bookmark_borderPosthumna dodela povelje Branislavu Milovanoviću Rafu

Завичајно – туристичко удружење „Видовача“ обележило је две деценије од изградње моста на Јасеници у атару Водица и 10 година од смрти Бранислава Милановића – Рафа. Тим поводом на гробу некадашњег народног посланика и челника Холдинг корпорације „Гоша“ окупили су се његови сарадници, пријатељи и поштоваоци да му одају почаст и на овај начин изразе захвалност за све оно што је учинио за Водичане и ширу друштвену заједницу.

Branislav Milovanovic Raf

– Никад нисам радио у „Гоши“, а Бранислав Милановић – Раф је био мој пријатељ из лова – казао је Мића Загорчић, председник ЗТУ „Видовача“. – Он је много учинио за наше село, а нарочито кад је у питању изградња моста, која је трајала од 1992. до 1994. године. Премошћавање Јасенице одвијало се у времену велике кризе, али уз велику подршку Бранислава Милановића-Рафа. Водичани никада нису заборавили његову велику заслугу за успешан завршетак великог градитељског подухвата, па је наше Завичајно-туристичко удружење одлучило да му постхумно додели Захвалницу, коју ћемо предати његовој супрузи Дафини.

Лука Опачић, евоцирајући успомене на Рафа, рекао је да су 41 годину радили заједно, а неко време био му је и заменик. Сви договорили, који су се тицали фабрике и посла, завршавани су у року и квалитетно. Раф је на послу остајао до поноћи, јер му је фабрика увек била на првом месту. За њу се борио и жртвовао до последњег радног дана, а и касније кад се прихватио да буде председник Управног одбора Фабрике опреме за пољопривреду и грађевинарство.

Раф је, према ономе што је казао Срба Илић, био човек изузетних квалитета од кога се имало шта научити. Он га лично памти по добрим делима наглашавајући при том, да се остварила његова визија Индустрија „Гоша“ не би доспела у ситуацију у којој је сада. Паја Јовановић је подвукао да је Раф био велики човек и привредник, који је фабрику водио у најтежем времену.

Говорио је увек искрено и мудро, а овај инжењер га није доживљавао само као руководиоца, већ га је поштовао као рођеног стрица.

– Бранислав Милановић – Раф је имао идеје које су будиле наду и кад је није било на видику – рекао је Тома Радојковић. – Поверавао је задатке онима за које је био сигуран да ће их извршити.
Помогао је свакоме ко му се обратио за помоћ, посебно кад је посао био у питању. Свима је пружао шансу да раде и постану корисни чланови друштва. Делегација ЗТУ „Видовача“ накнадно ће Захвалницу, додељену Браниславу Милановићу – Рафу, уручити његовој супрузи, која из здравствених разлога није могла присуствовати овом скупу.

Извор

bookmark_borderIstorijske legende – Vidovača i kamena ćuprija

Средњовековни манастир Видовача у селу Водице код Смедеревске Паланке, који је био задужбина српског кнеза Лазара, доцекао је необичну судбину. Камен са ове светиње узидан је у чувени паланачки мост преко реке Јасенице. Обер капетан Станиша Марковић Млатишума, који је то учинио, прогоњен гризом савести и чудним догађајима, био је принуђен да убрзо, у знак покајања, обнови срушени манастир Драча код Крагујевца.

Станиша Марковић Млатишума (1664-1741) је значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Он је рођен у бјелопавловачком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Рано је побегао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Први помени о њему датирају из 1717. године када је са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Млатишума је у Аустрији организовао народну милицију састављену од припадника српског и црногорског народа и као њихов вођа учествовао је у ослобођењу Србије. После Пожаревачког мира, 1718. године Србијом је управљала “Земаљска администрација” а њен председник, гувернер и војни комадант био је принц Александар од Виртенберга. Комадант области око Рудника био је обер-капетан Станиша Марковић Млатишума. Као добар војсковођа истицао се у борбама против Турака. Све до пада Београда 1739. године играо је важну улогу у политичком животу Србије. Умро је у Осијеку.

