становништво које је ту релативно младо. Јер, Шумадија је добила свој садашњи састав народа као последицу великих ратова и сеоба. Изузетак у Шумадији чине породице које су у њој од Косовске битке (нпр. Гружанићи у Јунковцу код Наталинаца, или неке породице у Рудничкој планини које чувају предање о томе колико је њихових сабаља отишло у бој на Косово). Гро садашњег становништва је досељено после 1690. године, или се сместило, после лутања, приликом већих и мањих сеоба 1718, 1737, Кочине крајине 1788, сеобе изазване погибијом на Чегру и повлачењем од Сјенице 1809, ратовима 1875-78, а касније после 1918, 1945. или сада (1991-2005) природним или невољним насељавањем.

Извор

Ko su i kakvi su Šumadinci

Свако уопштавање или пребрзо закључивање о томе ко су Шумадинци, као и то по чему се они разликују од суседних српских предеоних или етничких група, може бити не само погрешно, већ и погубно, па и смешно, ако се то чини без научне основе. Један од најугледнијих познавалаца генезе српског народа, као и појединих његових етничких скупина и племена, Цвијићев ђак и сарадник Јован Ердељановић (1874-1944), управо је приликом изучавања становништва Шумадије дао веома важно упозорење:

„Када се говори о некој народној групи, онда се мора најпре имати у виду, да она ни у целини, нити у ма коме своме делу не може бити једноставна, него да има пуно већих и мањих, месних и предеоних разноликости и да је пуно сродности и прелаза ка суседним или и неким даљим народним групама, дакпе, да се нека народна група може одређивати само релативно, у односу према другим групама, кад се јасно утврде њихове међусобне разлике. Ово је, дакпе, прво што се мора имати у виду и ово је сасвим природно.”

Ердељановић је око пола века помно пратио етничке прилике и њихове одлике у Шумадији, коју је непосредно познавао, био у већини њених насеља, у некима вишекратно, у толико домова боравио и коначио, са тако много људи се сусретао и од њих црпао податке. Несумњиво, и из прве руке, познајући Шумадију, у целини, као и у детаљу, Ердељановић је оставио и овај врло упутан запис о њој:

„Јасна је разлика у народном карактеру не по пределима него по селима, просто од села до села се наилази на друкчије особине, негде на потпуне супротности.”

Очито, попут врло сложеног мозаика, и етничка слика Шумадије је тако разуђена и вишеслојна. То се, уз мало пажње, може видети на сваком кораку и у сваком погледу – етничком, језичком, културном, привредном или обичајном.

Не сме се брзоплето уопштити које је висине Шумадинац, какав му је стас, облик главе, боја очију и косе, комплексија, да ли је космат, има ли орловски нос, итд. Не помаже ни ако се прибегне статистичком просеку, јер статистички просек може дати варљиву и нетачну, да не кажемо наказну слику.

Довољно је само погледати на шта личимо када се, као најближа својта, нађемо на породичним скуповима, о слави, свадби или даћи: има нас високих и ниских, плавих, смеђих и црних, округлоглавих и дугоглавих, плећатих и скупљених, витких и дебелих. А све род рођени.

Srbija_1915_Srpska_deca

Тако је, заправо, становништвом шаролика и Шумадија. Јер, та шароликост је последица њене историјске судбине, мешања и стапања становништва које ју је настањивало.

С друге стране, Шумадинци нису безоблична народна маса, без изразитих и самосвојних црта. Овом приликом ћемо указати само на неке: свест о народном јединству, јака и истрајна државотворна мисао, предузимљивост у послу, дружељубивост, духовна радозналост и наглашене интелектуалне способности.

Будући да је превагу у шумадијском становништву однело становништво које је овде досељено из предела старе српске државе, оно је у Шумадију донело и вековну државотворну тежњу, коју је успело овде да оствари 1804. године, чувајући је до данас бунама и ратовима за слободу. То је и најуочљивији исход деловања, како би Цвијић рекао, згуснуте снаге свих српских земаља стечене и оличене у Шумадији.

Sumadija 1914-1918

У томе је и свест о Шумадинству. Оном историјском, али и ововременом. Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба. Такође нису малобројни ни трагови прединдоевропског, као и предсловенског, становништва у овом пределу, а о српском становништву у њему постоји хиљадугодишња, непрекинута, нит писаних сведочанстава.

