Category Archives: Privreda

Народни порез 1815.-1835. године

Народни лични порез

Ко је плаћао порез и који су били главни облици пореза.

За време последње турске државне управе у пашалуку београдском, до другог устаика 1815. године, непосредни порез у главноме плаћало је свако мушко лице; за тим порез од добивеног прихода и најзад сваки од свог дома.

Ове три врсте непосредног пореза, биле су састављене из 11 разних пореских облика. А сви ови облици били су подељени на 26 разних подоблика.

Непосредни порез делио се:

  1. На порез од сваког мушког лица старог од навршене, за харач, седме, а за остале порезе, од навршене двадесете до осамдесете године,
  2. На порез од добивеног прихода,
  3. На порез од сваког српског дома.

Подела главних облика пореза на подоблике.

Све ове три врсте непосредног пореза делиле су се овако:

1. Порез је плаћало свако мушко лице, у готовом новцу, а делио се:

  • на царски харач, порез на земљу, за гажење и обрађивање царске земље који су Срби, „Раја”, плаћали;
  • на царски харач који су Цигани плаћали;
  • на народни лични порез, звани везирски порез, за издржавање везира, турске управе и гарнизона у пашалуку;
  • на царски харач, чибук, који се плаћао на ситну стоку: овце, козе н њихове торове;
  • на царску и спахиску главницу, коју је плаћало: свако српско ожењено лице, за тим за сваку женидбину (свадбарину или девојаштво), за мртвину (умрле старешинске главе), и за свако свинче;
  • на казнени порез, звани глобарина или крвнина;
  • на нахиски прирез, за издржавање турских нефера, војника, који су се налазили у нахијама ради одржања мира; и
  • на свештенички порез, варошки бир.

2. Порез од добивеног прихода плаћао се у новцу и у натури, а делио се:

  • Порез у новцу, на царску замену десетка у кругу царског спахилука, и на приватну спахиску замену десетка, у кругу приватних спахилука, и то: на сваку воденицу, казаницу, башту за поврће, воћњак, виноград, котар за сено, и на сваку трмку.
  • Порез у натури, на царски, закупнички десетак од произведене и добивене хране; на спахиски десетак; и на свештенички, сеоски бир.

3. Порез од сваког српског дома плаћао се у новцу и у народној снази, и делио се:

  • Порез у новцу, на владичанску димницу и на владичанску мирију.
  • Порез у народној снази, на царски кулук, и на спахиски кулук и намет.

Као што се из овога види, порез се плаћао: у новцу, у земаљским производима и у народној снази.

Све ове врсте многобројног пореза застао је други устанак и одржале су се у обновљеној Србији, још пуних 20 година, до 1835. године; а тада су замењене са једном једином врстом државног пореза, »порез с главе на главу по 6 талира годишње«. Од свију наслеђених врста пореза 1815. године, одмах је укинута најиздашнија врста пореза, која је постојала под турцима, и која се звала „глобарина”.

.

Извор: Финансије и установе обновљене Србије до 1842. – Мита Петровић

Seča gore oko reke Kubršnice i Jasenice

Сеча горе око реке Кубршнице и Јасенице

Високославному књажества Сербије

Попечитељству внутрени дела

Началничества окружија смедеревоког — представлење

У окружију овом поред реке Кубршнице и Јасенице, а имено у селима Кусадку, Предворици, Водици, Глибовцу и Паланки, налази се горе од сами родни стари лужника, или боље рећи растова. Како је пак под тим растовима све питома лужна земља, на којој добре ливаде и њиве бивају, то житељи предименовани села, грабећи један од другог завате по истој, ово треблењем ситне горе под растовима, ово попуштањем на ливадама или њивама уврати, ово пак крадом сушењем сами растова, до мало времена хоће тако красну родну гору да затру. Будући пак да Началничество ово, посредством надлежни срезски началника, свим могућим силама чува исту гору, то тек сами неваљали људи с крајним лукавством на предименовани начин утамањују гору, и себи њиве и ливаде, у згодним приликама праве, а људи поштени, бојећи се каштиге и срамоте не само што ће горе да се лише, но јошт остају, неграбећи се непозвољеним начином, без ливада и њива и зато све предименоване обштине изјасниле су се Началству овому, да су раде согласво, како је та земља питома и због тог сваки се за њу земља питома и због тог сваки се за њу, с последњим лукавством граби, учинити једанпут конац том граблењу, сиреч, да ту сву питому земљу, као што су и моравци, имајући такову јошт поодавна, са моткама на главе подале, пак да онда сваки свој припадши му део земље, заједно са гором, незаграђивајући је чува и који јасен, граб, брест и т.п у свом делу подигне, то да су његова собственост и на његовом расположењу, а када родни гора жиром роди, онда исти по досадањем обичају, да је обшти.

