Category: Privreda

bookmark_borderKrčenje rodne gore između sela Vodice i Pridvorice – 1839.

Posted on

Крчење родне горе између села Водице и Придворице ради сађења винове лозе

Високославному књажества Сербије
Попечитељству внутрени дела

Началничества окружија
смедеревског — рапорт

Начадник среза јасеничког окружија смедеревског Петар Степановић рапортом својим од 4. тек. Но 1075. јавља Началничеству овом, да су му више пута они људи који винограда своји немају предстајали да им се родна гора дозволи требити и у њој овакове садити, а такођер и они који ливада своји немају молу да им се у јасеничком лугу између села Водица и Предворице између родне горе овакове требити допусти, но премда је то од више година забрањено да се у јасеничком лугу, како родна, тако и неродна одрасла гора, због правитељствени послова, када би нуждно за топовске кундаке и тим подобно било, забрањено, није Началничество ово одобрити зактевању њином могло, ради чега пита високославно књажества Сербије Попечитељство внутрени дела, за наставленије.

Но 1513.                                                                          Началник
14. декемвра 1839.                                              окружија смедеревског,
У Смедереву                                                            Стефан Петровић

****

Писар,
Стефан Георгијевић

Попечитељству внутрени дела

На представленије Попечитељства внутрени дела с писмом од 22. пр. м. и год. Но 5690. у смотрењу захтевања Јасеничана окружија смедеревског да им се дозволи родну гору за винограде и јасенички луг између села Водице и Предворице лежећи, за ливаде крчити, учињено нам, ми смо са Совјетом решили, да се проситељима дозволи за винограде родну гору сећи и крчити, но то са знањем и одобренијем кметова и срезског началника, у колико ови за нуждно нађу и колико неби обштини на штету било.
Што се тиче јасеничког луга: луг исти као што је одавно за правитељствене потребе чуван досад, тако исто да се надзираније истог препоручи Началничеству и да му се строжајше забрани, дозволенија ником давати у њему дрва сећи, но да се унапредак за правитељствене само потребе чува.
С решенијем овим којег извршеније препоручује се Попечитељству внутрени дела повраћа му се и приложени акт.

Наместници Књажеског достоинства:

Представник књажески,                                                      Председатељ Совјета,
попечитељ инострани дела,                                                            генерал-мајор
кавалер,                                                                                                 кавалер,
Авр. Петронијевић                                                                    Јефрем Обреновић

ВНо 2435. од 1839. године
13/1. јануарија 1840.                                                            Член Совјета, поковник,
У Београду                                                                            Т. Вучић Перишић

***

Началничеству окружија смедеревског — у Смедереву

У смотренију том, што су Јасеничани, тамошњег окружија, захтевали, да им се дозволи родну гору за винограде и јасенички луг, између села Водице и Предворице, лежећи за ливаде крчити, добило је Попечитељство внутрени дела, по рапорту Началничества од 14. дек. пр. г. Н. 1513. височајше решеније наместничества књажеског достоинства под 13. тек. ВН. 2435. са согласијем Совјета учињено, да се проситељима дозволи за винограде родну гору сећи и крчити, но то са знањем и одобренијем кметова и срезског началника, у колико ови за нуждно нађу и колико неби обштини на штету било.
Што се пак јасеничког луга тиче, предпохваљено Наместничество не одобрава вишенаведено нредложење Началничества, по тому, што је исти луг одавно за правитељствене потребе чуван досад, притом изволело је под истим височајше препоручити, да се никоме не дозволи у истоме лугу дрва сећи, но да се и у напредак за правитељствене само потребе чува.

Изјављујући Началничеству височајше решеније ово, Попечитељство внутрени дела препоручује му, да предизложено решеније, касателно сечења родне горе и крчења за винограде надлежним путем у дејство приведе, имајући надзираније поменутог јасеничког луга на себе примити, и никому не дозволити у њему дрва сећи, почем је за потребе правитељствене нуждан.

