Category Archives: Crkva

Црква – после пуно година, креће изградња…

После дуго година, креће изградња цркве у Водицама. Захваљујући члановима Црквеног одбора, информације о изградњи Храма Светог Саве у селу биће видљиве и овде.

***

За почетак, ево уговора црквене општине Баничко-Водичке са комерцијалном банком.

Manastiri na Rudniku

Код нас, и нашој науци уопште, нису довољно истакнуте, а изгледа ни уочене, најбитније чињенице о манастирима у Рудничкој планини, како у погледу њиховог броја и значаја, тако и вишеструког историјског доприноса.

Манастири у Рудничкој планини су били веома важно културно средиште још у времену Немањића. У време деспотовине, када је овај део српских земаља био пренасељен, јер се ту, бежећи пред најездом Османлија, стицало становништво, како наше, тако и инородно православно, у овом пределу је највише манастира подигнуто или обновљено на старим темељима. Са народом, који се, услед косовске погибељи и непосредне опасности од иноверног освајача, јатомице склањао на север, добегавало је и српско монаштво, нарочито из јужних крајева, где су били најбројнији духовни споменици из времена државе Немањића, што је,  ,,још више доприносило да се на територији државе деспота Стевана повећа и број монаха и број манастира”.

Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се налазе на једном месту. У том погледу планина Рудник нема премца, јер је била природна тврђава у очувању српског етничког бића. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца. Тиме је схватљивије зашто је Шумадија, предводећи државотворну обнову, предњачила у новом веку у колосалној бици за свеопшти народни препород.

Мноштво манастира у Рудничкој планини, која је по свом положају раскрсница путева који воде у разне српске области, није имало само улогу прибежишта, већ, још више, добило је значај споне са другим средиштима, а касније је узело и видног учешћа у припреми народног ослобођења.

rudnik-manastir-blagovestenje

Наводимо манастире на Руднику, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини:
Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара,
Св. Арханђел (Вољавча, 1516),
Св. Никола (1516) у Шаторњи,
Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику,
Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње,
Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара,
Св. Никола (1523) код Шаторње,
Бахачић (1523) у Островици,
Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи,
Св. Никола (1525) код Јарменоваца,
Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца,
Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави,
Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику,
Куманица (1528) у Рамаћи,
Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице,
Св. Преображење (1528) у Врнчанима,
Св. Стефан (1560) у Клатичеву,
Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579),
Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима,
Св. Богородица (1662) у Влакчи,
Лесковица (1735) у Блазнави…

У литератури има уверљивих записа о постојању још гдекојих манастира по Руднику и његовим обронцима:
Црквине у Лозњу, Ђурићелије у Манојловцима, Гргур и Врањево у Босути, затим у долини Манастирског потока у Козељу, Медошевац у Пољаници, Моравци у истоименом селу, Јовање у Дићима, Четрдесет мученика (Младенци) у Горњој Шаторњи, Блажина црква у Блазнави, манастири у Сиги у Влакчи и Бобовику у Вукасовцима, рушевине на Градини у Котражи, Кулине и Аџина црква у Љубичевцу, Ваведење, Успење, Св. Илија и Петковица у Страгарима, Бољковци у истоименом селу, Црквина у Великом Шењу, Савина, чији је, по предању, оснивач Свети Сава, у Шаранима, Јовање у Доњим Бранетићима, Ђуревци у Мајдану, Јешевац на тромеђи Борча, Јабланице и Врбове, а у народу се још чува спомен на места у којима су били, по предању, манастири, као Калуђеровац и Попов до у Војковцима, Амбарине у Гуришевцима, Црквине код Маркићевића кућа у Јарменовцима, затим Штарине, где је била црква-брвнара, Светиња у Пантелића крају у Блазнави…

У рудничким манастирима су писане, и збиране, многе свете и божествене књиге – псалтири, пролози, минеји, типици, јеванђеља, молитвари. Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима. Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разфоми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а претога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791…

А ипак, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. Упркос рушењима, паљевинама и пустошењима, руднички манастири су се испомагали, настављајући заједничку традицију и мисију…

Стање цркава и свештенства око 1735. године је укратко описано у овом тексту.