Началничество ово и само видећи да у предозначеним селима што се тиче у речи стојећи горњ, исту никако није могуће очувати, а покрај тог знајући и видећи да су села око Мораве у окружењу овом, којима је начин предлагајеми од предименовани обштина, за раније на ум дошао, тим тек једним начином очували онаки красни моравски луг, у коме сада премда се зна које је чије место, сваког рода дрва у изобилију наћи можеш, пак шта више, видећи себе тим споможене, гола чиста поља поделили су и сад прекрасне забране на истој деоници имаду, – одобрава преложење, кусадачко, водичко, предворачко, глибовачко и паланачко, но несмејући тако велики посао, премда је уверено да се тек преописаним предложењем предименовани обштина вопросна гора, не само очувати, но и подићи може на терет свој узети, понизним представлењем овим, доводи га високославном Попечитељству внутрени дела у знање и моли за благовремено наставленије.

Но 2601.                                                           Началник    окр. смедеревског,
19. нојемвра 1844.                                                            мајор,
У Смедереву                                                             Ант.    Р. Мајсторовић

 

Дужности писара извршујући
књиговод. глав. управ. поштанског,
Аксентиј И Марковић

Началничеству окруж. смедеревског

Предложеније Началничества окружија тамошњег од 15. нојемвра пр. год. Но 2691. да се житељима села Кусатка, Водице, Предворице, Глибовца и Паланке, дозволи гору око исти села и око реке Кубршнице и Јасенице лежећу, са моткама на главе између њи поделити, па да онда сваки свој припадшиј му део земље заједно оа гором, незаграђивајући је чува, неодобрава се по томе, што већ изданим уредбама о употребљавању шума, обште правило у целој Србији постоји, како се горе употребљавати имају. Што се тиче преступника ови правила, нека се Началничество средством надлежни кметова, за које се предпоставља да морају честни и поштени људи бити, постара ово злоупотребленије предупредити, а у случају противљења или непослушанија њиовог, нека иј Началничество надлежним лутем и заслуженој казни подвргава.
П.Но 5260. од 1844.                                              Да се експ.
13. јануарија 1845. године                                     А. Ник.
У Београду

Извор

Banke u Palanci pred Prvi svetski rat

”Паланка је уз то и место зеленашке пљачке, и то не од скора. Поред зеленаша, у Паланци постоји 8 банака и новчаних завода, за које се може рећи да су праве разбојничке пећине. Ове су банке у своје мреже похватале целу смедеревску Јасеницу. Сељак у овом крају је само привидни сопственик, стварни су сопственици зеленаши и зеленашке банке а њих само у овој ужој околини има: Паланци – 8, Младеновцу – 5, Азањи – 4, Рачи – 2, Наталинцима – 2, Сопоту – 2, што укупно износи 23 банке. А како оне раде, може се оценити по овоме:
Ако сељаку треба зајам од 300 динара, онда он мора:

  1. да плати дијурну за „сазив“ цензуре која износи најмање 12 динара;
  2. уместо готовог новца добија једну акцију од 100 динара коју сместа продаје за 70 – 80 дин. било благајнику или неком члану управе;
  3. осим интереса даје и неку нарочиту таксу, која износи неколико динара;
  4. остатак зајма прими у кукурузу који му се рачуна најмање 20 динара, али га не узима из магацина већ одмах банци продаје по 12 – 14 дин. (јер му не треба кукуруз, већ новац).

Банка држи још и шиваће машине, бицикле, грамофоне и многи морају уместо новца да узму нешто од овог.

.
Трагичан је случај једног сељака, који се враћао из Паланке и носио собом грамофон.
—    Шта ће ти то, упита га један пролазник.
—    Мани ме господине, ово ми је трећи.
—    Како трећи?
—    Два већ имам код куће, па ево носим и трећи.
—    Па шта ће ти 3 грамофона?
—    Не треба ми ни један. Али, узео сам сам зајам у једној банци, па ми је она утрапила 1 грамофон. Кад сам потражио зајам у друној банци, она ми је наметнула други грамофон. А сад богу се молећи, уз трећи зајам из треће банке добио сам и трећи грамофон.
Ала ће тај ускоро имати комплетну музику: добош, крчање празних црева и свирку три грамофона.”