ПН. 178.
19. јануарија 1840.
У Београду
АС — МУД — П — III — 143 — 1840.

Извор

bookmark_borderGrađenje ćuprije na Jasenici 1825. godine

Posted on

Ваше сијателство, милостивејши нам господару г. Милошу

Усуђујемо се јавити вашему сијателству за ћуприју која јест код Асан паше Паланке на Јасеници што сте вашу премилостиву заповест на нас изручили да је нову градимо. Будући мисмо мајсторе нашли који би је оградили, но нисмо смели без вашего дозволенија дати које они ишту новце, будући да они ишту 180 гроша да сами оцеку, превуку и сасвим сверше а о својој рани, а кад би ми превукли могли би бити за 150 гроша, а другачије никако. А из тога ипаки вам повествујемо за проче разваљене су и оне морају се све нове градити. А на више реченој великој ћуприји само су шипови здрави а друго све мора бити ново. И молимо на наша сија прошенија да нам отпишете како ћемо за сија деланија поступити.

Јесам вам
покорнејши слуга,
у В. Плани                                                                                         Ранко Мајсторовић,
1825. априла 20.                                                                                            кнез
АС — КК — XXVII — 237.

Извор

bookmark_borderGlad u selu Vodice 1847. godine

Posted on

Глад у селу Водици 1847. године

Ваша светлост, милостивејши господару,

Највећа беда и опасност, проистичућа из оскудости у рани, будући нас је такова чрез прошле две године због јаког града и велике суше изневерила тако, да нисмо кадри себе с децом и стоком нашом изранити, принуждава нас вашој светлости као милостивом свију нас оцу с највећом учтивосћу приступити и с склопљеним рукама молити, да би она, сматрајући на спешеће нам на сусрет опааности, смиловала се на верносћу прама вама о светли господару, одушевљени вашим поданицима и њима благоусредствовала могућством својим 80 дук. цесарски под већ уобичајени интерес за 1 годину дана из народње касе определити, коју ћемо суму новаца ми долеподписани житељи и кметови села Водица у окружију смедеревском са јошт 17 сиромашни између нас сожитеља наши, на наше и наше деце издржање братски поделити, да би тако претеће нам опасности избећи могли. Наша неподвижна и два пута више од 80 просими дук. цесар. износећа добра, радо ћемо као јемство под интабулацију подвргнути, само ако воља ваше светлости буде, да се то учини.
У надежди да неће ни нас обштепозната милост ваше светлости мимоићи, но да ће она што пре с одобренијем и уваженијем вишеизложене покорнејше просбе, верне своје поданике обрадовати, због чега ћеду они на свагда остати,
ваше светлости
3. Марта 1847. године
У Смедереву

всеподанејши раби,
+ Вук Давидовић, председатељ Примирит. cуда
+ Никола Стојановић, кмет
+ Глигорије Николић и
+ Ђорђе Аксентијевић, житељи села Водица

Попечитељству финансије

По саслушанију мненија Совјета од данашњег Но 190. ја сам на прозбу житеља села Водица у окружију смедеревском, у којој исти моле, да им се из призренија на оскудост у рани, даде на јемство њиови добара из правитељствене касе на годину дана под интерес 80 дуката цесарских решио да се истој обштини на прописано довољно јемство даде из правитељствене касе на годину дана 80 дук. цесар. под интерес по начину оном, по коме је подобна помоћ и другим обштинама учињена, о чему Попечитељство финансије с посиланијем истог прошенија овим ради даљег његовог употребленија извештавам.
ВНо 375.
6. марта 1847.
У Београду

А. Карађорђевић

Началничеству оkр. смедерев.

