bookmark_borderProgramski savet spomen kuće Pera Todorović

У Смедеревској Паланци је конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“. За председника је изабран Славољуб Ђурић, председник Скупштине општине и актуелни председник Грађевинског одбора за изградњу поменутог објекта, за секретара дипл. правник Гордана Костић, за потпредседника историчар уметности Стеван Мартиновић и за заменика председника челник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић.

– Изградња се приводи крају, рачунам да ће све бити готово до половине текуће године, а да би Спомен-кућа функционисала на задовољство свих нас, потребно је да на време осмислимо садржај њеног рада – заложио се Мића Загорчић.- У то треба да се укључе и неке релевантне установе као што су Културни центар, Народни музеј, Историјски архив, Библиотека „Милутин Срећковић“ и др. – На нама је да предложимо и одлучимо шта ће се све тамо налазити и чувати, односно како ће тећи рад Спомен-куће с обзиром да Водице треба да постану и прво Новинарско село у Србији.

Славољуб Ђурић је оценио да је ово право време да се започне са предлогом садржаја рада Спомен – куће која чим грађевински радови буду завршени, одмах отпочне са реализацијом програмских активности. Оно што је присутно од самог старта њене изградње, јесте та визија Смедеревске Паланке као града будућности.

-Смедеревска Паланка, по некој мојој процени, за неколико година неће изгледати овако, а један од ослонаца ће бити и Спомен-кућа „Пере Тодоровића“ – додао је Ђурић.- Оно на чему желимо да градимо будућност, поред осталог, је и развој туризма с обзиром да смо близу Београда и да имамо шта да покажемо као туристичку понуду. С обзиром да је ово подручје и историјски значајно, ићи ћемо да неке догађаје осветлимо. Овај Програмски савет би практично имао два задатка: да осмисли садржај рада Спомен-куће и како да привучемо људе од струке да дођу и дају свој допринос остваривању нашег циља. Кућа би требало да буде стециште и седиште неких специјализованих удружења, а у духу имена и дела Пере Тодоровића.

Слободан Тодоровић-Токи је предложио да се упоредо са другим активностима решава питање вешања и осветљења уметничких слика како би се у адекватном простору за то повремено приређивале и изложбе, што не треба схватити као конкуренцију Народном музеју, већ као још једно галеријско место. Ту треба да има места и за сликарски еснаф, Клуб новинара Смедеревске Паланке итд. Он се заложио да се покрене и годишњак књижевно-новинарске варијанте који би био посвећен активностима Спомен-куће.

Дејан Црномарковић је предложио да се Спомен-кућа писмом обрати школама у Србији, да у Водице долазе, екскурзије, ђаци и њихови наставници, да све то прате лепо осмишљени садржаји.

-Ми смо пре неколико година, искористивши неке приватне везе и то да је он мој деда, успели да из стана Божидара Трудића у Београду донесемо овде његов клавир, уметничке слике, радни сто, нотне записе, а прва идеја је била да нешто од тога евентуално сместимо у Спомен-кућу Пере Тодоровића, што би могло бити културна и историјска атракција – нагласио је Црномарковић.- Клавир заиста изгледа добро, стар је преко 200 година, и интересантно га је видети. Логичније је да све то иде у Нижу музичку школу, али мени се допада да то буде у Водицама, јер су Пера Тодоровић и композитор Божидар Трудић били и најјачи ликови нашег краја. То би могла бити још једна понуда Спомен-куће, ако не спомен-соба а оно бар кутак и сећање на човека који је завршио два факултета и, поред осталог, компоновао „Оду родном граду“. Он је сликао, писао, компоновао…

Izvor

bookmark_borderSvetosavska svečanost 2016.

U Osnovnoj školi u Vodicama, koja radi u sastavu OŠ „Olga Milošević“, održana je tradicionalna svetosavska svečanost. Počela je sečenjem slavskog kolača i zajedničkim programom vodičkih đaka i njihovih prijatelja iz Dečjeg sela iz Sremske Kamenice.

Svečare i njihove goste pozdravio je predsednik Opštine Smederevska Palanka Radoslav Milojičić-Kena, izrazivši na samom početku lično zadovoljstvo što prisustvuje jednom ovakvom događaju. On je posebno naglasio da će se lokalna samouprava zauzeti da se IMG_1938započeti radovi na izgradnji crkve privedu kraju, adaptira školska zgrada i učini napor da ovo selo dobije ono što mu je najpotrebnije.

