У рано пролеће 1915. године у Паланку долази француска ваздухопловна ескадрила, која је била једина у читавој ондашњој Србији. Авиони су у Паланку стизали железницом у деловима и спаковани у сандуке. Истовар је вршен на једној празној ливади, на којој је био постављен велики шатор где су се и склапали авиони. Склопљени авиони су довлачени до некаданашњег Вашаришта, које је служило као аеродром. Први лет је био 2. априла 1915. године из Паланке у Крагујевац. То су били двоседи са елисом позади седишта и митраљезом испред седишта, тада једни од најсавременијих авиона.
Авиобаза је постојала и била активна све до офанзиве аустро-угарских, немачких и бугарских трупа на Србију.
Уочи Другог Светског рата, Пети коњички пук је прекомандован из Паланке за Пожаревац, а у касарни је стационирана Ваздухопловна база. Два – три дана пре уласка немачких окупационих трупа у Паланку, један лакши бомбардер бацио је неколико бомби на хангаре Ваздухопловне базе на Рудинама и запалио један од шеснаест школских авиона.
Током рата, хангари бивше Ваздухоплобне базе су служили као концентрациони логор…
***
Аеродром ”Рудине” се налази два километара југозападно од Смедеревске Паланке, поред реке Кубршнице. Захвата површину од око двадесет хектара и има травнату подлогу. Годишње има око 300 слетања и полетања. Служи за спортско летење авиона и једрилица.
Од 2009. године, септембар је месец када се одржава фестивал балона ”Киси”.
Крајем 19. и почетком 20. века, живот радника је био тежак. Радили су ”по цео дан” а лоше су били плаћени. Рад је почињао у 2 и 3 ујутру, а завршавао се у 10 и 11 сати увече. Временом су се радници удружили и успели да радно време смање са 18 – 20 на 14 – 15 радних часова. Иако сада изгледа немогуће да неко ради 18 – 20 сати дневно, то је некада била свакодневна појава. Скраћење радног времена на 14 – 15 радних часова дневно је био велики успех. Наравно, послодавци су покушавали да врате пређашње стање јер им је такав рад доносио већу зараду и продуктивност а за тај посао исплаћивали су дневницу од само 1,60 – 2 динара.
Дневница није била већа ни када се радило на „парче“, а далеко су теже пролазили они који су радили под „ајлук“ (на погођено); успевали су да зараде једва 0,80 – 1 динар са станом и храном. Становали су по тесним, мемљивим и загушљивим собицама, а за храну су добијали пасуљ, купус, проју, и тако стално.
Првог јуна 1911. године ступио је на снагу Закон о радњама, за који су се много година раније почели да боре радници. Али, њихова ишчекивања су била изневерена. Иако је Законом предвиђено да радни дан траје 10 часова, а недељни одмор 36 часова, наставило се и даље са радним даном од 12 па и више часова. Било је случајева где су послодавци искључиво држали децу као раднике, са радним временом од 15 и 16 часова дневно. Такође, један послодавац је држао ученике испод 14 година старости…
За време Балканских ратова, није било ништа боље. Иако је услед поновне мобилизације 1913. године дошло до нагле оскудице у радној снази, наднице су у Паланци остале непромењене. Привидни изузетак су у томе једино чинили обућарски и опанчарски радници, који су успели да своје наднице нешто повећају, али им је зато радно време било продужено. Радили су преко 12 часова дневно, док се радно време осталих радника, чије наднице нису ни биле повећане, отприлике овако кретало: столари су на послу проводили 11 часова, трговачки помоћници 16, абаџије 16 итд. Другим речима, Закон о радњама је био потпуно суспендован док су се цене повећавале.
