У чланку Бадње вече и Божић, обичаји с’ краја 18. века, укратко је описано како је у Србији слављен тај веома значајан хришћански празник. Сада, два века касније, може се видети да је много тога остало исто и да Срби славе Божић на сличан начин као и њихови преци.
Период око Божића је део године када се славе најлепши хришћански празници:
Божић
Најрадоснији празник међу свим празницима код Срба је Божић. Празнује се као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да je то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства, украсила je код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на jeдан циљ: умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све je то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: “Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, у тору и обору!”
Људи треба да се мире, да опрасте једни другима уврeде нанете преко године, да чиста срца и мирне душе дочекају Божић.
Божић се празнује три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрењу и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима:”Христос се роди!” и отпоздраваљају: “Ваистину се роди.”
Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.
Положајник
На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајан намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се полажајник (или положајник).
Полажајник поздрави дом Божићним поздравом, љубећи се са укућанима, и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније огњишту, џара ватру и говори здравицу:
Колико варница, толико срећица, Колико варница Толико парица (новца) Колико варница толико у Тору оваца Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај. Полажајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи полажајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек који на Божић и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.
Чесница
Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић – златни, сребрни или обични; одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто, где је већ постављен божићни ручак. Домаћин од печенице сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда кадионицу неком млађем који кади целу кућу. Уколико неко зна, пева божићни тропар, а ако не, чита се “Оче наш” наглас.
Кад се молитва заврши, приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућаиа. Онај ко добије део чеснице у којем је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.
Божић у урбаној средини
Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта ни шуме, дрвећа, и где је немогуће на високе спратове дизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крену славу, славили у тешким ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим пре га je лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило, што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.
Зато je веома важно да Божић буде нерадан дан – државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:
“Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божићa!”
Божић празник деце
Божић je првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога, лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростив грех. Уосталом, Божић je празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.