bookmark_borderNekudim

Некудим (лат. Nicodem) – утврђени град, трговиште и двор деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића који се налазио у долини Јасенице, код села Придворице југозападно од Смедеревске Паланке. Најранији познати помени Некудима налазе се у две исправе угарског краља Жигмунда, настале током његове војне кампање у Србији у јесен 1389. године. Пошто je заузео градове Борач и Честин у Гружи, краљ Жигмунд je у повратку у Угарску 12. новембра логоровао in terra Rassciae …prope castrum Nicodem. Нема никаквих назнака да je тврђава Некудим тада доспела у угарске руке. Будући да се налазило на комуникацијски значајној тачки, где се укрштало више важних путних праваца, некудимско утврђење je извесно подигнуто знатно пре првог документованог помена из 1389. године.

У месту Некудиму 29. јануара 1412. године деспот Стефан Лазаревић донео je (или потврдио) рударски закон и статут Новог Брда. Ha основу овог податка може се извући закључак да je у то време у Некудиму већ постојао деспотов двор, у коме je српски владар боравио и пред крај живота, 6. маја 1427. године. После враћања Београда краљу Жигмунду након смрти деспота Стефана, док се градила нова престоница Смедерево, Некудим je био једно од главних боравишта Ђурђа Бранковића. У Некудиму je нови српски владар 27. децембра 1428. године издао дубровачким посланицима свечану повељу о трговини.

Đurađ Branković – Potvrda dubrovčanima

Град je био и средиште војно-административне области, Некудимске власти, која се први пут помиње у повељи Ђурђа Бранковића великом челнику Радичу из 1428/29. године. Велики челник Радич je у Некудиму 28. марта 1432. године издао повељу светогорском манастиру Ватопеду, a исте године именован je један „конзулат“ за решавање спора међу дубровачким трговцима у Некудиму. Наредне 1433. године кроз Некудим je прошао бургундски племић Бертрандон де ла Брокијер. Он je Некудим описао као отворену варош (viile champestre), у лепом крају са шумарцима и рекама погодним за лов, пa је и деспота Ђурђа затекао у пољу како у друштву својих синова и у пратњи 50 коњаника лови са соколима. Наредног дана Брокијер je био заједно са изаслаником миланског војводе примљен у свечаној аудијенцији на деспотовом двору, на коме je било доста његових, тј. племића и дворана. У Некудиму су се у то време налазили и султанов посланик, и посланство Базелског црквеног сабора.

Следећи, до сада незапажени помен Некудима, налази се у једној повељи угарског краља Владислава I Јагелонца из времена „Дуге војне“ против Османлија. Током свогповлачења из Србије, крећући се од Крушевца ка Београду, крсташка војска предвођена угарским владарем, Јованом Хуњадијем и деспотом Ђурђем боравила je 20. јануара 1444. године prope opidum Necudim. У средњовековној Угарској латински термин орpidum, односно мађарски mezőváros коришћен je за трговишта, насеља са скромним степеном аутономије или без ње. Она су се и поред улоге регионалних економских центара, некад од села више разликовала величином, него привредном делатношћу својих житеља и степеном урбанизације. Тако се означавање Некудима као опидума у угарској краљевској исправи практично подудара са Брокијеровим viile champestre, a наведеном типу насеобине у великој мери одговара трг у српским земљама, за који се од 15. века употребљава и мађарска реч варош. Дакле, и поред тога што je Некудим имао важне елементе потребне за развој града: тврђаву као управно средиште шире области, насеље у подграђу и деспотов двор, његова урбанизација ни у време највећег значаја током прве половине 15. века није била одмакла.

Деспотов некудимски двор се након 1444. године више не помиње у изворима, вероватно зато што je после обнове државе деспот Ђурађ Бранковић резидирао првенствено у Смедереву и на својим угарским поседима. Да je Некудим задржао значај као управно средиште све до пропасти српске државе сведочи последњи помен Некудимске власти у повељи босанског краља Стефана Томаша великом логотету Стефану Ратковићу, 14. октобра 1458. године. По коначном османском освајању Србије и стварању Смедеревског санцака (1459) образована je и Некудимска нахија. Она je постојала до средине треће деценије 16. века, када je прикључена нахији Ломница. У другој половини 15. столећа, Некудим je био мање село у истоименој нахији: 1476. године припадао je санџакбеговом хасу и бројао je 12 кућа. Године 1516. у Некудиму су пописана два потпуна домаћинства и једна удовичка кућа раје, али су били насељени и власи. У то време, село Некудим je припадало тимару тројице хришћана, Паве, Манола и Комнина, синова Богдана. У селу je постојала једна воденица, која je почетком последње четвртине 15. века била ван функције, али je четири деценије касније радила преко читаве године. Приходи од села износили су 794 акче 1476, односно 846 акчи 1516. године.