”Паланка је уз то и место зеленашке пљачке, и то не од скора. Поред зеленаша, у Паланци постоји 8 банака и новчаних завода, за које се може рећи да су праве разбојничке пећине. Ове су банке у своје мреже похватале целу смедеревску Јасеницу. Сељак у овом крају је само привидни сопственик, стварни су сопственици зеленаши и зеленашке банке а њих само у овој ужој околини има: Паланци – 8, Младеновцу – 5, Азањи – 4, Рачи – 2, Наталинцима – 2, Сопоту – 2, што укупно износи 23 банке. А како оне раде, може се оценити по овоме: Ако сељаку треба зајам од 300 динара, онда он мора:
да плати дијурну за „сазив“ цензуре која износи најмање 12 динара;
уместо готовог новца добија једну акцију од 100 динара коју сместа продаје за 70 – 80 дин. било благајнику или неком члану управе;
осим интереса даје и неку нарочиту таксу, која износи неколико динара;
остатак зајма прими у кукурузу који му се рачуна најмање 20 динара, али га не узима из магацина већ одмах банци продаје по 12 – 14 дин. (јер му не треба кукуруз, већ новац).
Банка држи још и шиваће машине, бицикле, грамофоне и многи морају уместо новца да узму нешто од овог.
…
Трагичан је случај једног сељака, који се враћао из Паланке и носио собом грамофон.
Шта ће ти то, упита га један пролазник.
Мани ме господине, ово ми је трећи.
Како трећи?
Два већ имам код куће, па ево носим и трећи.
Па шта ће ти 3 грамофона?
Не треба ми ни један. Али, узео сам сам зајам у једној банци, па ми је она утрапила 1 грамофон. Кад сам потражио зајам у друној банци, она ми је наметнула други грамофон. А сад богу се молећи, уз трећи зајам из треће банке добио сам и трећи грамофон.
Ала ће тај ускоро имати комплетну музику: добош, крчање празних црева и свирку три грамофона.”
Крајем 19. века Србија је била у економској кризи. У Паланци, 1895. године доста радњи је престало са радом, јер је куповна моћ грађана опала, док се с друге стране порез редовно наплаћивао. „Продаје се и пепео из куће људима за порезу, па једној удовици, у октобру , пред сам улазак у зиму, власти продају и кућицу са плацем који је износио само 12 хвати у квадрату и то за свега 10 дуката.“
Један текст из дневних новина говори о ситуацији у Паланци. Иако је страначки обојен и (вероватно) није објективан и политички неутралан, пружа део слике како се живело у Паланци тих година.
***
Ове године о Крстову-дне занатлије су изнеле мало еспапа да би скупиле само за порез, а за дугове и хлеб не питај! Сељак је још у горем стању, јер оно мало што прибере са земље, ни за порез не изађе. Зло је страшно, да је народ просто онемео од чуда. Вараше га сви и напредњаци, и либерали, и радикали. Ну, да вам пишем о неким „ситницама“. Да вам пишем о нашим веселницима опанчарима и обућарима. И за њих је све горе. Од неког времена говори се о поскупљењу коже. И сад тако и би. Оне коже што су се пређе продавале килограм по 1,40 дин. сад се продају 2 60 2,80 или чак по 3,30 дин. Наше „патриоте“ трговци можда су се договорили да нам што скупље продају. А и запгго не би?! Они данас могу све. Ја мислим да би најбоље било да се опанчари и обућари удруже те да заједнички набављају потребни материјал. а не да их овако капиталисти гуле и пљачкају. Зашто би Спасићи, Крстићи, Стаменковићи и др. текли капитале када се без тога могло. Ни часа не треба да почасе. Ови кожодери ће кроз коју годину сасвим опљачкати ово мапо Србије, њима није ништа свето, тј. они имају само свето – свој џеп. Оволику скупоћу у обући народ неће моћи да поднесе. Народ нема где да се окрене од намета и терета: те вежбања, те кулук, те пореза те патрола, те бир, те порез за цркву, те прирез за жандарме и штати још не знам. Па још само да је то! Ова господа и удружена и сама за се пљачкају. Ето, нпр још прошлог фебруара забрањено је да трговци продају пресне и прављене опанке. Али наш ћир Стева Крстић, председник општине сасвим их слободно продаје. И то их још изнео на тротоар, пред дућаном, мада је и то забрањено. Даље. забрањено је да се недељом отварају дућани, али он и то ради. Е, али шта ћемо? Тако он хоће, па квит. Он је тај који код нас ведри и облачи.
