У Јасеници по селима нема људи који би се само ловом бавили, већ je свима лов споредно занимање или управо забава. У лов иду средовечни и млађи луди. Старији пак не иду зато, што их je вид издао. Ловац се сматра за окретна, чила, ведра и весела човека. Они су и духовити као што се види из овог примера.
Поп Јова, стари мераклија на зечетину, више пута би приговорио гласовитом ловцу Јовши, да му пошаље неког доброг зеца.
- Baлa пoпe, ’oћу. Ево ти дајем часну реч, чим одем у лов, послаћу ти га – рече му Јовша.
После неколико дана опет се нађоше.
- Ама, камо тај зец? Зар се тако одржава реч? Ослови га поп.
- Што, зар га ниси добио, попе? рече зачуђено Јовша.
- Нисам, брате.
- Прекјуче сам био у лову и послао сам ти га, Бога ми!
- Како, по коме?
- Ето како je то било. Пораним ја у лов и одмах кренем јеног зеца. Кад би на заседи, ja пуцах, a oн стругну уз једну косу. Ja му тада довикнух: иди попу! И видиш сад, враг му матери, да није дошао! Јa сам своје обећање испунио.
Ловачка се вештина учи праксом а гдешто се преноси и с колена на колено. Није реткост чути оца, да виче на сипа „Остави ту пушку! Ja сам целог века ловио, па сам изловио то, да ме боле ноге!“ – Лов иде човеку „и од руке.“ За лов je потребна нарочита склоност човекова, која је боља, кад је урођена.
У лов се иде у групи (хајка) а и појединце. Хајку приређује нарочито друштво, општина или срез онда, кад се осете у близини курјаци. За лов се људи још у вече договоре и спреме, па у јутру рано иду, и док што не убију, не враћају се. Млађи ловци слушају обично старије. Уловљену дивљач деле. Најбоље делове добијају они, који су дивљач убили и они, чији су керови дивљач кренули.
Кад ловци имају увек успеха у лову, лов им постаје све већа страст. Ловци радо и лажу. Кад не убију ништа и пред вече дођу гладни кући, траже да једу а укућани их питају: „Камо лов?“ — Ловци на то одговарају: „Преварила ме пушка, сметао ме кер, гађао сам из далека, пребаци ми пушка, ранио сам га — па побеже” итд. Ако пак убију дивљач, онда cе хвале: да су добре нишанџије, да могу на далеко убити итд.
Време за лов.
Погодно je време за лов: кад ноћу пада снег, па у зору престане, те зверка покаже свој траг. Погодно време зове се „ора за лов.“
Како се лове животиње и кад.
Лисице лове с керовима, пушком, замком, гвожђима и у јазбинама. Ако се лисица завуче у јазбину, ловци затворе све улазе, само оставе један, где уђе кер, те се коље с њом и истера je напоље, а ловци је дочекају и убију. Лисице се лове у свако доба године.
Курјаци долазе зими из планине Рудника. Кад се ови гости опазе, одмах се приређује хајка. Онај који га убије, добија осем похвала неку нарочиту награду. Жене узимају од вука зев, те кроз њега провлаче малу децу, да се не плаше и да буду здрава. Још их и каде на вуковој длаци, или им ушивају длаку за капе. Ко убије вука, сматра се за јунака и прича се о њему докле год живи тај појас.
Зеца крећy керови а ловци га чекају на каквој чистини. Његово се месо једе, а маст се оставља да се њиме мажу ране од убода.
Видре се чекају ноћу крај речних обала кад je месечина. Лове се због коже.
Дивље гуске и пловке лове се зими по рекама.
Лов на птице нарочито се не приређује, већ се узгред нађу. Од њих има кокица, јаребица, препелица, дивљих голубова и косића.
Оружје ловцима су разне пушке. Свака пушка има по неку особину: или расипље зрно или подбацује или пребацује. Ловац мора знати особину своје пушке. Само добар ловац може ловити сваком пушком. Пушке се пуне барутом и оловом. Олово може бити сечено и округло (драмлије). По величини драмлије се разликују на вучаре, лисичаре, зечаре и врапчаре.