Ljubav prema otadžbini

Medju vrlinama koje smo kao Srbi naročito dužni negovati u srcu dece svoje, sjajno mesto zauzima ljubav prema otadžbini, ljubav prema narodu kome je ona izdanak i produženje, i kome će bit slava ili ruga.
Istina, ljubav prema otadžbini uzimala se uvek kao nakit tek najplemenitijih duša; ali tim ne manje treba i celi narodi, vaspitavanjem svojega podmladka, da teže k tome idejalu. Srce je omladine najornija njiva za semenje sviju vrlina, kako ličnih tako i gradjanskih.

Srpska srca ni do sada nisu bila bez toga osećanja; tome nahodimo dokaza kud se god okrenemo; ali ispoljavanje, obelodanjivanje toga osećanja, naročito u ovo poslednje vreme, uzelo je u nas take oblike i takve razmere, da bi čovek više puta pomislio da to nije ljubav nego njezina zla podruga – mržnja. Medju tim uslovi novoga života u koji naš narod mora ući zahtevaju mnogo prostranije grudi, mnogo šira srca.
Za to i jeste toliko potrebno unositi svetlost, puštati šire poglede u to osećanje. Sav je svet žudan ljubavi; rod ljudski, koliko god je god, tolike obnove svoje, tolike boljitke u životu svome čeka od ljubavi. I doista on sve to može i dočekati najviše od ote božanske ćeri. Bez ljubavi, svi drugi motivi mogu popraviti tek po nešto, a ponajpre mogu učiniti da se izmene uloge, da se promene mesta, da današnji imaćnici sutra budu patnici, a današnji patnici sutra da postanu imaćnici – stari pak vapaj da se razleže i prekosutra i nakosutra…

Od zajednice dvojice sprežnika do raznovrsnih odnosa medju delovima sveta – svuda se oseća da je ljubavi malo, da je nigde nema onoliko koliko bi trebalo.

A ljubav prema otadžbini nije u mržnji drugih naroda, drugih vera, ovih ili onih svojih sugradjana. Pravo, božansko osećanje kojim nas ispunjava istinsko rodoljublje jeste ona bratska milošta spram sviju ljudi koja nas vuče k svima svojim sugradjanima, koja i u partijskoj borbi, i u veroispovednoj raznoglasici, i u mesnoj zasebnosti, i u ličnoj zadevici, gleda pred sobom uvek svoga ravnopravnoga sugradjanina, svoga brata, člana zajedničke nam otadžbine, sina jednoga za sve – Boga.

Kolevka roda našega, hranilja osvećenih grobova naših predaka, pozornica njihovih vrlina ili grehova, poljana nadmetanja za nas i naše suvremenike, nekad nehotična Golgota prijateljima dobra i istine, nekad majka a nekad sudilja svim delima i nedelima sinova svojih –  otadžbina naša zaslužuje da se proučava i da se osvetljava u svim i najtajnijim kutićima svojim.”

Izvor