Цариградски друм је била једна од најважнијих саобраћајница на Балканском полуострву. Спајала је Београд са Истанбулом. Тако да су многе војске, многи званичници и путници пропутовали овим нашим крајевима. Ево кратког описа Смедеревске Паланке којом је прошао турски путописац Евлија Челеби 1660 године.
Хасан-пашина Паланка*
Та Паланка обезбеђује београдски и смедеревски друм. Налази се на територији смедеревског санџака. Ослобођена је од изванредних намета. Лежи у једној плодној долини. Добро је утврђена, а саграђена је у облику продуженог четвороугаоника. Њен опсег износи хиљаду корака.
У тврђави се налази градски заповедник (dizdar), посада од четрдесет војника, џамија и житни магазин. Мештани немају баште уз куће. Пред градском капијом свако вече свира османска војна музика (mehterhane), а посада, која се састоји од одважних и храбрих бораца, узвикује муслиманске ратне покличе.
То је напредна касаба са пријатном климом, са много зеленила и добрим изворима који никада не пресушују.**
Одатле смо кренули даље према западу и дошли у Коларе.
Напомене:
* У оригиналу: Везир Хасан-паша паланкаси, данас Смедеревска Паланка, варошица у Србији на реци Јасеници на путу Београд – Ниш. Раније се звала Бела Црква. Ко је био овај Хасан-паша, тешко је одредити на основу самог имена.
** Кикле (Quiclet) каже да је Хасан-пашина Паланка прилично лепа и да у њој има лепа џамија и три добра хана. Два прва зову се Мехмед-агин, а трећи ‘Паша Задехуни хан’, (н.д.316). Евлија не спомиње ниједног.
Одломак је из књиге Путопис, чији је аутор Евлија Челеби, један од најславнијих турских путописаца.
Сматрајући нуждним да са согласијем Совета издамо решеније на представленије Попечитељства внутрени дела у призренију крчења горе, сообштавамо Совету на разсмотреније исто Попечитељство внутрени дела представленије и очекујемо да нам оно о том поднесе мненије своје заједно с повраћениjем акта.
Намесници књажевског достоинства:
Представник књажеоки Председатељ Совета Член Совета
Из послати Совјету с високим писмом наместничества од 8. т. м. В.Но 28. акта, увидио је Совет да Јасеничани окружија смедеревског, желе родну гору за винограде и јасенички луг између села Водице и Предворице лежећи зa ливаде крчити.
У ком предмету Совет је мненија: да се проситељима дозволи за винограде родну гору сећи и крчити, но то са знањем и одобренијем кметова и срезског началника, у колико ови за нуждно нађу и колико неби обштини на штету било. Што се пак крчења јасеничког луга за ливаде тиче, Совет је мненија да се не само не одобри проситељима речени луг за ливаде крчити, но што више да се усугуби надзирање и чување предпоменутог луга, за правитељствене потребе.
Које мненије своје, с повраћенијем приложени акта, има Совет чест Наместничеству ради високог његовог у томе согласија и даљег употребленија учтиво предложити.
У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице било је у 1735. години само 63 насељена места, три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановаца a у њима укупно 1051 кућа.
Највеће место је било шанац и варош Крагујевац (110 кућа), затим шанац Врбица и село Страгари (по 50 кућа), варош Блазнава (40), варош Јагодина (36), село Жабари (30), Рековац (28), Кнић (26), шанац Витановац и село Стубао (по 24), Забојница (23), Бачина (21), Чумић, Грошница, Каменица (по 20), Годачица, Честин, Рашевица (по 18), Живковци, Црнућа (по 16), Трешњевица, Јарменовци, Шуци, Медвеђа, Губеревац (по 15), Хан (14), Дренова, Гунцати, Кукљин (по 13), Сараново, Драча, Минојевац, Ресник, Багрдан (Гордан), Ошаковци, Голочело (по 12), Баточина (11), Бокчиновићи, Бечевица (по 10)…
Ови предели су припадали ваљевској епархији, и по попису који је сачињен за потребе Митрополије београдске, у њима је тада било седам манастира (Никоље у Шаторњи, Вољавча и Благовештење код Страгара, Враћевшница, Каленић, Љубостиња и Каменац). У овој области је само шест цркава – у Крагујевцу, Витановцу, Грошници, Жабару и Страгарима, док се за цркву у Врбици каже да је удаљена сат и по хода. У њима је седам, а нурије без цркава имају још три свештеника (у Јагодини, Дренови и Бачини).