Кметови села Водица, окр. смедеревског, имено: Вук Давидовић, Никола Стојановић, Глигорије Николић и Ђорђе Аксентијевић, у име целе обштине истога села, поднели су његовој светлости милостивејшему господару књазу нашем прошеније у томе смислу да се њиној обштини позајми из правитељствене касе на једну годину дана под интерес 80 дук. цес. и то на сигурност њиови добара, да би за ту суму рану за своје сељаке набавити могли. У следству овога прошенија, следовало је под 6. тек. ВНо 375. височајше решеније да се обштини села Водица за потребу њини оскудни житеља на прописано довољно јемство, даде из правитељствене касе под интерес 80 дук. ц. на једну годину, по оном начину. по ком је и осталим обштинама подобна помоћ учињена.
Височајше ово решење оообштавајући Началничеству, Попечитељство финансије препоручује му, да оно о томе речену обштину и њене кметове извес- тивши, упути иј, да од њи неколико имућни даду добра своја проценити, која би по уредби довољно каси правитељственој за ову суму јемствовала и почем то учине, да направе облигацију на 80 дук. ц. по имајућој при Началничеству форми, ову на прво место код окружног Суда интабулирају на добра, која ће дати проценити и потом ју тако Началничеству интабулирану и подпиеима кме- това и одабрани житеља снабдевену предаду, по чему ће Началничество онда горе изложену суму из своје касе истим кметовима издати и у свој расход за- вести, а облигацију с проценама овамо Попечитељству финансије спровести
Да би се пак зајмом овим пожелана помоћ истом нуждавајућем се селу учинила, Попечитељство финансије налаже Началничеству, да оно у смотренију томе придржава се налога од 4, нојемвра 1846. год. ПНо 3390. одовуд изишавшег.
ПНо 721.
7 марта 1847.
У Београду

Високославному Попечитељству финансије

Началничества окружија смедеревског – известије

Началничество је ово по добивеном предписанију високославног Попечитељства финансије од 7. марта ПН. 721. обштини села Водице среза јасеничког, на издржаније сел*ана своји, оскудност у рани трпећим 80 дук. цесарски из касе своје издало и добивену на исту суму облигацију Судом ово-окружким одостоверену и на прво место интабулирану, заједно са проценом добара неки житеља вопросне обштине, шиље предхваљеном Попечитељству финансије, на даље употребленије.
КНо 230.

24. јулија 1847. године
У Смедереву

За началника окруж.
помоћник ш. капетан,
Таса Кузмановић

Казначеј,
Милоје Павловић

Извор

bookmark_borderVinova loza, grožđe i vino

Posted on

Brežuljkasti predeli oko Jasenice su pogodni za uzgajanje vinove loze. I pored toga, početkom 19. veka, gajenje vinove loze retko je bilo zastupljeno. Stanovništva je bilo malo i uglavnom su se bavili stočarstvom. Vinova loza se gajila samo za sopstvene potrebe.

Razvojem trgovine i doseljavanjem stanovništva, povećavaju se površine pod vinovom lozom.

Nekada se sadila stara pitoma vinova loza. Ali su krajem 19. veka, pojavom filoksere (vrlo male životinje), većina vinograda, koja se nisu nalazila na peskovitom tlu, su propali. Zato su podignuti okalemljeni vinogradi na američkoj podlozi.

Početkom 20. veka, u oblasti oko Jasenice, stara domaća vinova loza se nalazila na samo 7%, rodni hibridi na 24% a vinova loza na američkoj podlozi na ostalih 59% od ukupne površine svih vinograda.

Najradije su se kalemile sledeće sorte: kameničarka, skadarka, belka, (sitna i krupna Smederevka), dinka i začinak, a ređe: lisičarka, malaga, gak, retko grožđe i drenak.

Koristile su se prskalice, mehovi za sumporisanje, makaze i kalemaraski noževi.

U vinogradu je bilo pet glavnih radova: odgrtanje, zalamanje, prašenje, berba i zagrtanje.

Grožđe se bere u septembru. Dok grožđe zri, čuva ga pudar. Obično su ga angažovala nekoliko domaćina da im čuva vinograde a plaćali su ga srazmerno broju čokota.

