У реци Јасеници живе ове врсте риба: клен, кркуша, пловка (ово je врста рибе, слична клену, само не расте велика; много je пљосната и трбушата), мрена и пузија, а има и ракова. У јасеничким притокама у горњим токовима има само кркуша, пузија и ракова, а у доњим – као и у Јасеници.
Народ лови рибе у батаре, пређе, алове, кошире, кошаре, на удице и на виљушке. Највише се рибе ухвати у алов, пошто се одврати јаз. Зато се споразумеју више људи чији је јаз (a имају неку славу у посту) и одврате воду, па ортачки нахватају рибу и поделе je. Деца хватају рибу и ракове по мутној води у нарочите пљоснате корпе (батаре). По неки трују рибу рибљом травом, замешујући je у месо или у зрна младог кукуруза. Удицом се хватају највише кленови кад je полумутна вода (сура). За мамац се мећу глисте и скакавци. Виљушком се хватају рибе ноћу кад јe вода бистра. Тада риболовци понесу аубље луча и осветле водену површину, така да се рибе могу видети. Како оне онда мирују, лако се набоду на виљушку и спуштају се у торбицу.
У старо доба у планинским потоцима било je много ракова, који су хватани на мамац од жабе. Данас их пак има мало.
И приликом хватања рибе као и о другим радовима има празноверица. Тако, ако риболовац прво сретне „баксуз” човека или жену, неће ништа уловити; или, ако прво ухнати пузију или змију, значи да he му сав труд бити узалудан. Ако ли се пак одмах ухвати добра риба, ваља je протрети по коси па ћe за њом и друге доћи.
Свако време није повољно за успешно хватање рибе. Најбоље je време пред кишу, пред вече и у зору. Добар риболовац зна и места, где мора имати рибе, а она су особито код брана и воденица.