Doseljenici Jasenice, a samim tim i Vodica, najvećim delom vode poreklo iz dinarskih krajeva (Crna Gora, Pešter, Hercegovina,…). Osnovna delatnost kojom su se bavili pre doseljenja je stočarstvo.
U to vreme, Jasenica je bila prekrivena gustim i neprohodnim šumama. “Danima se kroz nju moglo ići, a da se Sunce ne vidi.” To su bili povoljni uslovi da doseljenici nastave sa stočarstvom kojim su se i pre doseljenja bavili. Tako je stočarstvo postalo osnovno zanimanje. Zemljoradnja je bila sporedno zanimanje. Obrađivano je zemlje, koliko je bilo potrebno za hranu. “Dinarskim doseljenicima je bilo teško da se naviknu na zemljoradnju; posao je bio težak i naporan a oruđa primitivna.”
Glavna grana stočarstva bilo je svinjarstvo. Prostrane hrastove i bukove šume zbog obilja u žiru bile su vrlo pogodne za ovu vrstu privrede. Uspevala je naročita vrsta svinja, koja se brzo gojila i mnogo plodila. Jasenica je naročito bila poznata sa ove vrste privrede. Gotovo se celokupno stanovništvo njome bavilo i od nje živelo. Najistaknutije ličnosti iz Prvoga Ustanka poznate su kao stočarski trgovci. Sam Karađorđe je u Krćevcu, na svome imanju, imao preko 300 svinja, zatim mnogo ovaca i druge stoke. Interesantan je način na koji se bavilo ovom vrstom zanimanja, zato cemo ga u kratkim potezima opisati.
Bogatstvo jedne porodice cenilo se po broju stoke koju je imala. Kako je žira bilo dosta to je i najsiromašniji domaćin mogao da odgaji 10-15 brava. Do jeseni, dok “ne padne žir” svinje su držane u selu, kod kuća, i preko dana puštane izvan seoskih ograda, a u veče su vraćane u selo. S jeseni se udruživalo po nekoliko domaćina, “zakupljivali su planinu” i gonili svinje u žir. Sa udruženim čoporima odlazili su u planinu obično oko Male Gospođe*. Čobani su sobom nosili hranu i sve što im je za život bilo potrebno. U planini su pravili kolibe za stanovanje, a oko njih obore. U planini se ostajalo do Svetog Nikole** ili do Božića; bilo je slučajeva da se ostane i duže. Kako su, prilikom povratka, u planini veliki smetovi koji zaveju sve staze i puteve, to su čobani, dolazeći u planinu, zasecali drva, i tako obeležavali put kojim treba da se vrate. Kad vrate svinje iz žira, neko su ih vreme prehranjivali kukuruzom, zatim prodavali. Od kako “pogibe stara gora” prestalo se sa ovim načinom ishrane. Sada se svinje “goje” kod kuće. Puštaju ih po voćnjacima, zabranima i oko kuće, zatim ih s jeseni zatvaraju i “bace na hranu”.
Pored svinjarstva bile su razvijene i ostale vrste stočarstva, naročito konjarstvo. Bio je običaj (nepisano pravilo), da “svaka oženjena glava u kući” ima svoga konja.
U svakom selu bogatiji seljaci su podizali salane. To su bile kolibe od drveta. Pravljene su u jesen kada su ovce i koze bile debele za klanje. Ko je imao koza i ovaca za prodaju, dovodio ih je u salanu i prodavao. Svinje su takodje klane u salanama. Meso je prodavano u selu, a loj je topljen, razlivan u izvrnute ovčije buragije, i prodavan u Beogradu za pravljenje lojanih sveća. Cena mesa je bila 75 groša za sto oka. Džigerica i glava su prodavane za po 10 para. Osim prodaje, vršena je robna razmena. Meso je razmenjivano za žito ili pasulj. Mast se topila i nosila u varoši na prodaju.
Od krupne stoke, seljaci su gajili male volove za rad i po neku kravu.
Krajem 19. veka, menja se način uzgajanja stoke. Sve brojnije stanovništvo ima potrebu za sve većim obradivim površinama. Sve više šuma nestaje. Zbog toga se prelazi na “štalsko” gajenje stoke. I tako stočarstvo postaje sporedno zanimanje a zemljoradnja prelazi u prvi plan.
U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.
* 21. seprembar,
** 19. decembar
izvor