bookmark_borderGane Mirović – Jasenice reko najmilija

Jasenice reko najmilija

Od Rudnika do Morave plave.
Od Topole do Velike Plane.
Kroz lugove šumi Jasenica
Kraj Palanke i pored Vodica.

Jasenice reko najmilija.
poznaje te cela Šumadija.
Tvoj je izvor kod Rudnik planine.
Tvoji vali huje kroz doline.

Odrastao sam kraj tvojih obala.
Ja mlad jelen a ti srna mala.
Volesmo se al ja odoh dalje.
Iz daleka pozdrave ti šaljem.

U proleće kada ti nadođeš.
I kroz celu Šumadiju prođeš.
Pozdravi mi gradove i sela.
Jer je tvoja Šumadija cela.

bookmark_borderNekudim

Некудим (лат. Nicodem) – утврђени град, трговиште и двор деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића који се налазио у долини Јасенице, код села Придворице југозападно од Смедеревске Паланке. Најранији познати помени Некудима налазе се у две исправе угарског краља Жигмунда, настале током његове војне кампање у Србији у јесен 1389. године. Пошто je заузео градове Борач и Честин у Гружи, краљ Жигмунд je у повратку у Угарску 12. новембра логоровао in terra Rassciae …prope castrum Nicodem. Нема никаквих назнака да je тврђава Некудим тада доспела у угарске руке. Будући да се налазило на комуникацијски значајној тачки, где се укрштало више важних путних праваца, некудимско утврђење je извесно подигнуто знатно пре првог документованог помена из 1389. године.

У месту Некудиму 29. јануара 1412. године деспот Стефан Лазаревић донео je (или потврдио) рударски закон и статут Новог Брда. Ha основу овог податка може се извући закључак да je у то време у Некудиму већ постојао деспотов двор, у коме je српски владар боравио и пред крај живота, 6. маја 1427. године. После враћања Београда краљу Жигмунду након смрти деспота Стефана, док се градила нова престоница Смедерево, Некудим je био једно од главних боравишта Ђурђа Бранковића. У Некудиму je нови српски владар 27. децембра 1428. године издао дубровачким посланицима свечану повељу о трговини.

Đurađ Branković – Potvrda dubrovčanima

Град je био и средиште војно-административне области, Некудимске власти, која се први пут помиње у повељи Ђурђа Бранковића великом челнику Радичу из 1428/29. године. Велики челник Радич je у Некудиму 28. марта 1432. године издао повељу светогорском манастиру Ватопеду, a исте године именован je један „конзулат“ за решавање спора међу дубровачким трговцима у Некудиму. Наредне 1433. године кроз Некудим je прошао бургундски племић Бертрандон де ла Брокијер. Он je Некудим описао као отворену варош (viile champestre), у лепом крају са шумарцима и рекама погодним за лов, пa је и деспота Ђурђа затекао у пољу како у друштву својих синова и у пратњи 50 коњаника лови са соколима. Наредног дана Брокијер je био заједно са изаслаником миланског војводе примљен у свечаној аудијенцији на деспотовом двору, на коме je било доста његових, тј. племића и дворана. У Некудиму су се у то време налазили и султанов посланик, и посланство Базелског црквеног сабора.

Следећи, до сада незапажени помен Некудима, налази се у једној повељи угарског краља Владислава I Јагелонца из времена „Дуге војне“ против Османлија. Током свогповлачења из Србије, крећући се од Крушевца ка Београду, крсташка војска предвођена угарским владарем, Јованом Хуњадијем и деспотом Ђурђем боравила je 20. јануара 1444. године prope opidum Necudim. У средњовековној Угарској латински термин орpidum, односно мађарски mezőváros коришћен je за трговишта, насеља са скромним степеном аутономије или без ње. Она су се и поред улоге регионалних економских центара, некад од села више разликовала величином, него привредном делатношћу својих житеља и степеном урбанизације. Тако се означавање Некудима као опидума у угарској краљевској исправи практично подудара са Брокијеровим viile champestre, a наведеном типу насеобине у великој мери одговара трг у српским земљама, за који се од 15. века употребљава и мађарска реч варош. Дакле, и поред тога што je Некудим имао важне елементе потребне за развој града: тврђаву као управно средиште шире области, насеље у подграђу и деспотов двор, његова урбанизација ни у време највећег значаја током прве половине 15. века није била одмакла.