– Zaista je zadovoljstvo biti na jednom ovakvom mestu – kazao je Zdravko Krunić, predstavnik Dečjeg sela. – Prijatno je i saznanje da na celoj zemaljskoj kugli samo srpska deca i Srbi imaju slavu, Svetog Savu. I zaista je to svima nama na ponos.

Učitelj Milan Todorović podsetio je na slavnu prošlost Srbije i velike događaje iz njene istorije. Vodički osnovci govorili su stihove posvećene Prvom svetskom ratu. U IMG_1935prigodnom recitalu dominirale su pesme posvećene Svetom Savi.

U svakom pogledu ovo je bila jedna u nizu svečanosti koje učitelji Vodica pripremaju sa svojim đacima. Za školsku slavu izdali su i list „Svetosavac“ čije stranice su odgovarajućim poetskim i proznim radovima ispunili sami đaci.

Izvor

bookmark_borderRadovi na spomen kući Pere Todorovića 2015.

Сумирани резултати рада на Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама: ПРЕДСТОЈЕ ЗАХТЕВНИ УНУТРАШЊИ РАДОВИ

Уложићемо напор да се овај објекат заврши и стави у функцији до краја 2016. године, а надам се  да ћемо дотле развити идеју да Водице буду прво Новинарско село у Србији – заложио се Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије.

Активисткиње Завичајно-туристичког удружења  „Видовача“, припремивши традиционални „Водички астал“, дочекали  су у Спомен-кући Пере Тодоровића (објекат у изградњи) генералног секретара Нина Брајовића и члана Извршног одбора Удружења новинара Србије  и дописника „Политике“ из Подунавског округа Снежану Милошевић. Председник Миодраг Мића Загорчић, упознајући их са својим сарадницима, посебно је представио председника Књижевног клуба „Пера Тодоровић“ Слободана Тодоровића-Токија и првог донатора за изградњу Дома српског новинарства архитекту Аврама Крстића.

Овај сусрет, који је био и прилика да се сумира шта је све завршено и шта још треба урадити  на Спомен-кући,  искоришћен је да се обелодани и једна лепа идеја, чија реализација треба да доведе до установљења новинарске награде за фељтон „Пера Тодоровић“. Нино Брајовић се заложио да се та награда, истакавши да се фељтон данас налази у кризи, додељује сваке друге  године. Став је да званичан предлог кровном Удружењу учини недавно основана Секција штампаних медија Шумадије и њен први председник Дејан Црномарковић.

Разговори о даљем току радова на изградњи Спомен-куће настављени су у Смедеревској Паланци с председником Грађевинског одбора и актуелним председником Скупштине општине Славољубом Ђурићем и његовим сарадницима, а у томе је учествовао и директор Народног музеја Стеван Мартиновић.

Кад смо пре неколико година кренули у овај подухват мало је ко веровао да ћемо га успешно довести скоро до фазе која је све ближа завршетку – казао је Ђурић- Економска ситуација у којој смо почелу изградњу није најбоља, али  смо ми  доказали да се све може упорношћу, залагањем и кад се зна циљ. Сад можемо казати да смо близу да радове приведемо крају, а сам објекат планираној намени. Данас ћемо договорити како да  уредимо простор око Спомен-куће, да завршимо електроинсталације и унутрашњост. Наше амбиције су да бар један део објекта ставимо у функцију. Сад нам је приоритет да припремимо материјал, посебно онај који се односи на дело и новинарски рад Пере Тодоровића. На овоме заједно радимо са Удружењем новинара Србије и ја овом приликом изражавам велику захвалност господину Брајовићу, чији је допринос овоме заиста грандиозан. Признање одајем и Миодрагу Мићи Загорчићу који је одлично координирао акцију изградње и још на томе неуморно ради. Да није његове енергије могуће је да би се у неким етапама изградње и застало. Речи захвалности упућујем и другим прегаоцима и бројним донаторима.

Нино Брајовић је напоменуо да се сваки пут кад дође у Водице и Смедеревску Паланку наоружа ентузијазмом, истакавши да су он и колегиница Милошевић домаћински дочекани у родном селу Пере Тодоровића.