Извор

Istorijske legende – Vidovača i Kamena ćuprija

Средњовековни манастир Видовача у селу Водице код Смедеревске Паланке, који је био задужбина српског кнеза Лазара, доцекао је необичну судбину. Камен са ове светиње узидан је у чувени паланачки мост преко реке Јасенице. Обер капетан Станиша Марковић Млатишума, који је то учинио, прогоњен гризом савести и чудним догађајима, био је принуђен да убрзо, у знак покајања, обнови срушени манастир Драча код Крагујевца.

Станиша Марковић Млатишума (1664-1741) је значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Он је рођен у бјелопавловачком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Рано је побегао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Први помени о њему датирају из 1717. године када је са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву. Млатишума је у Аустрији организовао народну милицију састављену од припадника српског и црногорског народа и као њихов вођа учествовао је у ослобођењу Србије. После Пожаревачког мира, 1718. године Србијом је управљала “Земаљска администрација” а њен председник, гувернер и војни комадант био је принц Александар од Виртенберга. Комадант области око Рудника био је обер-капетан Станиша Марковић Млатишума. Као добар војсковођа истицао се у борбама против Турака. Све до пада Београда 1739. године играо је важну улогу у политичком животу Србије. Умро је у Осијеку. Пошто је склопљен Пожаревачки мир и Аустријанци запосели северни део Србије, приступили су новој територијалној подели освојене територије, по којој је Хасанпашина (данас Смедеревска) Паланка сврстана у 4. групу у којој се нашао и Крагујевац. Власт је на овом подручју преузео Млатишума, који се прочуо као заштитник постојећих и градитељ нових објеката. Изградио је познату камениту ћуприју у Паланци, 1730.године, од камена донетог са рушевина средњовековног манастира Видовача, удаљеног свега неколико километара. Дуж Цариградског друма лепше грађевине није било. Испод моста је дубоким коритом текла Јасеница, а преко њега се одвијао војнички, каравански и татарски превоз. Према једној легенди, некако у то време ударио је велики помор деце, ни једно на сиси да се одржи. Народ се препаде, не помагаше ни калуђерска ектенија ни бабске враџбине. Повероваше да брза смрт не долази са неба, већ од какве зубате или кљунате немани. Прође мало времена, а кроз варош прозуја да децу мори и једе попова мати, заклета вестица. Подиже се на ноге и мушко и женско, па право пред црквену кућу. Зграбише старицу за косу и извукоше напоље. Џаба се она правдала и бранила, паланчани се не сажалише, него је дугачком страњком увезаше и према Јасеници поведоше. Како се веровало да вода ни вешце, ни вештице не прима, варошки старешина нареди да се са Камените ћуприје вргне. Тако ће се, вели, најбоље сазнати дали је децоједица или није. Трипут је у реку бацана и увек је на дно тонула, ниједном на води не оста. Најпосле утврдише да је невина, јер стално потањаше, и несрећницу скоро без свести на обалу изнеше. Свима се обзнани да није зла душа и да ће се свако ко је, случајем или намером, вештицом даље буде називао по туру батином казнити.

Пуних пет година после подизања Камените ћуприје било је још догађаја који су забринули народ. Станиша Марковић Млатишума, уверен да је све то вероватно казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача, одлучио је да обнови средњовековни манастир Драча код Крагујевца. У основи, манастир је подигнут из рушевина, а камен за обнављање манастира узео је од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Манастир Драча са црквом посвећеном св. Николи налази се на обронцима Рујевице. Према ктиторским натписима изнад улазног портала види се да је цркву подигао обер-капетан Станиша Марковић Млатишума 1734. године а да је она следеће године живописана. Можда је и Станиша Млатишума од својих протомајстора и зографа тражио да се и у архитектури и у сликарству инспиришу традицијама моравске уметности. У сваком случају, црква манастира Драче по својим архитектонским одликама и по ликовним карактеристикама веома подсећа на неку грађевину из доба пуног процвата моравске стилске школе. Обновом ове светиње њен градитељ је веровао да се искупио за изградњу Камените ћуприје у Паланци.

извор