Пошто је склопљен Пожаревачки мир и Аустријанци запосели северни део Србије, приступили су новој територијалној подели освојене територије, по којој је Хасанпашина (данас Смедеревска) Паланка сврстана у 4. групу у којој се нашао и Крагујевац. Власт је на овом подручју преузео Млатишума, који се прочуо као заштитник постојећих и градитељ нових објеката. Изградио је познату камениту ћуприју у Паланци, 1730. године, од камена донетог са рушевина средњовековног манастира Видовача, удаљеног свега неколико километара. Дуж Цариградског друма лепше грађевине није било. Испод моста је дубоким коритом текла Јасеница, а преко њега се одвијао војнички, каравански и татарски превоз.

Према једној легенди, некако у то време ударио је велики помор деце, ни једно на сиси да се одржи. Народ се препаде, не помагаше ни калуђерска ектенија ни бабске враџбине. Повероваше да брза смрт не долази са неба, већ од какве зубате или кљунате немани. Прође мало времена, а кроз варош прозуја да децу мори и једе попова мати, заклета вестица. Подиже се на ноге и мушко и женско, па право пред црквену кућу. Зграбише старицу за косу и извукоше напоље. Џаба се она правдала и бранила, паланчани се не сажалише, него је дугачком страњком увезаше и према Јасеници поведоше. Како се веровало да вода ни вешце, ни вештице не прима, варошки старешина нареди да се са Камените ћуприје вргне. Тако ће се, вели, најбоље сазнати дали је децоједица или није. Трипут је у реку бацана и увек је на дно тонула, ниједном на води не оста. Најпосле утврдише да је невина, јер стално потањаше, и несрећницу скоро без свести на обалу изнеше. Свима се обзнани да није зла душа и да ће се свако ко је, случајем или намером, вештицом даље буде називао по туру батином казнити.

Пуних пет година после подизања Камените ћуприје било је још догађаја који су забринули народ. Станиша Марковић Млатишума, уверен да је све то вероватно казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача, одлучио је да обнови средњовековни манастир Драча код Крагујевца. У основи, манастир је подигнут из рушевина, а камен за обнављање манастира узео је од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Манастир Драча са црквом посвећеном св. Николи налази се на обронцима Рујевице.

Према ктиторским натписима изнад улазног портала види се да је цркву подигао обер-капетан Станиша Марковић Млатишума 1734. године а да је она следеће године живописана. Можда је и Станиша Млатишума од својих протомајстора и зографа тражио да се и у архитектури и у сликарству инспиришу традицијама моравске уметности. У сваком случају, црква манастира Драче по својим архитектонским одликама и по ликовним карактеристикама веома подсећа на неку грађевину из доба пуног процвата моравске стилске школе. Обновом ове светиње њен градитељ је веровао да се искупио за изградњу Камените ћуприје у Паланци.

bookmark_borderMost kom su ukrali reku

Članak u Večernjim novostima objavljen 06. aprila 2010. godine

Objekat retke kulturne vrednosti u Smederevskoj Palanci konačno će biti očišćen i uređen kao šetalište. Za izgradnju mosta korišćen kamen sa porušenog manastira cara Lazara u obližnjem selu Vodice.

POSLEDNJI je trenutak da se čuveni Kameni most, najstarija građevina u gradu na Jasenici iz prve polovine 18. veka, spase od potpunog propadanja. Most sve više tone u zemlju i blato, pa je otkopavanje neophodno ako se želi sačuvati objekat retke istorijske, kulturne i estetske vrednosti.
To su shvatili u mesnoj zajednici Stara čaršija, na čijoj se teritoriji nalazi most. Ekipa mladih ljudi je digla na noge nadležne u opštini, pa se može očekivati da prelepi svodovi starog mosta ponovo zablistaju. Ivan Tošić, zamenik predsednika Saveta mesne zajednice, kaže da imaju podršku građana koji odavno apeluju da se građevina ne prepusti zubu vremena.
– Dve trećine mosta odavno je pod zemljom, po visini i po dužini – kaže Tošić. – Tražimo da otkopavanje počne što pre, da mu se restauracijom i konzervacijom vrati nekadašnji izgled. Želimo da ovaj deo grada oživi, da se pretvori u park i šetalište, gde bi se mladi okupljali i zabavljali.