Изградња Спомен-куће Пере Тодоровића је 2015. одмакла корак даље – оценио је Брајовић.- Пре краја календарске године довршена је септичка јама, а трудићемо се да до конца 2016. Кућу ставимо у функцију. То ће бити један музеј штампе, јер је Пера Тодоровић оставио српском новинарству, не само велико дело, него и значајан број својих новина, као што су „Огледало“, „Мале  новине“… То треба да  буде и важна туристичка тачка за ову општину и овај део Шумадије. Кућа ће бити стециште новинара, али и чланова ЗТУ „Видовача“. Ако су људи нечему посвећени, не видим препреку да се планови и остваре. Унутрашњи радови, који нас очекују, доста су захтевни и скупи. Оно што можемо урадити, а за шта није потребан велики новац, а на шта одмах треба прионути, то је  развој идеје да Водице буду прво и једино „Новинарско село“ у Србији. Људе који негују позитиван однос према новинарима као јавним радницима, позивам да заједно ступимо у везу са оним новинарима, које они воле и које поштују, па и са породицима оних новинара који нису међу живима, да се створи један пријатељски однос и тако оживотвори идеја о „Новинарском селу“. То не кошта много пара и биће задовољство да то урадимо већ током наступајуће године. Ово је практично позив Водичанима да се јаве ЗТУ „Видовача“ , Удружењу новинара Србије и општинским функционерима. Да  видимо шта можемо добром вољом и без великих пара да урадимо. То је посао у коме очекујем и помоћ институција, првенствено Народног музеја.

Миодраг Мића Загорчић је подсетио да је 6. јуна 2011. године забоден први ашов, односно почело копање темеља за Спомен-кућу. Истакао је да је и радостан и веома срећан што је практично за 2,5 године укровљена кућа, која је добрим делом грађена донацијама, али и средствима Општине и УНС-а. Средства су стизала и из других извора. Велики терет је управо поднело Удружење новинара и његов генерални секретар Нино Брајовић.

Задовољан сам што је Спомен кућа стигла до ове фазе изградње, а у 2016. морамо смоћи снаге, иако је тешко време, да подухват доведемо до краја – казао је Загорчић.- Испред себе имам фотографију људи, који су започели изградњу, па ми се намеће мисао да смо се много променили, хоћу рећи свом животу додали још неку годину. Ја бих се и овом приликом захвалио првом донатору и члану Грађевинског одбора Авраму Крстићу на залагању и труду који је уложио да овај објекат добије своје ново лице. Још се живо сећам кад смо прву седницу Грађевинског одбора одржали у школском  воћњаку, на плацу где је никла Спомен-кућа. Овде смо се сабрали да усвојимо извештај о раду у протекле четири године, а испред себе држим документацију о изградњи тешку 8,5 килограма. Са нашим закључцима и ставовима изаћи ће се и пред одборнике Скупштине општине. Надам се да ће бити и размотрен предложени финансијски буџет за наредну годину тежак милион динара, колико је потребно да Кућу завршимо. Време јесте тешко, али се надам да ћемо, кад смо све ово до сада урадити, довршити објекат који није само значајан за Водице и Смедеревску Паланку, већ и целу Србију.

Izvor

bookmark_borderPosthumna dodela povelje Branislavu Milovanoviću Rafu

Завичајно – туристичко удружење „Видовача“ обележило је две деценије од изградње моста на Јасеници у атару Водица и 10 година од смрти Бранислава Милановића – Рафа. Тим поводом на гробу некадашњег народног посланика и челника Холдинг корпорације „Гоша“ окупили су се његови сарадници, пријатељи и поштоваоци да му одају почаст и на овај начин изразе захвалност за све оно што је учинио за Водичане и ширу друштвену заједницу.

Branislav Milovanovic Raf

– Никад нисам радио у „Гоши“, а Бранислав Милановић – Раф је био мој пријатељ из лова – казао је Мића Загорчић, председник ЗТУ „Видовача“. – Он је много учинио за наше село, а нарочито кад је у питању изградња моста, која је трајала од 1992. до 1994. године. Премошћавање Јасенице одвијало се у времену велике кризе, али уз велику подршку Бранислава Милановића-Рафа. Водичани никада нису заборавили његову велику заслугу за успешан завршетак великог градитељског подухвата, па је наше Завичајно-туристичко удружење одлучило да му постхумно додели Захвалницу, коју ћемо предати његовој супрузи Дафини.