Извор: Шумадија у 15. веку – Александар Крстић

bookmark_borderPalanka 1660. godine

Цариградски друм је била једна од најважнијих саобраћајница на Балканском полуострву. Спајала је Београд са Истанбулом. Тако да су многе војске, многи званичници и путници пропутовали овим нашим крајевима. Ево кратког описа Смедеревске Паланке којом је прошао турски путописац Евлија Челеби 1660 године.

Хасан-пашина Паланка*

Та Паланка обезбеђује београдски и смедеревски друм. Налази се на територији смедеревског санџака. Ослобођена је од изванредних намета. Лежи у једној плодној долини. Добро је утврђена, а саграђена је у облику продуженог четвороугаоника. Њен опсег износи хиљаду корака.

У тврђави се налази градски заповедник (dizdar), посада од четрдесет војника, џамија и житни магазин. Мештани немају баште уз куће. Пред градском капијом свако вече свира османска војна музика (mehterhane), а посада, која се састоји од одважних и храбрих бораца, узвикује муслиманске ратне покличе.

То је напредна касаба са пријатном климом, са много зеленила и добрим изворима који никада не пресушују.**

Одатле смо кренули даље према западу и дошли у Коларе.

Напомене:

* У оригиналу: Везир Хасан-паша паланкаси, данас Смедеревска Паланка, варошица у Србији на реци Јасеници на путу Београд – Ниш. Раније се звала Бела Црква. Ко је био овај Хасан-паша, тешко је одредити на основу самог имена.

** Кикле (Quiclet) каже да је Хасан-пашина Паланка прилично лепа и да у њој има лепа џамија и три добра хана. Два прва зову се Мехмед-агин, а трећи ‘Паша Задехуни хан’, (н.д.316). Евлија не спомиње ниједног.


Одломак је из књиге Путопис, чији је аутор Евлија Челеби, један од најславнијих турских путописаца.

bookmark_borderPopis 1735. – Stanovništvo, crkve, manastiri

У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице било је у 1735. години само 63 насељена места, три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановаца a у њима укупно 1051 кућа.

Највеће место је било шанац и варош Крагујевац (110 кућа), затим шанац Врбица и село Страгари (по 50 кућа), варош Блазнава (40), варош Јагодина (36), село Жабари (30), Рековац (28), Кнић (26), шанац Витановац и село Стубао (по 24), Забојница (23), Бачина (21), Чумић, Грошница, Каменица (по 20), Годачица, Честин, Рашевица (по 18), Живковци, Црнућа (по 16), Трешњевица, Јарменовци, Шуци, Медвеђа, Губеревац (по 15), Хан (14), Дренова, Гунцати, Кукљин (по 13), Сараново, Драча, Минојевац, Ресник, Багрдан (Гордан), Ошаковци, Голочело (по 12), Баточина (11), Бокчиновићи, Бечевица (по 10)…

Ови предели су припадали ваљевској епархији, и по попису који је сачињен за потребе Митрополије београдске, у њима је тада било седам манастира (Никоље у Шаторњи, Вољавча и Благовештење код Страгара, Враћевшница, Каленић, Љубостиња и Каменац). У овој области је само шест цркава – у Крагујевцу, Витановцу, Грошници, Жабару и Страгарима, док се за цркву у Врбици каже да је удаљена сат и по хода. У њима је седам, а нурије без цркава имају још три свештеника (у Јагодини, Дренови и Бачини).

Цркве су, благо речено, у скромном стању. Најбоља је црква у Жабарима (стара црква у Горовичу), којој припадају Чумић и Сараново, зидана „на манастирско подобије” – сва од камена, са сводом и покривена ћерамидом. Од камена је, покривена црепом, и црква у Крагујевцу, али је она, у ствари, преправљена турска џамија. У Страгарима је камена црква покривена шиндром, а у Витановцу је брвнара покривена шинрдом. У Грошници је 1734. године оборкнез Станиша Марковић Млатишума озидао цркву каменом, на свод, патосао циглом и покрио шиндром, а преко ње црепом.

Стање и знање свештенства – нимало узорно. Од десет свештеника је само онај у Врбици добро упућен у седам светих тајни. Од осталих, поп у Витановцу зна неке од седам тајни, а поп у Дренови је чуо за седам тајни, али им не зна форме, док седморица не знају ни тајне ни форме. Добро да читају и певају знали су само поп у Врбици и Жабарима, поп у Бачини је добро читао, али не зна појање. Од осталих, поп у Дренови је појао помало, а онај у Грошници доста лоше, док шесторица нису знала појање. По старински и полако су знали да читају попови у Крагујевцу и Страгарима, а остали, како је оцењено – слабо, помало или доста лоше.