Цркве су, благо речено, у скромном стању. Најбоља је црква у Жабарима (стара црква у Горовичу), којој припадају Чумић и Сараново, зидана „на манастирско подобије” – сва од камена, са сводом и покривена ћерамидом. Од камена је, покривена црепом, и црква у Крагујевцу, али је она, у ствари, преправљена турска џамија. У Страгарима је камена црква покривена шиндром, а у Витановцу је брвнара покривена шинрдом. У Грошници је 1734. године оборкнез Станиша Марковић Млатишума озидао цркву каменом, на свод, патосао циглом и покрио шиндром, а преко ње црепом.
Стање и знање свештенства – нимало узорно. Од десет свештеника је само онај у Врбици добро упућен у седам светих тајни. Од осталих, поп у Витановцу зна неке од седам тајни, а поп у Дренови је чуо за седам тајни, али им не зна форме, док седморица не знају ни тајне ни форме. Добро да читају и певају знали су само поп у Врбици и Жабарима, поп у Бачини је добро читао, али не зна појање. Од осталих, поп у Дренови је појао помало, а онај у Грошници доста лоше, док шесторица нису знала појање. По старински и полако су знали да читају попови у Крагујевцу и Страгарима, а остали, како је оцењено – слабо, помало или доста лоше.
Овај попис осликава не само тадашње стање у цркви и народу, већ и порекло становништва које се у то време насељавало у прилично запустелу Шумадији. По правилу, када се становништво селило, са њима су ишли и попови. Од десет свештеника, колико их је укупно било на подручју које је припадало Крагујевцу (предели Груже, Јасенице и Лепенице и Левча), четворица су потицала из Старе Рашке и Старог Влаха. А управо из ових предела потиче и највећи део досељеног становништва. Најзначајнија улога овога становништва је у томе што је оно, потичући из предела у којима је био заметак и духовно средиште старе српске државе, носило државотворну идеју и имало мисију коју ће у Шумадији, са више српских устанака, успети и да оствари.
Код нас, и нашој науци уопште, нису довољно истакнуте, а изгледа ни уочене, најбитније чињенице о манастирима у Рудничкој планини, како у погледу њиховог броја и значаја, тако и вишеструког историјског доприноса.
Манастири у Рудничкој планини су били веома важно културно средиште још у времену Немањића. У време деспотовине, када је овај део српских земаља био пренасељен, јер се ту, бежећи пред најездом Османлија, стицало становништво, како наше, тако и инородно православно, у овом пределу је највише манастира подигнуто или обновљено на старим темељима. Са народом, који се, услед косовске погибељи и непосредне опасности од иноверног освајача, јатомице склањао на север, добегавало је и српско монаштво, нарочито из јужних крајева, где су били најбројнији духовни споменици из времена државе Немањића, што је, ,,још више доприносило да се на територији државе деспота Стевана повећа и број монаха и број манастира”.
Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се налазе на једном месту. У том погледу планина Рудник нема премца, јер је била природна тврђава у очувању српског етничког бића. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца. Тиме је схватљивије зашто је Шумадија, предводећи државотворну обнову, предњачила у новом веку у колосалној бици за свеопшти народни препород.
Мноштво манастира у Рудничкој планини, која је по свом положају раскрсница путева који воде у разне српске области, није имало само улогу прибежишта, већ, још више, добило је значај споне са другим средиштима, а касније је узело и видног учешћа у припреми народног ослобођења.