Посебно су драгоцени споменици из времена Деспотовине и непосредно по њеном паду 1459. године, када је Шумадија била пренасељена. Камена књига предака, како називамо гробља, неми је отисак живота који се одвијао у Шумадији. О пређашњем становништву говоре запуштена гробишта, која се налазе на сваком кораку, и из којих још све кости нису изоране.

Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке плани не подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се находе на једном месту.

Извор

Leskovčani u Šumadiji

У Горњој или Крагујевачкој Јасеници, која се као етнографско подручје најчешће назива само Јасеница, досељених Лесковчана има у тринаест насеља. Пада у очи да су они углавном насељени у равничарском делу Шумадије, у насељима доњег тока реке Јасенице, која по многоме подсећају на њихов стари завичај, Лесковачку Мораву, а то је омогућавало и њихово лакше прилагођавање у новој средини. Тако је око Првог светског рата у доњем току Јасенице, који неосетно прелази у равницу Поморавља, било 216 кућа лесковачких досељеника смештених у девет насеља, а у горњем току само седам кућа у три насеља.

Највећа лесковачка оаза у Јасеници и средишној Шумадији је у селу Трнави код Тополе, у којој је почетком XX века било 70 кућа досељеника од Лесковца, што значи да је свака шеста кућа у овом селу порекпом из лесковачког краја.

После Трнаве, следе Водице и Придворица по броју досељеника из лесковачког краја. У Водицама је било 41, а у Придворици 34 такве куће. Лесковчани у Водицама су Михајловићи или Јевтићи (13 кућа), Живковићи или Аранђеловићи (8), Стојаковићи или Кајковићи (5), Нешковићи (5), Цветановићи (5) и Стојадиновићи (5).

У Придворици су потомци лесковачких досељеника Илићи (12), чије је старо презиме Бучуковићи, у оквиру којих су огранци Миловановићи и Милосављевићи. У селу су лесковачког порекла Стевановићи или Младеновићи (9), Перићи (8), Славковићи (1), Стојановићи или Стојиљковићи (1) и Петковићи (1), а Јован Ердељановић је установио да су и Анђелковићи (2) дошли из истога краја.

Приметнија скупина Лесковчана је и у Церовцу, којима припада 20 кућа Петковића.

У Смедеревској Паланци су пореклом од Лесковца Коцићи (5) и Мијовићи звани Кајганци (5), као и пет породица које су у град дошле углавном као занатлијске.

У варошици Наталинцима су од Лесковца Доџићи (8), који се презивају још Живановићи и Петровићи, као и Коларевићи (друго презиме Стојановићи, 6 кућа).

У Великој Плани је лесковачког порекла род Мутавџића – друго презиме Стојковићи (5), чији је предак, по занимању мутавџија, даљим пореклом са Косова, избегао из Лесковца, где је радио, затим пребегао преко Саве, а касније, при повратку се настанио овде. По занату је у Велику Плану дошао и предак Ужараца (друга презимена Стојиловићи и Ивановићи, 3 куће), за које је Јован Ердељановић такође установио да потичу од Лесковца, као и Стојадиновићи (други, 2 куће). Истог порекла су Миленковићи (5) у Баничини, Ристићи (2) у Рабровцу, Матићи (4) у Љубичевцу, две породице занатлија у Аранђеловцу, Симићи (2) у Јунковцу и Стевановићи (1) у Колетини.

У Јасеници, као и у Смедеревском Подунављу, већина досељеника од Лесковца није задржала у памћењу село из кога су им преци дошли. У овом погледу су изузетак Славковићи, Стојановићи (Стојиљковићи) и Петковићи у Придворици, који памте да су дошли из села Радоњице код Вучја. Симићи у Јунковцу знају да су досељени из Медвеђе у Јабланици, Стевановићи у Колетини знају да су из Печењевца, а велики род Петковића (Јовановића, Михаиловића) у Церовцу да су из Тулова.

У насељима у којима су Лесковчани у приметнијем броју заступљени и данас се може у говору открити, истина ретко, али у старијих особа засведочена, језичка наслага донета и старог краја (нпр.: Откуде си ти?, Живославов унук, Илијином снаји, маје се около, он ич не разбира, они причају, ники не сме, ене га иде, са децама, мојим оцу, о Светим Аранђелу, верујем ја тебе, да ве питам, да гу дам, дај мене, ки јуне, не мож’ да бидне, напујдити, ој да будне, ој д’ идеш, ој д’ ује то пцето, бејагоше итд.).