Овај попис осликава не само тадашње стање у цркви и народу, већ и порекло становништва које се у то време насељавало у прилично запустелу Шумадији. По правилу, када се становништво селило, са њима су ишли и попови. Од десет свештеника, колико их је укупно било на подручју које је припадало Крагујевцу (предели Груже, Јасенице и Лепенице и Левча), четворица су потицала из Старе Рашке и Старог Влаха. А управо из ових предела потиче и највећи део досељеног становништва. Најзначајнија улога овога становништва је у томе што је оно, потичући из предела у којима је био заметак и духовно средиште старе српске државе, носило државотворну идеју и имало мисију коју ће у Шумадији, са више српских устанака, успети и да оствари.

Извор

bookmark_borderTri nahije u Šumadiji – 15. vek

Beogradski pasaluk krajem 18. veka

Усталивши своју власт, Турци су пописали подручје средишне Шумадије, подељено на три нахије – Некудим, Лепеницу и Сивриџе Хисар (Рудничка нахија). Најранији сачувани попис је из 1476. године, у којем се помиње и претходни попис, који до данас није сачуван. Захваљујући увиду у рукопис превода проф. др Душанке Бојанић- Лукач, угледног аутора оријенталисте и несумњиво нашег најбољег османисте, овде се по први пут у нас објављују подаци из овог опсежног пописа који се односе на овај предео Шумадије.

У попису 1476. године (Тефтер бр. 16) наводи се 177 насеља, од којих 89 у нахији Рудник, 48 у Некудиму, 36 у Лепеници и четири у кази Брвеник.

У нахији Рудник су тврђава и град Рудник, село Рудник, Јарменовци, Горња Јабланица, Горњи Красојевци, Шутци, Страгари, Маслошево, Полом, Врбица (уписана као Горња Врбава), Мисача, Тулизе (Тулеже), Жабаре, Загорје (Загорица), Шаторња, Горња Шаторња, Средња Шаторња, Пласковац, Светлић, Јарушице, Петровац, Добрача, Божурња, Блазнава, Винча, Манојловци, Јунковац, Каменица, Кнежевац, Подград Борач, Милаковац, Лесковац, Закута, Витковац, Петропоље, Коњуша, Драгушица, Липница, Забојница, затим села која су временом урасла у друга села – Горња Каменица (део Брезовца), Доња Каменица (данашње село и варошица Топола, чији је назив био Каменица до 1718. године), Средња Каменица (део данашњег Липовца), Стрмово (село постојало до 1838. године, када је подељено између Тополе, Липовца и Бање), Придворица (која се наводи под другим именом Сребреница, некадашње насеље у којем је Деспот Стефан држао сабор, а које је данас део Страгара), Добра Лука (данас део села Котраже), Злошница (данас део Страгара), Бојшинце (Бушинци – старо име села Љубичевца), Стрпче Поље (данас део око Стрпчанског извора у Страгарима), Јаребице (данас потес у Жабарима и Јунковцу), Мариновац (данас заселак Бање), Јошаница (село постојало до 1838. године, када је подељено између Трнаве и Овсишта), Тречна (Трешњевица), Сарухан (Сараново), Матењево (Матејевац, крај у Трнави), Сталброд (Сталевац, извор и гробље у Трнави), као и 33 села која је данас тешко убицирати – Висеновац, Субовце, Прекоречани, Врбовац, Доња Блатница, Горњи Липовац, Доњи Липовац, Којнево, Лепенац (друго име Бичин), Коларица, Вујинце, Горња Сарачна, Рашевка, Буковна, мезра Неменикуће, Кула Рудна, Коранино, Доброшинце, Конина, Јаблановац, Јаблановац (други), Јошаница (друга), Истахор, Гундинац, Пакорађ, Чачак, Сујавац, Каменица Жилинце, Шиљерози, Каменица Врбовац, Устина, као и мезре Мижево, Гучар и Хребин, и Мотрона.

У нахији Некудим су села Маскар, Ратари, Некудим, Придворица, Копљаре, Грабовац, Хлапово (Лапово), Башин, Рајковац, Ватошево (данас заселак Ратара), Горњи и Доњи Церовац, Марковица (Марковац), Трнавица (Трнава), Радовање, Водице, затим села која су данас срасла са другим насељима Браниловце (потес Бранеш у Ратарима), Полочи (потес Плоче у Ратарима), Радујковац (потес Радојковац у Чумићу), Буковица (Буковац, део Горовича), Брезница (Брезовац), Горње и Доње Враново (Враново – део Клоке), Чучево (Чучуге, део Клоке), Пресечина (Пресека у Орашцу), као и 23 села која су у међувремену нестала или променила назив – Калоперовац, Крепичевац, Кукује, Горњи Ликар, Доњи Ленар, Источић, Козомар, Годиње, Зоровац, Декан, Железник, Јариновић, Горњи и Доњи Лебан, Метохија, Братешево, Доње Грабовце, Зиминац, Кленовац, Горње Грабовце и Ратај, као и мезре Брест и Јазиковица.

Извор