Код нас, и нашој науци уопште, нису довољно истакнуте, а изгледа ни уочене, најбитније чињенице о манастирима у Рудничкој планини, како у погледу њиховог броја и значаја, тако и вишеструког историјског доприноса.
Манастири у Рудничкој планини су били веома важно културно средиште још у времену Немањића. У време деспотовине, када је овај део српских земаља био пренасељен, јер се ту, бежећи пред најездом Османлија, стицало становништво, како наше, тако и инородно православно, у овом пределу је највише манастира подигнуто или обновљено на старим темељима. Са народом, који се, услед косовске погибељи и непосредне опасности од иноверног освајача, јатомице склањао на север, добегавало је и српско монаштво, нарочито из јужних крајева, где су били најбројнији духовни споменици из времена државе Немањића, што је, ,,још више доприносило да се на територији државе деспота Стевана повећа и број монаха и број манастира”.
Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се налазе на једном месту. У том погледу планина Рудник нема премца, јер је била природна тврђава у очувању српског етничког бића. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца. Тиме је схватљивије зашто је Шумадија, предводећи државотворну обнову, предњачила у новом веку у колосалној бици за свеопшти народни препород.
Мноштво манастира у Рудничкој планини, која је по свом положају раскрсница путева који воде у разне српске области, није имало само улогу прибежишта, већ, још више, добило је значај споне са другим средиштима, а касније је узело и видног учешћа у припреми народног ослобођења.
Наводимо манастире на Руднику, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини:
- Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара,
- Св. Арханђел (Вољавча, 1516),
- Св. Никола (1516) у Шаторњи,
- Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику,
- Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње,
- Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара,
- Св. Никола (1523) код Шаторње,
- Бахачић (1523) у Островици,
- Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи,
- Св. Никола (1525) код Јарменоваца,
- Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца,
- Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави,
- Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику,
- Куманица (1528) у Рамаћи,
- Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице,
- Св. Преображење (1528) у Врнчанима,
- Св. Стефан (1560) у Клатичеву,
- Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579),
- Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима,
- Св. Богородица (1662) у Влакчи,
- Лесковица (1735) у Блазнави…
У литератури има уверљивих записа о постојању још гдекојих манастира по Руднику и његовим обронцима:
Црквине у Лозњу, Ђурићелије у Манојловцима, Гргур и Врањево у Босути, затим у долини Манастирског потока у Козељу, Медошевац у Пољаници, Моравци у истоименом селу, Јовање у Дићима, Четрдесет мученика (Младенци) у Горњој Шаторњи, Блажина црква у Блазнави, манастири у Сиги у Влакчи и Бобовику у Вукасовцима, рушевине на Градини у Котражи, Кулине и Аџина црква у Љубичевцу, Ваведење, Успење, Св. Илија и Петковица у Страгарима, Бољковци у истоименом селу, Црквина у Великом Шењу, Савина, чији је, по предању, оснивач Свети Сава, у Шаранима, Јовање у Доњим Бранетићима, Ђуревци у Мајдану, Јешевац на тромеђи Борча, Јабланице и Врбове, а у народу се још чува спомен на места у којима су били, по предању, манастири, као Калуђеровац и Попов до у Војковцима, Амбарине у Гуришевцима, Црквине код Маркићевића кућа у Јарменовцима, затим Штарине, где је била црква-брвнара, Светиња у Пантелића крају у Блазнави…
У рудничким манастирима су писане, и збиране, многе свете и божествене књиге – псалтири, пролози, минеји, типици, јеванђеља, молитвари. Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима. Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разфоми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а претога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791…
А ипак, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. Упркос рушењима, паљевинама и пустошењима, руднички манастири су се испомагали, настављајући заједничку традицију и мисију…
Стање цркава и свештенства око 1735. године је укратко описано у овом тексту.