Prilikom berbe grožđa, klala se stoka za ćevape a pilo se staro vino.

Po nekoliko lepih i zdravih grozdova su se sekli zajedno sa lozom. To su evenke. Stavljali su se na mesta gde je duvala promaja – da se grozd osuši i da se ne ubuđa; i na ne previše hladno mesto – da ne izmrzne (obično na tavanu). Tako grožđe ostane sveže par meseci i jede se zimi.

Kako se od grožđa pravi vino (a vino se koristi za Sveto pričešće), ljudi su veoma postovali grožđe. Kada su jeli grožđe, sve sto ostane su pažljivo skupljali i sklanjali na neko drvo ili uzvišenje da se ne gazi jer je to od Boga grehota.

Nekada su podrumi bili po vinogradima. Tada se grožđe bralo u čabrove, kljukalo (muljalo) u samom vinogradu i sipalo u bačvu ili kacu. Kada se pričalo koliko ko ima grožđa, govorilo se koliko ko ima čabra obranog grožđa.

Kasnije, kada su podrumi premešteni kod kuća, grožđe se bralo u batare kojima su se punila kola. Tada se brojilo koliko ko ima kola grožđa.

Kada se kola napune, terala su se kući ispred podruma. Iz kola se grožđe sipa u čabar u kome se kljuka drvenim kljukačem. Posle se kljuk sipa u bačvu.

Bačvu najlakše opere dete; uđe u bačvu i četkom ili metlom dobro opere. Ali najbolje se bačva očisti od buđi, kada u njoj prevri šljiva.

Bure ne sme biti buđavo ili od rakije. Pre upotrebe bure treba isprati vrućom vodom i zapariti kako bi voda izvukla što više mirisa iz duga. Zatim se ispere hladnom vodom i iscedi se. Ako je bačva ili bure buđavo, skida se jedno dno, da se duge ostružu.

Bolest vinu dolazi od bureta i podruma.

Kada se kljuk staloži i izbistri, dobija se slatko vino – šira, koga piju žene i deca. Za belo vino, šira se odmah pretače u drugu burad. Za crno vino, čeka se da šira prevri sa kominom i da u njoj bude 17 dana, pa se tek onda pretače u burad. Takvo crno vino se zove samotok. Kada se iz komine istoči svo vino, sipa se voda, pa se dobije – šiler (slabo, dečije i žensko piće).

Po nekada se vino presecalo da uvek ostane slatko: ostavi se neukljukanog (neizmuljanog) grožđa. Na polovini vrenja belog vina, ostatak grožđa se ukljuka (izmulja), procedi i ta šira se sipa u vino, te ga preseče. Tako belo vino ostaje uvek slatko. Da bi to vino bilo jos slađe, neki su dodavali i šećer.

Prilikom branja grožđa, birali su se najbolji grozdovi kameničarke. Stavljali su se na promaju (obično na tavanu) da se prosuše. Čistili su se od truleži i prljavštine i stavljali su se u poseban čabar. Prelivali su se crnim prevrelim vinom i ostavljali do zime. Zimi se odatle točio bermet – lepo vino koje miriše na grožđe. Grožđe iz bermeta se davalo bolesnicima da se oraspolože a inače se jelo uz Veliki post.

U davna vremena se vino pilo iz vrgova. Kasnije se vino točilo iz bureta na šajtov i na nategu u gostare a iz njih se sipalo u čaše. Ako je gost važan, sipa mu se velika čaša. Ako je običan, sipa mu se mala čaša.

Prvo se toči šiler, pa crno vino i tek po Božiću, belo vino.

Vino se nije kralo jer je to zakon Božiji.

Komina se ostavlja ze pečenje rakije komovice i za sirće.

Vinsko sirće se pravi tako što se komina ostavi u buretu da se ukiseli (na što toplijem mestu). U takvu kominu se sipa crno prevrelo vino i opet se ostavi (otvoreno prema Suncu) da se ukiseli.