Uslovi rada radnika krajem XIX и početkom XX veka

Крајем 19. и почетком 20. века, живот радника је био тежак. Радили су ”по цео дан” а лоше су били плаћени. Рад је почињао у 2 и 3 ујутру, а завршавао се у 10 и 11 сати увече. Временом су се радници удружили и успели да радно време смање са 18 – 20 на 14 – 15 радних часова. Иако сада изгледа немогуће да неко ради 18 – 20 сати дневно, то је некада била свакодневна појава. Скраћење радног времена на 14 – 15 радних часова дневно је био велики успех. Наравно, послодавци су покушавали да врате пређашње стање јер им је такав рад доносио већу зараду и продуктивност а за тај посао исплаћивали су дневницу од само 1,60 – 2 динара.

Дневница није била већа ни када се радило на „парче“, а далеко су теже пролазили они који су радили под „ајлук“ (на погођено); успевали су да зараде једва 0,80 – 1 динар са станом и храном. Становали су по тесним, мемљивим и загушљивим собицама, а за храну су добијали пасуљ, купус, проју, и тако стално.

Првог јуна 1911. године ступио је на снагу Закон о радњама, за који су се много година раније почели да боре радници. Али, њихова ишчекивања су била изневерена. Иако је Законом предвиђено да радни дан траје 10 часова, а недељни одмор 36 часова, наставило се и даље са радним даном од 12 па и више часова.  Било је случајева где су послодавци искључиво држали децу као раднике, са радним временом од 15 и 16 часова дневно. Такође, један послодавац је држао ученике испод 14 година старости…

За време Балканских ратова, није било ништа боље. Иако је услед поновне мобилизације 1913. године дошло до нагле оскудице у радној снази, наднице су у Паланци остале непромењене. Привидни изузетак су у томе једино чинили обућарски и опанчарски радници, који су успели да своје наднице нешто повећају, али им је зато радно време било продужено. Радили су преко 12 часова дневно, док се радно време осталих радника, чије наднице нису ни биле повећане, отприлике овако кретало: столари су на послу проводили 11 часова, трговачки помоћници 16, абаџије 16 итд. Другим речима, Закон о радњама је био потпуно суспендован док су се цене повећавале.

Dopis iz Palanke 1895.

Крајем 19. века Србија је била у економској кризи. У Паланци, 1895. године доста радњи је престало са радом, јер је куповна моћ грађана опала, док се с друге стране порез редовно наплаћивао. „Продаје се и пепео из куће људима за порезу, па једној удовици, у октобру , пред сам улазак у зиму, власти продају и кућицу са плацем који је износио само 12 хвати у квадрату и то за свега 10 дуката.“

Један текст из дневних новина говори о ситуацији у Паланци. Иако је страначки обојен и (вероватно) није објективан и политички неутралан, пружа део слике како се живело у Паланци тих година.

***

Ове године о Крстову-дне занатлије су изнеле мало еспапа да би скупиле само за порез, а за дугове и хлеб не питај! Сељак је још у горем стању, јер оно мало што прибере са земље, ни за порез не изађе. Зло је страшно, да је народ просто онемео од чуда. Вараше га сви и напредњаци, и либерали, и радикали.
Ну, да вам пишем о неким „ситницама“. Да вам пишем о нашим веселницима опанчарима и обућарима. И за њих је све горе. Од неког времена говори се о поскупљењу коже. И сад тако и би. Оне коже што су се пређе продавале килограм по 1,40 дин. сад се продају 2 60 2,80 или чак по 3,30 дин. Наше „патриоте“ трговци можда су се договорили да нам што скупље продају. А и запгго не би?! Они данас могу све. Ја мислим да би најбоље било да се опанчари и обућари удруже те да заједнички набављају потребни материјал. а не да их овако капиталисти гуле и пљачкају. Зашто би Спасићи, Крстићи, Стаменковићи и др. текли капитале када се без тога могло. Ни часа не треба да почасе. Ови кожодери ће кроз коју годину сасвим опљачкати ово мапо Србије, њима није ништа свето, тј. они имају само свето – свој џеп. Оволику скупоћу у обући народ неће моћи да поднесе. Народ нема где да се окрене од намета и терета: те вежбања, те кулук, те пореза те патрола, те бир, те порез за цркву, те прирез за жандарме и штати још не знам.
Па још само да је то! Ова господа и удружена и сама за се пљачкају. Ето, нпр још прошлог фебруара забрањено је да трговци продају пресне и прављене опанке. Али наш ћир Стева Крстић, председник општине сасвим их слободно продаје. И то их још изнео на тротоар, пред дућаном, мада је и то забрањено. Даље. забрањено је да се недељом отварају дућани, али он и то ради. Е, али шта ћемо? Тако он хоће, па квит. Он је тај који код нас ведри и облачи.