Деспотов некудимски двор се након 1444. године више не помиње у изворима, вероватно зато што je после обнове државе деспот Ђурађ Бранковић резидирао првенствено у Смедереву и на својим угарским поседима. Да je Некудим задржао значај као управно средиште све до пропасти српске државе сведочи последњи помен Некудимске власти у повељи босанског краља Стефана Томаша великом логотету Стефану Ратковићу, 14. октобра 1458. године. По коначном османском освајању Србије и стварању Смедеревског санцака (1459) образована je и Некудимска нахија. Она je постојала до средине треће деценије 16. века, када je прикључена нахији Ломница. У другој половини 15. столећа, Некудим je био мање село у истоименој нахији: 1476. године припадао je санџакбеговом хасу и бројао je 12 кућа. Године 1516. у Некудиму су пописана два потпуна домаћинства и једна удовичка кућа раје, али су били насељени и власи. У то време, село Некудим je припадало тимару тројице хришћана, Паве, Манола и Комнина, синова Богдана. У селу je постојала једна воденица, која je почетком последње четвртине 15. века била ван функције, али je четири деценије касније радила преко читаве године. Приходи од села износили су 794 акче 1476, односно 846 акчи 1516. године.

Извор: Шумадија у 15. веку – Александар Крстић

bookmark_borderRibolov u Jasenici krajem 19. i početkom 20. veka

У реци Јасеници живе ове врсте риба: клен, кркуша, пловка (ово je врста рибе, слична клену, само не расте велика; много je пљосната и трбушата), мрена и пузија, а има и ракова. У јасеничким притокама у горњим токовима има само кркуша, пузија и ракова, а у доњим – као и у Јасеници.

Народ лови рибе у батаре, пређе, алове, кошире, кошаре, на удице и на виљушке. Највише се рибе ухвати у алов, пошто се одврати јаз. Зато се споразумеју више људи чији је јаз (a имају неку славу у посту) и одврате воду, па ортачки нахватају рибу и поделе je. Деца хватају рибу и ракове по мутној води у нарочите пљоснате корпе (батаре). По неки трују рибу рибљом травом, замешујући je у месо или у зрна младог кукуруза. Удицом се хватају највише кленови кад je полумутна вода (сура). За мамац се мећу глисте и скакавци. Виљушком се хватају рибе ноћу кад јe вода бистра. Тада риболовци понесу аубље луча и осветле водену површину, така да се рибе могу видети. Како оне онда мирују, лако се набоду на виљушку и спуштају се у торбицу.

У старо доба у планинским потоцима било je много ракова, који су хватани на мамац од жабе. Данас их пак има мало.

И приликом хватања рибе као и о другим радовима има празноверица. Тако, ако риболовац прво сретне „баксуз” човека или жену, неће ништа уловити; или, ако прво ухнати пузију или змију, значи да he му сав труд бити узалудан. Ако ли се пак одмах ухвати добра риба, ваља je протрети по коси па ћe за њом и друге доћи.

Свако време није повољно за успешно хватање рибе. Најбоље je време пред кишу, пред вече и у зору. Добар риболовац зна и места, где мора имати рибе, а она су особито код брана и воденица.

Извор

bookmark_borderLov u Jasenici krajem 19. i početkom 20. veka

У Јасеници по селима нема људи који би се само ловом бавили, већ je свима лов споредно занимање или управо забава. У лов иду средовечни и млађи луди. Старији пак не иду зато, што их je вид издао. Ловац се сматра за окретна, чила, ведра и весела човека. Они су и духовити као што се види из овог примера.

Поп Јова, стари мераклија на зечетину, више пута би приговорио гласовитом ловцу Јовши, да му пошаље неког доброг зеца.

  • Baлa пoпe, ’oћу. Ево ти дајем часну реч, чим одем у лов, послаћу ти га – рече му Јовша.

После неколико дана опет се нађоше.

  • Ама, камо тај зец? Зар се тако одржава реч? Ослови га поп.
  • Што, зар га ниси добио, попе? рече зачуђено Јовша.
  • Нисам, брате.
  • Прекјуче сам био у лову и послао сам ти га, Бога ми!
  • Како, по коме?
  • Ето како je то било. Пораним ја у лов и одмах кренем јеног зеца. Кад би на заседи, ja пуцах, a oн стругну уз једну косу. Ja му тада довикнух: иди попу! И видиш сад, враг му матери, да није дошао! Јa сам своје обећање испунио.