Kralj Stefan Dečanski je meru kojom se određivalo vino koje pripada kaluđeru usekao u kamenu i prizidao pri vratima manastirskog podruma. Ovako nešto postojalo je pri svakom manastiru.

izvor

bookmark_borderStočarstvo u 19. veku

Posted on

Doseljenici Jasenice, a samim tim i Vodica, najvećim delom vode poreklo iz dinarskih krajeva (Crna Gora, Pešter, Hercegovina,…). Osnovna delatnost kojom su se bavili pre doseljenja je stočarstvo.

U to vreme, Jasenica je bila prekrivena gustim i neprohodnim šumama. “Danima se kroz nju moglo ići, a da se Sunce ne vidi.” To su bili povoljni uslovi da doseljenici nastave sa stočarstvom kojim su se i pre doseljenja bavili. Tako je stočarstvo postalo osnovno zanimanje. Zemljoradnja je bila sporedno zanimanje. Obrađivano je zemlje, koliko je bilo potrebno za hranu. “Dinarskim doseljenicima je bilo teško da se naviknu na zemljoradnju; posao je bio težak i naporan a oruđa primitivna.”

Glavna grana stočarstva bilo je svinjarstvo. Prostrane hrastove i bukove šume zbog obilja u žiru bile su vrlo pogodne za ovu vrstu privrede. Uspevala je naročita vrsta svinja, koja se brzo gojila i mnogo plodila. Jasenica je naročito bila poznata sa ove vrste privrede. Gotovo se celokupno stanovništvo njome bavilo i od nje živelo. Najistaknutije ličnosti iz Prvoga Ustanka poznate su kao stočarski trgovci. Sam Karađorđe je u Krćevcu, na svome imanju, imao preko 300 svinja, zatim mnogo ovaca i druge stoke. Interesantan je način na koji se bavilo ovom vrstom zanimanja, zato cemo ga u kratkim potezima opisati.

Bogatstvo jedne porodice cenilo se po broju stoke koju je imala. Kako je žira bilo dosta to je i najsiromašniji domaćin mogao da odgaji 10-15 brava. Do jeseni, dok “ne padne žir” svinje su držane u selu, kod kuća, i preko dana puštane izvan seoskih ograda, a u veče su vraćane u selo. S jeseni se udruživalo po nekoliko domaćina, “zakupljivali su planinu” i gonili svinje u žir. Sa udruženim čoporima odlazili su u planinu obično oko Male Gospođe*. Čobani su sobom nosili hranu i sve što im je za život bilo potrebno. U planini su pravili kolibe za stanovanje, a oko njih obore. U planini se ostajalo do Svetog Nikole** ili do Božića; bilo je slučajeva da se ostane i duže. Kako su, prilikom povratka, u planini veliki smetovi koji zaveju sve staze i puteve, to su čobani, dolazeći u planinu, zasecali drva, i tako obeležavali put kojim treba da se vrate. Kad vrate svinje iz žira, neko su ih vreme prehranjivali kukuruzom, zatim prodavali. Od kako “pogibe stara gora” prestalo se sa ovim načinom ishrane. Sada se svinje “goje” kod kuće. Puštaju ih po voćnjacima, zabranima i oko kuće, zatim ih s jeseni zatvaraju i “bace na hranu”.

Pored svinjarstva bile su razvijene i ostale vrste stočarstva, naročito konjarstvo. Bio je običaj (nepisano pravilo), da “svaka oženjena glava u kući” ima svoga konja.

U svakom selu bogatiji seljaci su podizali salane. To su bile kolibe od drveta. Pravljene su u jesen kada su ovce i koze bile  debele za klanje. Ko je imao koza i ovaca za prodaju, dovodio ih je u salanu i prodavao. Svinje su takodje klane u salanama. Meso je prodavano u selu, a loj je topljen, razlivan u izvrnute ovčije buragije, i prodavan u Beogradu za pravljenje lojanih sveća. Cena mesa je bila 75 groša za sto oka. Džigerica  i glava su prodavane za po 10 para. Osim prodaje, vršena je robna razmena. Meso je razmenjivano za žito ili pasulj. Mast se topila i nosila u varoši na prodaju.

