Hajduk! – nekada ponosno i sveto ime, kojim se Srbin dičio – sada naša sramota i naš opšti jad!
Stari hajduci bili su zatočnici vere i slobode, branioci i zaštitnici nejake sirotinje srpske protiv nasilja turskog – današnji razbojnici, koji nepravo nose ponosno ime hajduka, skidaju ženama đerdane s vrata, kradu i odvode decu u šumu, da ucenjuju roditelje njine i peku roditelje njine i peku ljude usijanim verigama, da im pare iscede! Pravi zanat pravih pržibaba.
Jes, današnjim razbojnicima nepravo se daje ime hajduka! Ali, po neznanju ili po nepažnji, tako su ih krstili naši prvi zakonodavci, tako je zapisano u zakonu, na to se ime navikao naš svet, pa ćemo ih tako zvati i mi.*
Ako neko pljačka, ubija i čini razna razbojništva, Vlast je mogla da ga proglasi za hajduka. To je značilo da ako se u roku od 15 dana ne preda vlasti, svak’ ga moze ubiti. Ali kako su zločini, kao ubistva i teška razbojništva po zakonu koji je bio na snazi u Srbiji krajem 19. veka, bili kažnjavani smrtnom kaznom, uglavnom se hajduci nisu predavali sami.
*Hajdučija – Pera Todorović