Stari most

Čelnici opštine održali su sastanak sa stručnjacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, kao i Regionalnog zavoda u Smederevu, čiji je projektant prof. dr Milan Gojković ranije uradio idejni projekat sanacije mosta.
– Zahvaljujući tom projektu otkopavanje može da počne čim obezbedimo novac, a trudimo se da to bude već ove godine – kaže Slavoljub Đurić, predsednik Skupštine opštine. – Uskoro ćemo raspisati konkurs za idejno rešenje pejzažnog izgleda okoline i želimo da se javi veći broj mladih arhitekata koji bi ponudili rešenje po želji njihove generacije. Propadanje mosta počelo je šezdesetih godina prošlog veka kada je korito Jasenice izmešteno, pa je kameni lepotan ostao na suvom. Nebrigom vlasti i građana rečno korito je zatrpano zemljom i smećem, a sa njim i most. Palančani sa rezignacijom pričaju da je to most kome su ljudi ukrali reku, ali je izgleda konačno došlo vreme da mu se reka i vrati.
Sredstva za uređenje mosta i okoline obezbediće donatori i investitori komercijalnih sadržaja. Ponudićemo ambasadama Austrije i Turske da učestvuju u projektu, jer Kameni most podseća i njih i nas na to davno vreme – kaže Ivan Tošić.
Most je bio nemi svedok mnogih istorijskih zbivanja. Karađorđe je ovuda prošao i sastao se u palanačkoj čaršiji sa starcem Fočom radi pregovora o miru. Mnogo puta ga je prešao čuveni hajdučki harambaša Stanoje Glavaš. Po njemu je koračao slepi guslar Filip Višnjić. Ljudi Miloša Obrenovića tuda su proveli bundžiju Miloja Đaka da bi ga pogubili na obližnjim Rudinama. Prelazile su ga okupatorske vojske u dva svetska rata i oslobodilačke jedinice 1944.

Carigradski drum

KAMENI most preko reke Jasenice u Palanci napravljen je 1730. godine, za vreme austrijske okupacije Srbije. Za izgradnju je (navodno) korišćen kamen sa porušenog manastira cara Lazara u obližnjem selu Vodice. Bio je jedan od najlepših mostova na starom Carigradskom drumu, kojim se odvijao vojnički, karavanski i tatarski saobraćaj Turske i Evrope.

bookmark_borderGrađenje ćuprije na Jasenici 1825. godine

Ваше сијателство, милостивејши нам господару г. Милошу

Усуђујемо се јавити вашему сијателству за ћуприју која јест код Асан паше Паланке на Јасеници што сте вашу премилостиву заповест на нас изручили да је нову градимо. Будући мисмо мајсторе нашли који би је оградили, но нисмо смели без вашего дозволенија дати које они ишту новце, будући да они ишту 180 гроша да сами оцеку, превуку и сасвим сверше а о својој рани, а кад би ми превукли могли би бити за 150 гроша, а другачије никако. А из тога ипаки вам повествујемо за проче разваљене су и оне морају се све нове градити. А на више реченој великој ћуприји само су шипови здрави а друго све мора бити ново. И молимо на наша сија прошенија да нам отпишете како ћемо за сија деланија поступити.

Јесам вам
покорнејши слуга,
у В. Плани                                                                                         Ранко Мајсторовић,
1825. априла 20.                                                                                            кнез
АС — КК — XXVII — 237.

Извор