Od krupne stoke, seljaci su gajili male volove za rad i po neku kravu.

Krajem 19. veka, menja se način uzgajanja stoke. Sve brojnije stanovništvo ima potrebu za sve većim obradivim površinama. Sve više šuma nestaje. Zbog toga se prelazi na “štalsko” gajenje stoke. I tako stočarstvo postaje sporedno zanimanje a zemljoradnja prelazi u prvi plan.

U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.


* 21. seprembar,
** 19. decembar

izvor

bookmark_borderŠume

Posted on

Šumadija se nalazi u centralnom delu Srbije i nekada je velikim delom bila prekrivena šumama, po čemu je i dobila ime.

Vratimo se malo u dalju prošlost, pre Kosovskog boja. Srednjovekovna Srbija je bila stabilna i jaka država. Razvijeno je bilo rudarstvo, stočarstvo i ratarstvo. Plodne njive, livade, voćnjaci i vinogradi su se nalazili širom zemlje. Ali onda dolazi pad države pod tursku vlast. Deo stanovništva umire od epidemija, deo gine u ratovima, deo je odvođen u tursko ropstvo, raseljavan i na istok i na zapad… Oni koji su preživeli, uglavnom su se razbežali u teško prohodne planine i bespuća. Tamo su započinjali novi život koji se zasnovao na stočarstvu i lovu.

Napuštene njive, livade, voćnjaci i vinogradi su nestali i na njihovo mesto su došle šume. Tako je cela Srbija bila prekrivena šumama. 1717. godine je strankinja koja je putovala kroz Srbiju, napisala da je “šuma kroz koju se od Beograda do Niša putuje celu sedmicu, puna divljih životinja”. Čime pokazuje da je predeo između Beograda i Niša bio potpuno prekriven šumom.

Tako je i Jasenica do početka 19. veka bila pod gustim šumama. U narodu postoji priča da je “od izvorišta Kisele vode u Palanci do Kovanluka Stanoja Glavaša u Vodicama, lakše bilo stići s’ drveta na drvo, nego zemljom hoditi”.

Posle oslobođenja od turske vlasti, dobra koja su turci držali, postala su slobodna. Sela su bila slabo naseljena i rasturena po proplancima sa puno slobodne zemlje. Kao i cela Šumadija, Jasenica je bila veoma privlačna za doseljenike. Doseljenici su pozivali svoje rodjake i prijatelje da im se pridruže. Na taj način su imali komšije i bili su sigurniji. Doseljavanje je bilo veoma intezivno posle Srpskih ustanaka. Postoji verovanje da je i sam Karađorđe upućivao pojedine porodice u Šumadiju.

Po tadašnjem običajnom pravu, zauzeto i iskrčeno zemljište je pripadalo onome ko ga je iskrčio. 1833. godine je ukinuto spahijsko pravo i narod je postao vlasnik svoga zemljišta. Nezauzeto zemljište je bila opšta, zajednička svojina. Izuzetak su bila privatna turska imanja, koja su se mogla dobiti kupovinom.

Uz šume, tu su bile i livade

“gde je stoka ostajala i preko zime, jer, od guste šume nijedna pahuljica snega nije mogla da padne na zemlju. Tu je, preko zime, hrana za stoku ostavljana oko stoletnih hrastova, pa su se ovce i krave jagnjile i telile, jer do njih ni vetar nije dopirao”.