***

Drevni zanati u Srbiji

У време поодмакпог робовања под Турцима, као и у свим тешким и одсудним временима, село је било упориште снаге српског народа. Гледајући с презиром на помало отуђене и Турцима превише понизне своје сународнике који су крајем XVIII века живели по градовима, Вук Караџић је истицао да „Народ српски нема других људи осим сељака”, а Стојан Новаковић, истражујући какво је било српско село у средњем веку, закључује „села су наша била у неку руку свет за себе…Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у селима самим.”

Тако су се развијали наши сеоски занати и подстицала народна привреда. У Србији за време Немањића су већ образована и села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа што су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари. У средњовековним сведочанствима, а посебно у владарским и властелинским повељама и даровницима (Жичка, Светостефанска, Дечанска и Арханђеловска хрисовуља), многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње.

На најпретежнију привредну грану неких села, углавном касније изниклих, најбоље нас и без сумње упућују њихови називи, као што, на пример, о развијеном сточарству говоре називи села Јагњило, Шиљеговац, Овча, Овчаре, Овчарево, Мрчајевци, Козарац, Козјак, Козник, Козарица, Јариње, Јарчева, Коњарник, Коњска, Коњевићи, Кобиље, Краварица, Кравице, Крављи До, Волујак, Волујац, Бивољак, Бивоље, Катун, Бачије или Станово, на земљорадњу Овсиште, Ланар, Конопница или Ражана, а на пчеларство Трмбас, Трмчиште, Кованлук, Уљари итд. Мало је, међутим, села која су после пропасти Деспотовине (1459. године) добила назив по занатима, јер за то, под турском окупацијом, једноставно није ни било услова, па је нашим људима било и забрањено да се одређеним занатима баве. Зато, како је за своје време Вук уочио, „Срби сами грађу сијеку, сами (особито сиромаси) куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради”, а вредне Српкиње су своје мужеве и синове, као и осталу чељад, одевале од главе до пете, израђујући, кројећи и шијући све што је потребно за одећу и спрему од вуне, лана и свиле.

Са ослобођењем од Турака оживљује и привреда, а посебно занати. О разноврсности и развијености заната у шумадијским селима имамо најречитију потврду у презименима породица које су се осведочиле и истакле занатском вештином.

bacva

У горовитој Шумадији, која је шумом била тако обилата, дрво је било приручна грађа за све – од њега су прављени куће, од греде темељњаче до крова и капића на њему, покућство, каце за оставу жита, бачве за вино и ракију, кола за превоз добара. У овом веку су тек помрли они који су памтили кола без иједног металног дела. И премда Вук Караџић каже, што је почетком прошлог века и било тачно, да „дрвене занате зна готово сваки Србин”, неке породице, и њихови појединци, истакле су се међу другима, па су зато од околине и именоване по тој својој одлици. Тако су Дрвењаковићи у Стублу, насељени пре Кочине крајине, добили презиме по томе што су градили колибе од дрвеника…
Израђивача кола је такође на више страна, па тако имамо Коларовиће (или Коларевиће) у Брзану, Јагњилу, Наталинцима и Блазнави (са огранком у Брезовцу). Дрвене посуде, а поготову кашике, могле су се још понегде као стони прибор наћи у употреби и до средине овог века. Столетна дебла, која није било лако, па ни безопасно, посећи и срушити, кудикамо је било теже обрадити и припремити за одређену намену. У то нас уверава презиме Стругаревића (чији су огранци Павловићи и Јовановићи) у Радовању.

