Попис становништва и пољопривреде у срезу Јасеничком 1863. године
Др Бранко Перуничић,
Прво издање,
Београд, 1863.
*****
ПРЕДГОВОР
Шесдесетих година XIX века у Србији се порез још увек разрезивao no домаћинствима на основу усмених информација, које су сеоcки и варошки кметови давали државним органима о имовности пореских обвезника. На тај начин многа богатства и велики приходи остајали су незахваћени порезом. To значи да терет државних дажбина – данак није био правилно распоређен на српске поданике, да га плаћају no количини прихода и богатству у непокретним добрима (њивама, ливадама, забранима, виноградима, воденицама, ваљалицама, воћњацима).
Са дотадашњом пореском политиком није нико био задовољан – ни врховни кнез, ни влада, а ни већина народа. Србија се стално организовала као држава, па су и расходи око наоружања, подизања војног и чиновничког кадра, изградње путева, отварања школа, и томе слично, непрекидно расли. Било је јасно да се до већих новчаних средстава може доћи само кроз један друкчији, правичнији и прецизнији порески систем, у коме би сва непокретна богатства и сви приходи грађана били доследно оптерећени порезом. Да би се то постигло, влада је учинила два крупна корака: Године 1861. донела је „Закон о плаћању пореза пo имућности“, a 1862. године сачинила је „Правила пописа људства, имања и прихода“, која су тај закон допуњавала. Надаље је требало учинити да сав посао око реализације прописа оба овa документа тече координирано, јер се без добро обављеног пописа непокретних добара и прихода и тачне евиденције: ко с чим располаже, није могло васпоставити правилно пореско оптерећење становништва.
По својој садржини оба ова документа се испреплићу и допуњавају толико, да Закон о плаћању пореза no имућности садржи многе одредбе „Правила пописа“ и обратно. С друге стране, ниједан попис у Србији, пре овога, није био тако темељно, савесно и детаљно изведен, као што је био овај…
*****