Манастир Благовештење
Наводимо манастире на Руднику, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини:
Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара,
Св. Арханђел (Вољавча, 1516),
Св. Никола (1516) у Шаторњи,
Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику,
Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње,
Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара,
Св. Никола (1523) код Шаторње,
Бахачић (1523) у Островици,
Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи,
Св. Никола (1525) код Јарменоваца,
Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца,
Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави,
Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику,
Куманица (1528) у Рамаћи,
Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице,
Св. Преображење (1528) у Врнчанима,
Св. Стефан (1560) у Клатичеву,
Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579),
Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима,
Св. Богородица (1662) у Влакчи,
Лесковица (1735) у Блазнави…
У литератури има уверљивих записа о постојању још гдекојих манастира по Руднику и његовим обронцима: Црквине у Лозњу, Ђурићелије у Манојловцима, Гргур и Врањево у Босути, затим у долини Манастирског потока у Козељу, Медошевац у Пољаници, Моравци у истоименом селу, Јовање у Дићима, Четрдесет мученика (Младенци) у Горњој Шаторњи, Блажина црква у Блазнави, манастири у Сиги у Влакчи и Бобовику у Вукасовцима, рушевине на Градини у Котражи, Кулине и Аџина црква у Љубичевцу, Ваведење, Успење, Св. Илија и Петковица у Страгарима, Бољковци у истоименом селу, Црквина у Великом Шењу, Савина, чији је, по предању, оснивач Свети Сава, у Шаранима, Јовање у Доњим Бранетићима, Ђуревци у Мајдану, Јешевац на тромеђи Борча, Јабланице и Врбове, а у народу се још чува спомен на места у којима су били, по предању, манастири, као Калуђеровац и Попов до у Војковцима, Амбарине у Гуришевцима, Црквине код Маркићевића кућа у Јарменовцима, затим Штарине, где је била црква-брвнара, Светиња у Пантелића крају у Блазнави…
У рудничким манастирима су писане, и збиране, многе свете и божествене књиге – псалтири, пролози, минеји, типици, јеванђеља, молитвари. Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима. Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разфоми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а претога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791…
А ипак, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. Упркос рушењима, паљевинама и пустошењима, руднички манастири су се испомагали, настављајући заједничку традицију и мисију…
Стање цркава и свештенства око 1735. године је укратко описано у овом тексту.
Сељацима у округу смедеревском дозвољено да могу и жирородну гору сећи
Књазу
Представленије Началничества окружија смедеревског од 20. февр. т.г. Но 671. поради сечења родне горе за потребу и крчевину, од Попечитељства внутрени дела уважено и од овог Совјету под 25. февр. т.г. П.Но 934, решенија ради поднешено, разсмотривши Совјет, нашао је за добро, да унапредак уредба о сечењу шума под 22. јулија 1839. Н.Но 561/СНо 1098. штедње ради жирородне горе издана у својој обширности постоји, и набљудава се, на то тежећи, да се шуме безштедно не тамане, но у особитом овом случају, гди је показано да неродне горе и полусуви грмова, одкуда би људи потребе своје на ограде подмиривати могли, нема, треба да по предварителном дозволењу надлежног срезског началника и назначенију обштински кметова, дозвољено људма буде и из плодородне горе потребе своје подмиривати, а тако исто онде, гди су људи с њивама и ливадама оскудни, да им се од горе соразмерно потреби дозволи од Началничества ил надлежног срезског началника са согласијем кметова оне обштине, од који ће зависити, место, гди да се крчи, определити, да могу нешто и окрчити и своје њиве и ливаде разширивати, или гди то могуће неби било и изнова њиве и ливаде из горе вадити, с тим примечанијем да ово служи Попечитељству внутрени дела за правило, као допунење к оној горе поменутој Уредби, које ће оно, како у овом случају окружија смедеревског, гди се нужда почувствовала, тако у унапредак свуд онамо давати, гди би се нужда почувствовала и припитанија подобна учинила. Које решеније своје има чест Совјет вашој светлости на благоразсмотреније и височајше одобреније понизно поднети.
Но 264.
марта 1843. Да се експед. У Београду Розмировић
Совјету књажества србског
Согласивши се с решенијем Совјета од 19. марта т. г. Но 264. у том призренију учињеном, да се дозволи људма за потребе и кречевину на оним местима, гди неродне горе и полусуви грмова нема, и родну гору сећи под надзиранијем и с одобренијем надлежне власти, ја сам Попечитељству внутрени дела о томе указ издао, као допуненије к изданој уредби о сечењу горе 1839. Н.Но 561/С.Но 1098. о чему и Совјет известити не пропуштам.
В.Н. 454.
марта 1843. У Шабцу Александер Карађорђевић АС — Совјет — 190 — 1843.
