Ženidba i udaja su bili isto toliko stvar porodice koliko i pojedinaca. Domaćini obeju kuća ugovaraju ženidbu i udaju, i to ne bez poklona; nekom vrstom kupovine predaje jedno dimaćinstvo drugom jednog tako korisnog člana kao što je odrasla devojka. Brat predaje nevestu svečanoj povorci koja dolazi da je vodi u novu kuću. Ovde je dočekuju zaova ili jetrva. Okititi neko dete, dodirnuti preslicom zidove koji treba tako često da je gledaju zaposlenu sa ovom alatkom, sa hebom, vinom i vodom u rukama i pod rukom prići stolu o kome će često imati da se stara – to su simbolične ceremonije s kojima ona ulazi u novu zajednicu. Komadom šećera zatvorena su joj usta, koja treba da govore malo i samo dobro. Još je strana, još godinu dana nazivaju je mladom. Običaj zahteva da se ona sa izrazom neprestane postiđenosti drži daleko čak i od svoga supruga. Međutim, to je ipak savez koji iz godine u godinu postaje sve uži i značajniji. On povezuje različite porodice putem udaje i ženidbe.