Извор

Tri nahije u Šumadiji – 15. vek

Усталивши своју власт, Турци су пописали подручје средишне Шумадије, подељено на три нахије – Некудим, Лепеницу и Сивриџе Хисар (Рудничка нахија). Најранији сачувани попис је из 1476. године, у којем се помиње и претходни попис, који до данас није сачуван. Захваљујући увиду у рукопис превода проф. др Душанке Бојанић- Лукач, угледног аутора оријенталисте и несумњиво нашег најбољег османисте, овде се по први пут у нас објављују подаци из овог опсежног пописа који се односе на овај предео Шумадије.

У попису 1476. године (Тефтер бр. 16) наводи се 177 насеља, од којих 89 у нахији Рудник, 48 у Некудиму, 36 у Лепеници и четири у кази Брвеник.

У нахији Рудник су тврђава и град Рудник, село Рудник, Јарменовци, Горња Јабланица, Горњи Красојевци, Шутци, Страгари, Маслошево, Полом, Врбица (уписана као Горња Врбава), Мисача, Тулизе (Тулеже), Жабаре, Загорје (Загорица), Шаторња, Горња Шаторња, Средња Шаторња, Пласковац, Светлић, Јарушице, Петровац, Добрача, Божурња, Блазнава, Винча, Манојловци, Јунковац, Каменица, Кнежевац, Подград Борач, Милаковац, Лесковац, Закута, Витковац, Петропоље, Коњуша, Драгушица, Липница, Забојница, затим села која су временом урасла у друга села – Горња Каменица (део Брезовца), Доња Каменица (данашње село и варошица Топола, чији је назив био Каменица до 1718. године), Средња Каменица (део данашњег Липовца), Стрмово (село постојало до 1838. године, када је подељено између Тополе, Липовца и Бање), Придворица (која се наводи под другим именом Сребреница, некадашње насеље у којем је Деспот Стефан држао сабор, а које је данас део Страгара), Добра Лука (данас део села Котраже), Злошница (данас део Страгара), Бојшинце (Бушинци – старо име села Љубичевца), Стрпче Поље (данас део око Стрпчанског извора у Страгарима), Јаребице (данас потес у Жабарима и Јунковцу), Мариновац (данас заселак Бање), Јошаница (село постојало до 1838. године, када је подељено између Трнаве и Овсишта), Тречна (Трешњевица), Сарухан (Сараново), Матењево (Матејевац, крај у Трнави), Сталброд (Сталевац, извор и гробље у Трнави), као и 33 села која је данас тешко убицирати – Висеновац, Субовце, Прекоречани, Врбовац, Доња Блатница, Горњи Липовац, Доњи Липовац, Којнево, Лепенац (друго име Бичин), Коларица, Вујинце, Горња Сарачна, Рашевка, Буковна, мезра Неменикуће, Кула Рудна, Коранино, Доброшинце, Конина, Јаблановац, Јаблановац (други), Јошаница (друга), Истахор, Гундинац, Пакорађ, Чачак, Сујавац, Каменица Жилинце, Шиљерози, Каменица Врбовац, Устина, као и мезре Мижево, Гучар и Хребин, и Мотрона.

У нахији Некудим су села Маскар, Ратари, Некудим, Придворица, Копљаре, Грабовац, Хлапово (Лапово), Башин, Рајковац, Ватошево (данас заселак Ратара), Горњи и Доњи Церовац, Марковица (Марковац), Трнавица (Трнава), Радовање, Водице, затим села која су данас срасла са другим насељима Браниловце (потес Бранеш у Ратарима), Полочи (потес Плоче у Ратарима), Радујковац (потес Радојковац у Чумићу), Буковица (Буковац, део Горовича), Брезница (Брезовац), Горње и Доње Враново (Враново – део Клоке), Чучево (Чучуге, део Клоке), Пресечина (Пресека у Орашцу), као и 23 села која су у међувремену нестала или променила назив – Калоперовац, Крепичевац, Кукује, Горњи Ликар, Доњи Ленар, Источић, Козомар, Годиње, Зоровац, Декан, Железник, Јариновић, Горњи и Доњи Лебан, Метохија, Братешево, Доње Грабовце, Зиминац, Кленовац, Горње Грабовце и Ратај, као и мезре Брест и Јазиковица.

Извор