Brežuljkasti predeli oko Jasenice su pogodni za uzgajanje vinove loze. I pored toga, početkom 19. veka, gajenje vinove loze retko je bilo zastupljeno. Stanovništva je bilo malo i uglavnom su se bavili stočarstvom. Vinova loza se gajila samo za sopstvene potrebe.
Razvojem trgovine i doseljavanjem stanovništva, povećavaju se površine pod vinovom lozom.
Nekada se sadila stara pitoma vinova loza. Ali su krajem 19. veka, pojavom filoksere (vrlo male životinje), većina vinograda, koja se nisu nalazila na peskovitom tlu, su propali. Zato su podignuti okalemljeni vinogradi na američkoj podlozi.
Početkom 20. veka, u oblasti oko Jasenice, stara domaća vinova loza se nalazila na samo 7%, rodni hibridi na 24% a vinova loza na američkoj podlozi na ostalih 59% od ukupne površine svih vinograda.
Najradije su se kalemile sledeće sorte: kameničarka, skadarka, belka, (sitna i krupna Smederevka), dinka i začinak, a ređe: lisičarka, malaga, gak, retko grožđe i drenak.
Koristile su se prskalice, mehovi za sumporisanje, makaze i kalemaraski noževi.
U vinogradu je bilo pet glavnih radova: odgrtanje, zalamanje, prašenje, berba i zagrtanje.
Grožđe se bere u septembru. Dok grožđe zri, čuva ga pudar. Obično su ga angažovala nekoliko domaćina da im čuva vinograde a plaćali su ga srazmerno broju čokota.
Prilikom berbe grožđa, klala se stoka za ćevape a pilo se staro vino.
Po nekoliko lepih i zdravih grozdova su se sekli zajedno sa lozom. To su evenke. Stavljali su se na mesta gde je duvala promaja – da se grozd osuši i da se ne ubuđa; i na ne previše hladno mesto – da ne izmrzne (obično na tavanu). Tako grožđe ostane sveže par meseci i jede se zimi.
Kako se od grožđa pravi vino (a vino se koristi za Sveto pričešće), ljudi su veoma postovali grožđe. Kada su jeli grožđe, sve sto ostane su pažljivo skupljali i sklanjali na neko drvo ili uzvišenje da se ne gazi jer je to od Boga grehota.
Nekada su podrumi bili po vinogradima. Tada se grožđe bralo u čabrove, kljukalo (muljalo) u samom vinogradu i sipalo u bačvu ili kacu. Kada se pričalo koliko ko ima grožđa, govorilo se koliko ko ima čabra obranog grožđa.
Kasnije, kada su podrumi premešteni kod kuća, grožđe se bralo u batare kojima su se punila kola. Tada se brojilo koliko ko ima kola grožđa.
Kada se kola napune, terala su se kući ispred podruma. Iz kola se grožđe sipa u čabar u kome se kljuka drvenim kljukačem. Posle se kljuk sipa u bačvu.
Bačvu najlakše opere dete; uđe u bačvu i četkom ili metlom dobro opere. Ali najbolje se bačva očisti od buđi, kada u njoj prevri šljiva.
Bure ne sme biti buđavo ili od rakije. Pre upotrebe bure treba isprati vrućom vodom i zapariti kako bi voda izvukla što više mirisa iz duga. Zatim se ispere hladnom vodom i iscedi se. Ako je bačva ili bure buđavo, skida se jedno dno, da se duge ostružu.
Bolest vinu dolazi od bureta i podruma.
Kada se kljuk staloži i izbistri, dobija se slatko vino – šira, koga piju žene i deca. Za belo vino, šira se odmah pretače u drugu burad. Za crno vino, čeka se da šira prevri sa kominom i da u njoj bude 17 dana, pa se tek onda pretače u burad. Takvo crno vino se zove samotok. Kada se iz komine istoči svo vino, sipa se voda, pa se dobije – šiler (slabo, dečije i žensko piće).
Po nekada se vino presecalo da uvek ostane slatko: ostavi se neukljukanog (neizmuljanog) grožđa. Na polovini vrenja belog vina, ostatak grožđa se ukljuka (izmulja), procedi i ta šira se sipa u vino, te ga preseče. Tako belo vino ostaje uvek slatko. Da bi to vino bilo jos slađe, neki su dodavali i šećer.
Prilikom branja grožđa, birali su se najbolji grozdovi kameničarke. Stavljali su se na promaju (obično na tavanu) da se prosuše. Čistili su se od truleži i prljavštine i stavljali su se u poseban čabar. Prelivali su se crnim prevrelim vinom i ostavljali do zime. Zimi se odatle točio bermet – lepo vino koje miriše na grožđe. Grožđe iz bermeta se davalo bolesnicima da se oraspolože a inače se jelo uz Veliki post.
U davna vremena se vino pilo iz vrgova. Kasnije se vino točilo iz bureta na šajtov i na nategu u gostare a iz njih se sipalo u čaše. Ako je gost važan, sipa mu se velika čaša. Ako je običan, sipa mu se mala čaša.
Prvo se toči šiler, pa crno vino i tek po Božiću, belo vino.
Vino se nije kralo jer je to zakon Božiji.
Komina se ostavlja ze pečenje rakije komovice i za sirće.
Vinsko sirće se pravi tako što se komina ostavi u buretu da se ukiseli (na što toplijem mestu). U takvu kominu se sipa crno prevrelo vino i opet se ostavi (otvoreno prema Suncu) da se ukiseli.
Kralj Stefan Dečanski je meru kojom se određivalo vino koje pripada kaluđeru usekao u kamenu i prizidao pri vratima manastirskog podruma. Ovako nešto postojalo je pri svakom manastiru.