У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице било је у 1735. години само 63 насељена места, три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановаца a у њима укупно 1051 кућа.
Највеће место је било шанац и варош Крагујевац (110 кућа), затим шанац Врбица и село Страгари (по 50 кућа), варош Блазнава (40), варош Јагодина (36), село Жабари (30), Рековац (28), Кнић (26), шанац Витановац и село Стубао (по 24), Забојница (23), Бачина (21), Чумић, Грошница, Каменица (по 20), Годачица, Честин, Рашевица (по 18), Живковци, Црнућа (по 16), Трешњевица, Јарменовци, Шуци, Медвеђа, Губеревац (по 15), Хан (14), Дренова, Гунцати, Кукљин (по 13), Сараново, Драча, Минојевац, Ресник, Багрдан (Гордан), Ошаковци, Голочело (по 12), Баточина (11), Бокчиновићи, Бечевица (по 10)…
Ови предели су припадали ваљевској епархији, и по попису који је сачињен за потребе Митрополије београдске, у њима је тада било седам манастира (Никоље у Шаторњи, Вољавча и Благовештење код Страгара, Враћевшница, Каленић, Љубостиња и Каменац). У овој области је само шест цркава – у Крагујевцу, Витановцу, Грошници, Жабару и Страгарима, док се за цркву у Врбици каже да је удаљена сат и по хода. У њима је седам, а нурије без цркава имају још три свештеника (у Јагодини, Дренови и Бачини).
Цркве су, благо речено, у скромном стању. Најбоља је црква у Жабарима (стара црква у Горовичу), којој припадају Чумић и Сараново, зидана „на манастирско подобије” – сва од камена, са сводом и покривена ћерамидом. Од камена је, покривена црепом, и црква у Крагујевцу, али је она, у ствари, преправљена турска џамија. У Страгарима је камена црква покривена шиндром, а у Витановцу је брвнара покривена шинрдом. У Грошници је 1734. године оборкнез Станиша Марковић Млатишума озидао цркву каменом, на свод, патосао циглом и покрио шиндром, а преко ње црепом.
Стање и знање свештенства – нимало узорно. Од десет свештеника је само онај у Врбици добро упућен у седам светих тајни. Од осталих, поп у Витановцу зна неке од седам тајни, а поп у Дренови је чуо за седам тајни, али им не зна форме, док седморица не знају ни тајне ни форме. Добро да читају и певају знали су само поп у Врбици и Жабарима, поп у Бачини је добро читао, али не зна појање. Од осталих, поп у Дренови је појао помало, а онај у Грошници доста лоше, док шесторица нису знала појање. По старински и полако су знали да читају попови у Крагујевцу и Страгарима, а остали, како је оцењено – слабо, помало или доста лоше.
Овај попис осликава не само тадашње стање у цркви и народу, већ и порекло становништва које се у то време насељавало у прилично запустелу Шумадији. По правилу, када се становништво селило, са њима су ишли и попови. Од десет свештеника, колико их је укупно било на подручју које је припадало Крагујевцу (предели Груже, Јасенице и Лепенице и Левча), четворица су потицала из Старе Рашке и Старог Влаха. А управо из ових предела потиче и највећи део досељеног становништва. Најзначајнија улога овога становништва је у томе што је оно, потичући из предела у којима је био заметак и духовно средиште старе српске државе, носило државотворну идеју и имало мисију коју ће у Шумадији, са више српских устанака, успети и да оствари.