Ловачка се вештина учи праксом а гдешто се преноси и с колена на колено. Није реткост чути оца, да виче на сипа „Остави ту пушку! Ja сам целог века ловио, па сам изловио то, да ме боле ноге!“ – Лов иде човеку „и од руке.“ За лов je потребна нарочита склоност човекова, која је боља, кад је урођена.

У лов се иде у групи (хајка) а и појединце. Хајку приређује нарочито друштво, општина или срез онда, кад се осете у близини курјаци. За лов се људи још у вече договоре и спреме, па у јутру рано иду, и док што не убију, не враћају се. Млађи ловци слушају обично старије. Уловљену дивљач деле. Најбоље делове добијају они, који су дивљач убили и они, чији су керови дивљач кренули.

Кад ловци имају увек успеха у лову, лов им постаје све већа страст. Ловци радо и лажу. Кад не убију ништа и пред вече дођу гладни кући, траже да једу а укућани их питају: „Камо лов?“ — Ловци на то одговарају: „Преварила ме пушка, сметао ме кер, гађао сам из далека, пребаци ми пушка, ранио сам га — па побеже” итд. Ако пак убију дивљач, онда cе хвале: да су добре нишанџије, да могу на далеко убити итд.

Време за лов.

Погодно je време за лов: кад ноћу пада снег, па у зору престане, те зверка покаже свој траг. Погодно време зове се „ора за лов.“

Како се лове животиње и кад.

Лисице лове с керовима, пушком, замком, гвожђима и у јазбинама. Ако се лисица завуче у јазбину, ловци затворе све улазе, само оставе један, где уђе кер, те се коље с њом и истера je напоље, а ловци је дочекају и убију. Лисице се лове у свако доба године.

Курјаци долазе зими из планине Рудника. Кад се ови гости опазе, одмах се приређује хајка. Онај који га убије, добија осем похвала неку нарочиту награду. Жене узимају од вука зев, те кроз њега провлаче малу децу, да се не плаше и да буду здрава. Још их и каде на вуковој длаци, или им ушивају длаку за капе. Ко убије вука, сматра се за јунака и прича се о њему докле год живи тај појас.

Зеца крећy керови а ловци га чекају на каквој чистини. Његово се месо једе, а маст се оставља да се њиме мажу ране од убода.

Видре се чекају ноћу крај речних обала кад je месечина. Лове се због коже.

Дивље гуске и пловке лове се зими по рекама.

Лов на птице нарочито се не приређује, већ се узгред нађу. Од њих има кокица, јаребица, препелица, дивљих голубова и косића.

Оружје ловцима су разне пушке. Свака пушка има по неку особину: или расипље зрно или подбацује или пребацује. Ловац мора знати особину своје пушке. Само добар ловац може ловити сваком пушком. Пушке се пуне барутом и оловом. Олово може бити сечено и округло (драмлије). По величини драмлије се разликују на вучаре, лисичаре, зечаре и врапчаре.

Извор

bookmark_borderVozom kroz Palanku – druga polovina 19. veka

Пошто смо, пролазећи поред цветних ливада, двапут прешли Кубршницу, стигли смо на прву већу станицу – Паланку. Ова среска варошица je историјски занимљива. Ту се Бертрандон де ла Брокијер године 1433. срео са српским кнезом Бранковићем, тастом султана Мурата, с његовим синовима и великом пратњом. Славни путописац, кога je кнез примио у неком замку код града “Никодима”, каже за кнежеве дворане да су то све лепи људи са дугом косом и брадом. Године 1428. кнез je y овој резиденцији, коју je због богатог ловишта често посећивао, повељом потврдио Дубровчанима њихове поседе у Србији. Претпоставља се да je овај нестали »Никодим« био на југозападном Јабучару између Паланке и Придворице, где je кнежева супруга Јерина намеравала да сагради моћну тврђаву. Кад je дошла да и сама разгледа изабрано место, на коме je већ било сакупљено много материјала, пред њом се, како народно предање каже, изненада подигло јато дивљих гусака и полетело према северу. Уважавајући ово знамење, кнегиња се одлучила за Смедерево, a од нагомиланог материјала дала je да се саграде многе цркве у околини »Никодима«. Кад je путописац Герлах с једним царским посланством султану 1573. прошао кроз Паланку, она се на српском звала Бела Црква, a на турском »Ак Килисе« (такође: Бела Црква); кад je ова разорена, место je добило назив Хасан-пашина Паланка, a сада се зове просто Паланка. Код Паланке je маркграф Баденски поставио свој логор 1689, кад je гонио Турке војним путем који je од Београда преко Гроцке и Колара водио ка Баточини; место je добило малу посаду, коју су, као и у осталим освојеним »паланкама«, поред Немаца сачињавали углавном Срби коју су се у почетку прикључили царској војсци. У једној депеши маркграф се жалио на доцнију недовољну подршку: српски народ показује склоност да се радије врати под турску власт него да подноси зановетања царских чиновника. То подсећа на сличне извештаје непристрасних генерала царском Дворском ратном већу у првим годинама аустријске окупације Србије 1717-1737.

