Vozom kroz Palanku – druga polovina 19. veka

Пошто смо, пролазећи поред цветних ливада, двапут прешли Кубршницу, стигли смо на прву већу станицу – Паланку. Ова среска варошица je историјски занимљива. Ту се Бертрандон де ла Брокијер године 1433. срео са српским кнезом Бранковићем, тастом султана Мурата, с његовим синовима и великом пратњом. Славни путописац, кога je кнез примио у неком замку код града “Никодима”, каже за кнежеве дворане да су то све лепи људи са дугом косом и брадом. Године 1428. кнез je y овој резиденцији, коју je због богатог ловишта често посећивао, повељом потврдио Дубровчанима њихове поседе у Србији. Претпоставља се да je овај нестали »Никодим« био на југозападном Јабучару између Паланке и Придворице, где je кнежева супруга Јерина намеравала да сагради моћну тврђаву. Кад je дошла да и сама разгледа изабрано место, на коме je већ било сакупљено много материјала, пред њом се, како народно предање каже, изненада подигло јато дивљих гусака и полетело према северу. Уважавајући ово знамење, кнегиња се одлучила за Смедерево, a од нагомиланог материјала дала je да се саграде многе цркве у околини »Никодима«. Кад je путописац Герлах с једним царским посланством султану 1573. прошао кроз Паланку, она се на српском звала Бела Црква, a на турском »Ак Килисе« (такође: Бела Црква); кад je ова разорена, место je добило назив Хасан-пашина Паланка, a сада се зове просто Паланка. Код Паланке je маркграф Баденски поставио свој логор 1689, кад je гонио Турке војним путем који je од Београда преко Гроцке и Колара водио ка Баточини; место je добило малу посаду, коју су, као и у осталим освојеним »паланкама«, поред Немаца сачињавали углавном Срби коју су се у почетку прикључили царској војсци. У једној депеши маркграф се жалио на доцнију недовољну подршку: српски народ показује склоност да се радије врати под турску власт него да подноси зановетања царских чиновника. То подсећа на сличне извештаје непристрасних генерала царском Дворском ратном већу у првим годинама аустријске окупације Србије 1717-1737.

И у време устанка Паланка je имала значајну улогу. Године 1804. Карађорђе се ту састао с турским првацима из Београда ради преговора о решавању спорова мирним путем. Испричао сам раније како je тај покушај остао без резултата. Ту je 1809. заседала скупштина која je лишила положаја и власти војводу Милоја Петровића, јер je на њега пала кривица за катастрофу код Ниша, a 1820. су ту кнезови и кметови источних нахија положили заклетву на верност Милошу као наследном кнезу Србије.

Удаљена од Београда 78,75 km, чувена по својим сточним вашарима и близу станице изграђеним каменим »салашима за свиње«, Паланка има 3180 становника, веома лепе куће, два парна млина, штедионицу која je 1895. са кредитном задругом »Шумадија« имала промет од 11,5 милиона динара уз камату од 12%, апотеку, чврсто грађену школу и нову цркву тек однедавна, мада je материјал за њу био припремљен пуних двадесет година раније. Проблем je био у томе што je кнез Михаило, пошто сам му 1862. указао на лепоту старих српских цркава у византијском стилу и уверио га да њихови облици најбоље одговарају источном култу, објавио указ који je за нове цркве допуштао само њихову примену. Међутим, Паланчани су по сваку цену хтели да имају цркву са високим торњем, a Министарство грађевина није хтело да им изда дозволу за то. Најзад je нађен компромис, na je саграђена црква с невисоким торњем и куполама. Град je тако добио леп архитектонски центар и моћи ће да привуче знатно већи број странаца кад извор пријатне минералне воде у оближњим Водицама почне да добија контуре бање. Гибаница која се продаје на железничкој станици у Паланци позната je као најбоља у целој Србији.

Извор: Србија, земља и становништво – Феликс Каниц