Tridesetih godina 19. veka, bilo je još dosta stare hrastove šume. Zemljište na mestu iskrčene šume je bilo veoma plodno. Tako su pored novih doseljenika, i stanovnici sela ‘grabili’ da što više šume iskrče, pretvore u njive i livade, i uzmu za sebe. Zbog toga je postojala opasnost da nekada nepregledne šume Jasenice potpuno nestanu. Knez Miloš je 1836. godine izdao naredbu da vlast ozbiljnije pristupi zaštiti šuma, koje su se zvale alije. Te godine je utvrđeno da je “Alija Baničina dužine i širine po jedan ipo sat, od čega je pola zemlje pod oranicom, a pola pod rodnom gorom, koju koriste sela: Baničina, Vodice, Cerovac, Mramorac i Palanka.”

1839. godine načelnik Sreza Jaseničkog je poslao pisani izveštaj nadređenima gde ponovo ukazuje na problem krčenja šuma. Zato je Ministarstvo unutrašnjih poslova Kneževine Srbije odbilo molbu sela Vodica i Pridvorica da im se dozvoli dalje krčenje šume zarad sađenja vinove loze.

1844. godine Građanskim zakonikom su tačno određene granice, čime se odvajaju privatni posedi od seoskih, opštinskih i državnih. Tada je (po zakonu) prestao proces zauzimanja zemljišta. Ona se mogla dobiti samo preko vlasti. Novim doseljenicima je vlast određivala gde će biti nastanjeni. Ali već tada je postao problem naći slobodnu zemlju za nove doseljenike.

Stanovništvo se snalazilo na razne načine da proširi svoje posede. Tako su 1847. godine (1846. godine grad i suša su uništili letinu) stanovnici “oskudni za hranom za marvu, rodnu goru stoki za brst upotrebljavali, pri čemu su se mnogi prestupnici kao goroseci pokazali”.

Za vreme vladavine kneza Mihaila, seljaci su tražili da se ukinu alije (zaštićene šume). Ti zahtevi su ispunjeni i zaštićene šume su prešle u “klasu ostalih šuma i žirovnica”. Tako su seljaci bez posledica mogli da krče šume i tu zemlju pripajaju svojim posedima. To je označilo konačan nestanak najvećeg dela šuma u Šumadiji.

U Vodicama, šume su prvo istrebljene u višim predelima (Mali i Veliki vinogradi), zatim u Lipovcu i onda široki prostor oko Jasenice gde su nastali veliki predeli obradivih površina.

Danas šuma ima oko Kisele vode, na Krušiku, Karauli, Crepovcu, Raspadu i po neki veći zabran u ostalim delovima sela. U šumama viših delova sela ima cera, hrasta, graba i manje bukve. Šume nižih delova sela imaju najviše jasena, bagrema, vrbe, jove i topole.

Po selu ima nešto malo i stoletnih stabala.

Evo kako su izgledala sela u ovoj oblasti početkom 20. veka:

“Najveći deo zemljišta je privata svojina. Svaka porodica ima svoju sopstvenu zemlju: kuću sa prostranom okućnicom, a dalje od kuće su imanja (njive, livade, zabrani, vinogradi). Izvan sela su bila trla, kojih je sada sve manje: preobraćaju se u naselja (poglavito u zaseoke), ili ih nestaje zbog sve veće potrebe za ziratnom zemljom. Trla, ukoliko ih danas ima, nisu grupisana, već su rasturena: imućnije porodice, koje imaju vise stoke, imaju trla na svojim imanjima. Oseća se sve veća težnja za grupisanjem imanja na jedno mesto. Ovo se vrši na taj način što pojedinci izmedju sebe “trampljavaju” zemlju, ili kupovinom.
…
Od zajednica u oblasti ima opštinske ili seoske šume i utrine. Skoro svako selo ima svoj zabran, većeg ili manjeg prostranstva, ili svoju utrinu. Nekada su ove zajednice bile prostranije i veće, ali su u toku vremena pojedini njihovi delovi davani siromašnim doseljenicima. Služe na korist celome selu. Drva se seku i daju opštini, školi i sirotinji. Utrine se daju pod zakup a dobiveni novac opština upotrebljava na svoje potrebe.”*

Izvor