И у време устанка Паланка je имала значајну улогу. Године 1804. Карађорђе се ту састао с турским првацима из Београда ради преговора о решавању спорова мирним путем. Испричао сам раније како je тај покушај остао без резултата. Ту je 1809. заседала скупштина која je лишила положаја и власти војводу Милоја Петровића, јер je на њега пала кривица за катастрофу код Ниша, a 1820. су ту кнезови и кметови источних нахија положили заклетву на верност Милошу као наследном кнезу Србије.

Удаљена од Београда 78,75 km, чувена по својим сточним вашарима и близу станице изграђеним каменим »салашима за свиње«, Паланка има 3180 становника, веома лепе куће, два парна млина, штедионицу која je 1895. са кредитном задругом »Шумадија« имала промет од 11,5 милиона динара уз камату од 12%, апотеку, чврсто грађену школу и нову цркву тек однедавна, мада je материјал за њу био припремљен пуних двадесет година раније. Проблем je био у томе што je кнез Михаило, пошто сам му 1862. указао на лепоту старих српских цркава у византијском стилу и уверио га да њихови облици најбоље одговарају источном култу, објавио указ који je за нове цркве допуштао само њихову примену. Међутим, Паланчани су по сваку цену хтели да имају цркву са високим торњем, a Министарство грађевина није хтело да им изда дозволу за то. Најзад je нађен компромис, na je саграђена црква с невисоким торњем и куполама. Град je тако добио леп архитектонски центар и моћи ће да привуче знатно већи број странаца кад извор пријатне минералне воде у оближњим Водицама почне да добија контуре бање. Гибаница која се продаје на железничкој станици у Паланци позната je као најбоља у целој Србији.

Извор: Србија, земља и становништво – Феликс Каниц

bookmark_borderJasenička hajdučija

За цело то време, пре и после аустро-турског рата, доњом Јасеницом дејствовала је хајдучка дружина знаменитог Азањца Милија Мајсторовића. Код њега су у чети били најпознатији хајдуци тог времена: Станоје Стаматовић – Главаш из Глибовца, Милоје из Плане, Ђорђиц из Вишевца и други. Повратком злогласних дахија на власт, у Београдском пашалуку хајдучија се реорганизује и на место остарелог Милоја Мајсторовића (који је прешао у Ковин и тамо ускоро умро, и укопан код тамошње цркве), старешинство је преузео Станоје Главаш и главно хајдучко станиште пренео из Хајдучког потока у Добравама на свој Кованлук код Видоваче, на територију садашњег Водица.

Станоје Главаш

Страховлада заведена од дахија још више је подгрејавала жеље становништва Београдског пашалука да се дижу на буну. Такво стање је потрајало читаву деценију после Кочине крајине, а када су припреме за устанак постале још интензивније „неки прваци из Крагујевачки нахије, особито из Крагујевачке и Смедеревске Јасенице, састали су се о Светом Арханђелу (8. новембра 1803.) у Орашцу, на некој свадби, сишли у неку јаружицу, недалеко од домаћинове куће. Ту се разговарали и договорили да устану на Турке. После разговора и договора ту су се пред протом буковичким заклели: да ће тајну чувати и да ће својски радити за устанак на пролеће. После те заклетве један по један изаћу из јаружице и врате се мећу сватове”.

