У чланку Бадње вече и Божић, обичаји с’ краја 18. века, укратко је описано како је у Србији слављен тај веома значајан хришћански празник. Сада, два века касније, може се видети да је много тога остало исто и да Срби славе Божић на сличан начин као и њихови преци.

Период око Божића је део године када се славе најлепши хришћански празници:

• Детињци,
• Материце,
• Оци,
• Туциндан,
• Бадњи дан,
• Божић,
• Нова Година,
• Богојављење.

Божић

Најрадоснији празник међу свим празницима код Срба је Божић. Празнује се као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да je то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства, украсила je код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на jeдан циљ: умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све je то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: “Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, у тору и обору!”
Људи треба да се мире, да опрасте једни другима уврeде нанете преко године, да чиста срца и мирне душе дочекају Божић.

Божић се празнује три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрењу и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима:”Христос се роди!” и отпоздраваљају: “Ваистину се роди.”
Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајан намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се полажајник (или положајник).
Полажајник поздрави дом Божићним поздравом, љубећи се са укућанима, и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније огњишту, џара ватру и говори здравицу:
Колико варница, толико срећица, Колико варница Толико парица (новца) Колико варница толико у Тору оваца Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај. Полажајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи полажајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек који на Божић и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић – златни, сребрни или обични; одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто, где је већ постављен божићни ручак. Домаћин од печенице сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда кадионицу неком млађем који кади целу кућу. Уколико неко зна, пева божићни тропар, а ако не, чита се “Оче наш” наглас.
Кад се молитва заврши, приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућаиа. Онај ко добије део чеснице у којем је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта ни шуме, дрвећа, и где је немогуће на високе спратове дизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крену славу, славили у тешким ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим пре га je лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило, што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.
Зато je веома важно да Божић буде нерадан дан – државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:
“Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божићa!”

Божић празник деце

Божић je првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога, лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростив грех. Уосталом, Божић je празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.

Извор

Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњи дан. Назив je добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

Шта je бадњак?

Бадњак je обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима јелово или борово), које се на Бадњи-дан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.

Како се сече бадљак?

Пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Taj ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно je да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта симболише бадњак?

Бадњак симболички представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече

Бадње вече, практично, спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за особе које су пријатељски блиске и везане да су “као Божић и Бадњи дан”. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: “Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!” Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина зобљу и пшеницом, одговарајући: “Добро вече! Честити ви и ваша печеница!” Печеница се уноси у собу, где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама

После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уноси бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, огпевају тропар “Рождество твоје…”, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и бадње вече и седају за трпезу. Вечера je посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Извор

На два дана пред Божић, 5. јануара, je Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница “тукла” – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао je вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га je прихватила и благословила, jep после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.
На Туциндан, по народном веровању, децу “не ваља” тући, jep ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Извор

Зашто се оци, мајке и деца вежу на те празнике?
Поред сећања, садржина овог празник јесте и везивање. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу.
То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем. То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу. Јуче и сутра спајају се Данас крвном и духовном везом. То један народ тка своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања. То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа je вера Божија, а потка је љубав.
Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то je наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. У ствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.

Детињци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку симблику. Прво симболизује чврсте породичие везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што je човек добро у свом животу учинио.
Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и “дреше” се онима који их вежу.

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца joj честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се “дреши”. На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.
Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се “дреше” поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се “дреше” поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога дру- штва – државе и цркве.

Извор

”Дође време и посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4,4) да спасе род људски. Када прође девет месеци од благовести, коју јави арханђел Гаврил Пречистој Деви у Назарету са речима: “Радуј се благодатна… ево зачећеш и родићеш Сина” (Лк. 1, 28, 27). У Витле- јемкој пећини роди Пречиста Дева Сина, који би зачет без греха у безгрешном телу, и рођен без бола. Пови га сама у ланене пелене, поклони му се као Богу и положи Га у јасле. Затим приђе и праведни Јосиф обручник њен и он Му се поклони, као Божанском плоду девичанске утробе. Чувши за овај радосни догађај дођоше пастири, упућени од анђела Божијих и поклонише Му се. Свуда се чула песма анђела: “Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља” (Лк. 2,14). Дођоше и три мудраца са Истока, вођени чудесном звездом са даровима својим; златом, ливаном и измирном и поклонише Му се, као Цару над царевима (Мт. 2,11).

Тако дође на свет Онај, чији долазак би проречен од пророка и роди се онако како је проречено, да изврши дело спасења људског. Дође Онај, који је Једини могао спасти људе од греха, смрти и ђавола.
Рођење Христово празнује се код нас 7 јануара (25 децембар по старом календару). То је најзначајнији и најрадоснији догађај у животу човечанства, јер тог дана пре 2000 година, Пречиста Дева Марија донесе на свет Богочовека, Спаситеља света, Исуса Христа.

Овај наш највећи празник празнује се у нашем народу три дана. Први дан је Божић, који је увек истог датума, и на тај дан рано изјутра, пре свитања, звоне сва звона, на свим православним храмовима, пуцњевима из пушака и прангија објављује се долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну Литургију и сви се поздрављају са речима: ’’ХРИСТОС СЕ РОДИ! – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ”!”

Извор