Извор

Vrednost novca u Srbiji polovinom XIX veka

Индекс вредности новца који се налазио у оптицају у Србији 1841. године

 

В.Но 1579/СНо 877

 

Михаил М. Обреновић

      Књаз србски са согласијем Совета

 Да би се у напредак новци, а имено дукати, који се у србском књажеству употребљавају, правилније по њиној вредности, нарочито у порезском смислу, примали и издавали, а тим како правитељства, тако и многи у новчаном отношенију с иностраним особито Ц.к. аустријским земљама стојећи људи знатној штети, која им се не соразмерностћу цене исти новаца досад чинила, нуждна граница положила, то смо определили и опредељујемо:

1. Следујућу порезску вредност новаца:

Ком. Гроша пара
1 Цесарски дукат, рушпа, холландез 23 –
1 Суверин од 3 дук. сваки по 22 грош. 66 –
1 Португалац од 4 дук. по 22 гроша 88 –
1 Шпањолац (ченгенс.) од 4 дук. по 20 гроша 80 –
1 Шпањолац (ченгенс.) од 8 дук. по 20 гр. 160 –
1 Ермилук стари 10 –
1 Ермилук нови 9 –
1 Урубија стара 4 10
1 Мамудија цела мека 30 30
1 Мамудија цела тврда 26 20
1 Стамбол 12 20
1 Мисир 11 20
1 Адлија стара 8 –
1 Адлија нова 7 20
1 Орлаш цесарски 10 –
6 Цванцика здрави 10 –
6 Цванцика бушени, сваки по 64 паре 9 24
1 Крсташ цео 10 30
1 Диреклија 10 10
1 Слепак или рагузанац 8 –
1 Јузлук турс. (за 3 цванц.) 5 –
1 Ићилук 4 20
1 Бешлук нови 2 10
1 Грош –  18
1 Низамчић –  9
1 Каурски марјаш велики стари 1 5
1 Каурски марјаш средњи –  14
1 Грошић 10 30
1 Рубља сребрна –  7
1 Талир грчки, драхма 8 10

 

2. Ова ће уредба имати закону силу од 1. декемвра т.г,

3. Сви уговори, који су по порезском курсу новаца пре обнародовања ове уредбе учињени, остају стални, по чему ће се људи, који су се таковима међусобно обвезали, по досад постојећој порезској вредности новаца и намиривати.

 

11. новембра 1841.                                  (М.П.)       Михаил М. Обреновић,

У Београду                                                    књаз србски, с.р.

Dukat

Вредност турских и других новчаница у оптицају у Србији 1841. године

 

Определеније

вредности монета у Србији употребљајеми у чаршијском теченију

Ком. Сорта новца У чаршијском теченијуГроша пара
1 дукат цесарски 51 –
1 дукат ермилук стари 22 –
1 дукат ермилук нови 20 –
1 дук. урубија стара 9 –
1 дук. махмудија цела, мека 68 –
1/2 дук. махмудија целе, меке 34 –
1 дук. махнудија цела тврда 58 –
1/2 дук. махнудија целе тврде 29 –
1 дук. стамбол турски 27  20
1 дук. мисир 23  20
1 дук. адлија стара 18 –
1 дук. адлија нова 16  20
1 орлаш 22 –
1 форинта сребра (3 цванцика) 11 –
6 цванцигер. бушени, сваки по 3 гр. и 30 п. 21 –
1 крсташ 24 –
1 диреклија 23 –
1 слепак (рачузанер) 18 –
1 јузлук турски 11 –
1 ићилук 10 –
1 рубља сребрна 16  20
1 талир грчки (5 драхми) 18 –
1 турски алтилук нови 6 –
1 турски бешлук 5 –
1 турски грош 1 –
1 низамчић –  20

 

28. војемвра 1841. године

Београд

К.Фин. П.Но 2203.

 

Књазу

 

Учинивши Попечитељство финансије с  писмом својим од 28. новембра т.г. П.Но 2203. Совету то известије, да се на пограничним нашим ђумруцима, скелама и састанцима, велика неједнакост теченија чаршијског новца наоди, тако да је на једном месту новац по истоме скупљи, а на другом јевтинији. Неједнаким пак овим примањем прихода у правитељствену касу, или из исте издавањем, велика се замешатељства, особитио и у рачунима рађају, то за ова избећи и да би се свуда једнакост теченија чаршијског у новцима завела, поднело је Поменуто Попечитељство Совету прикључено овде ./. опредељеније вредности разни монета, по ицтом теченију, ради одобренија.

Совет по разсмотренију представленија Попечитељства, уверен и сам о необходимој нужди, да се при свим правитељственим касама новци по једнакој вредности и примају и издају, одобрава он у свему поднешено му Попечитељством финансије определеније монета, да се по истом у реченом теченију свуда новци и узимају и дају, особито докле је чаршијско то теченије, као што је у ова времена, тако непостојано и неједнако.

Да се експед.

Стеић

 Но 944

1. декембра 1841.

У Београду

Извор (406 и 414)