Како је време пролазило тако су и припреме бивале брже и шириле се ван Јасенице. Карађорђе „често је слао поједине људе с порукама чувенијим Србима и позивао их у друштво да заједнички устану на Турке. Тако је слао и у Азању Ђуши и Вуји, браћи Вулићевићима, а одлазио је и сам у Смедеревску Јасеницу Станоју Главашу”.

Карађорђе је веома држао до пријатељства са Станојем Главашем, у чијој је хајдучкој чети и сам једно време боравио, па су његове везе познате и са људима окупљеним око Главаша, „као што су Милосав Лаповац, Ђорђиц из Вишевца, Вуле Илић из Колара, Милета из Глибовца, Милован из Плане, Кара-Стева из Влаола у Пожаревачкој нахији и Вељко Петровић из Леновца.”

Припреме Срба за устанак захватиле су биле читав Београдски пашалук, али су два главна средишта била: „Једно на северозападу од Рудника, у долини Колубаре и Тамнаве у Ваљевској нахији, а друго на североистоку од Рудника, у долини Јасенице и Кубршнице”. На тим пословима Карађорђе се „ретко креће без Станоја Главаша и харамбаше Ристе из рудничке Каменице. Они су му и побратими и помоћници у раду”.

И поред највеће конспирације, у завршним припремама за устанак, Турци су, ипак, сазнали да се нешто значајно дешава међу рајом „па ни саме дахије нису седеле скрштених руку. Дахија Кучук-Алија ударио је на Смедеревску Јасеницу, дошао у Селевац и погубио селевачког кнеза Максима и његовог рођака попа Милована. Одатле дође у Паланку и Баничину, где намами кнеза Теофана из Орашја и погуби”.

У тој познатој сечи кнезова, Карађорђе је успео да избегне смрт, коју су му дахије намениле, али је у доњој Јасеници, „у Плани погинуло више лица, за које се мислило да су рођаци хајдука Милована”. Вероватно су Турци потражили и Станоја Главаша у свом водичком пребивалишту, али где се он тада налазио није познато. Забележено је ово: „Црни Ђорће обавештен од раније о правој намери њиховој (дахијској) наоружа своје момке, нападне на Турке, чим се појаве, већину побије и побегне својем пријатељу, харамбаши Станоју Главашу у гору”.

О покушају дахија да се домогну Карађорђа и његовом одласку код Станоја Главаша, Сима Милутиновић је опевао овако:

Карађорђе мећутим је издро,

И у лугу наш’о јасеничком

Побратима Станоја Главаша

С хајдуцима, та с јунац’ма ретким

Окле јавно четовати смисле

И одметат’ Шумадију храбру.

Извор

bookmark_borderSrbija – stare slike

bookmark_borderRodoslov – Kovandžići

Предак Кованџића — Миливоје, дошао је из Глибовца око 1780. године. Њега је у водички предео Калућерица довео комшија Станоје Главаш да му чува пчелињак. Било је то у време када је Главаш, због познатог сукоба са паланачким спахијом Матијом, напустио кућу у родном Глибовцу (тадашњем Салевцу) и отишао у хајдуке.

У одметништву, Главаш је имао више склоништа: у Баничини, Селевцу, Бачинцу… Али, највише се задржавао у Калуђерици „око свог кованлука и своје колибе, наспрам Глибовца”. Овде је Станоје пренео и своје кошнице, које је и сам умео да плете од беле лозе. Предање каже да је имао „око 500 кошница вршкара”. Одржавање оволиког броја кошница тражило је велики рад, па је Главаш довео комшију Миливоја, који је у Калуђерици засновао породицу и у време одсуствовања познатог хајдучког харамбаше бринуо о имању, прозваном Кованлук.

После Главашеве погибије, у Баничини 1815. године, Миливоје је наследио Станојев Кованлук. По овом Миливоју развила се фамилија Миливојевићи, али и једна грана која је узела презиме Марковићи. По имању Кованлуку, у народу су их прозвали Кованџићи.

После кнез Милошевог „шора” преселили су се у Доњи Крај, где су наставили да се баве земљорадњом, а неговање пчела потпуно су забаталили. Последњи Миливојев потомак била је његова чукун унука Милица, удата за Милана Шевића, који је дошао из Блазнаве, села на граници горње и Доње Јасенице. Јован, старији Миливојев син, није оставио пород а млађи — Матија, имао је сина Љубисава. Он није имао деце и тиме се угасио огранак са презименом Марковић.

Славили су Светог Луку.

Извор