Лука Опачић, евоцирајући успомене на Рафа, рекао је да су 41 годину радили заједно, а неко време био му је и заменик. Сви договорили, који су се тицали фабрике и посла, завршавани су у року и квалитетно. Раф је на послу остајао до поноћи, јер му је фабрика увек била на првом месту. За њу се борио и жртвовао до последњег радног дана, а и касније кад се прихватио да буде председник Управног одбора Фабрике опреме за пољопривреду и грађевинарство.

Раф је, према ономе што је казао Срба Илић, био човек изузетних квалитета од кога се имало шта научити. Он га лично памти по добрим делима наглашавајући при том, да се остварила његова визија Индустрија „Гоша“ не би доспела у ситуацију у којој је сада. Паја Јовановић је подвукао да је Раф био велики човек и привредник, који је фабрику водио у најтежем времену.

Говорио је увек искрено и мудро, а овај инжењер га није доживљавао само као руководиоца, већ га је поштовао као рођеног стрица.

– Бранислав Милановић – Раф је имао идеје које су будиле наду и кад је није било на видику – рекао је Тома Радојковић. – Поверавао је задатке онима за које је био сигуран да ће их извршити.
Помогао је свакоме ко му се обратио за помоћ, посебно кад је посао био у питању. Свима је пружао шансу да раде и постану корисни чланови друштва. Делегација ЗТУ „Видовача“ накнадно ће Захвалницу, додељену Браниславу Милановићу – Рафу, уручити његовој супрузи, која из здравствених разлога није могла присуствовати овом скупу.

Извор

bookmark_borderStanoje Glavaš – tekstovi

Станоје Главаш

Станоје Главаш 1 – детињство и младост
Станоје Главаш 2 – Одлазак у хајдуке
Станоје Главаш 3 – Харамбаша
Станоје Главаш 4 – Први Српски устанак
Станоје Главаш 5 – Смрт
Станоје Главаш 6 – Паљење цркве у Глибовцу
Станоје Главаш 7 – Подизање споменика
Станоје Главаш 8
Станоје Главаш 9 – Дани Станоја Главаша

bookmark_borderStanoje Glavaš 1 – detinjstvo i mladost

Иако Станоје Главаш није рођен у Водицама, нити се може сматрати водичанином, ипак је имао утицаја на целу околину па самим тим и на Водице. Прича о њему је и прича о једном добу које спада у најзначајније приче у историји Србије. С’тога, у неколико наставака ће бити описани детаљи из живота Станоја Главаша.


Станоје Стаматовић Главаш (1763–1815) један је од најчувенијих Срба прве половине 19. века.

Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. На Скупштини у Орашцу, 1804. године, Главаш је рекао: “Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.”

„Станоје Главаш је лудо храбар и један од побуњених Срба који није на власти, али кога Срби јако слушају и има велики утицај на доношење свих устаничких одлука, а нарочито је присно везан за Карађорђа и Младена Миловановића.”

Рођен је у селу Глибовцу 1763. године, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице. Станоје је имао млађег брата (Ђока) и сестру (Стана). Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат у Паланку. Мајка се после тога преудала и отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу.

Станоју је занат ишао добро. Научио је и да чита и пише. Отворио је своју радњу. После тога је код њега дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

У то време село није имало цркву. Народ је морао да иде у Кусадак, Церовац или друга оближња места. Главаш је, за кратко време, подигао цркву брвнару. За цркву је набавио крст и мало звоно у Русији. Звоно је било тешко три килограма, изливено, као и олтарски крст, у „жеженом злату”. На звону је уписано име ливца: мастер Никита Смирнов и година 1808. Тада је вероватно и црква подигнута.

Звоно и крст чували су се као светиња. Велико звоно Станоје није хтео да постави због Турака; јер они нису трпели да се чује звон, па се бојао да, чувши га надалеко, не учине из обести неко зло народу. Наравно, до Турака и Скопљак-паше допрла је вест о Станојевој цркви, златном крсту и звону али, за Главашева живота, нису се усуђивали да опљачкају цркву.


следећи део