bookmark_borderIstorijske legende – Vidovača i kamena ćuprija

Средњовековни манастир Видовача у селу Водице код Смедеревске Паланке, који је био задужбина српског кнеза Лазара, доцекао је необичну судбину. Камен са ове светиње узидан је у чувени паланачки мост преко реке Јасенице. Обер капетан Станиша Марковић Млатишума, који је то учинио, прогоњен гризом савести и чудним догађајима, био је принуђен да убрзо, у знак покајања, обнови срушени манастир Драча код Крагујевца.

Станиша Марковић Млатишума (1664-1741) је значајна историјска личност из периода борби Аустријанаца са Турцима почетком 18. века. Он је рођен у бјелопавловачком Вразегрмцу испод манастира Острога у Црној Гори. Рано је побегао у Аустрију и ступио у војску, где је брзо напредовао. Први помени о њему датирају из 1717. године када је са принцом Евгенијем Савојским успешно ратовао против Турака на Дунаву.

Млатишума је у Аустрији организовао народну милицију састављену од припадника српског и црногорског народа и као њихов вођа учествовао је у ослобођењу Србије. После Пожаревачког мира, 1718. године Србијом је управљала “Земаљска администрација” а њен председник, гувернер и војни комадант био је принц Александар од Виртенберга. Комадант области око Рудника био је обер-капетан Станиша Марковић Млатишума. Као добар војсковођа истицао се у борбама против Турака. Све до пада Београда 1739. године играо је важну улогу у политичком животу Србије. Умро је у Осијеку.

Пошто је склопљен Пожаревачки мир и Аустријанци запосели северни део Србије, приступили су новој територијалној подели освојене територије, по којој је Хасанпашина (данас Смедеревска) Паланка сврстана у 4. групу у којој се нашао и Крагујевац. Власт је на овом подручју преузео Млатишума, који се прочуо као заштитник постојећих и градитељ нових објеката. Изградио је познату камениту ћуприју у Паланци, 1730. године, од камена донетог са рушевина средњовековног манастира Видовача, удаљеног свега неколико километара. Дуж Цариградског друма лепше грађевине није било. Испод моста је дубоким коритом текла Јасеница, а преко њега се одвијао војнички, каравански и татарски превоз.

Према једној легенди, некако у то време ударио је велики помор деце, ни једно на сиси да се одржи. Народ се препаде, не помагаше ни калуђерска ектенија ни бабске враџбине. Повероваше да брза смрт не долази са неба, већ од какве зубате или кљунате немани. Прође мало времена, а кроз варош прозуја да децу мори и једе попова мати, заклета вестица. Подиже се на ноге и мушко и женско, па право пред црквену кућу. Зграбише старицу за косу и извукоше напоље. Џаба се она правдала и бранила, паланчани се не сажалише, него је дугачком страњком увезаше и према Јасеници поведоше. Како се веровало да вода ни вешце, ни вештице не прима, варошки старешина нареди да се са Камените ћуприје вргне. Тако ће се, вели, најбоље сазнати дали је децоједица или није. Трипут је у реку бацана и увек је на дно тонула, ниједном на води не оста. Најпосле утврдише да је невина, јер стално потањаше, и несрећницу скоро без свести на обалу изнеше. Свима се обзнани да није зла душа и да ће се свако ко је, случајем или намером, вештицом даље буде називао по туру батином казнити.

Пуних пет година после подизања Камените ћуприје било је још догађаја који су забринули народ. Станиша Марковић Млатишума, уверен да је све то вероватно казна кнеза Лазара зато што је за изградњу моста користио камен са рушевина његовог манастира Видовача, одлучио је да обнови средњовековни манастир Драча код Крагујевца. У основи, манастир је подигнут из рушевина, а камен за обнављање манастира узео је од срушеног манастира суседног села Сумуровца. Манастир Драча са црквом посвећеном св. Николи налази се на обронцима Рујевице.

Према ктиторским натписима изнад улазног портала види се да је цркву подигао обер-капетан Станиша Марковић Млатишума 1734. године а да је она следеће године живописана. Можда је и Станиша Млатишума од својих протомајстора и зографа тражио да се и у архитектури и у сликарству инспиришу традицијама моравске уметности. У сваком случају, црква манастира Драче по својим архитектонским одликама и по ликовним карактеристикама веома подсећа на неку грађевину из доба пуног процвата моравске стилске школе. Обновом ове светиње њен градитељ је веровао да се искупио за изградњу Камените ћуприје у Паланци.

bookmark_borderVodičko prelo – 2013.

10. августа 2013. године, у школском дворишту у Водицама, одржано је традиционално Водичко прело.

Испод старог храста било је песме и игре. Мештанке су приказале своје ручне радове а мештани су приказали производе из својих башта. Деца су се одушевљавала шећерном вуном а старији куваним кукурузом…

bookmark_borderI Amerikanci na prelu – 2010.

Rodno selo prvog modernog srpskog novinara Pere Todorovića, Vodice kod Smederevske Palanke, postalo je najveći turistički brend Donje Jasenice.

Mnogobrojni meštani, okupljeni u Zavičajno-turističkom udruženju “Vidovača”, znali su kako da iskoriste svoju bogatu istoriju, kulturu i tradiciju. Zainteresovali su za nekadašnji život u Šumadiji ne samo one koji im u goste dolaze iz Srbije, već i ljubitelje običaja iz Evrope, pa i Amerike, koji su zbog njih “zapucali” čak do Vodica.

Udruženje cele godine priređuje kulturno-umetničke i etnoprograme: za Vaskrs, Vidovdan, Krstovdan, na dan rođenja Pere Todorovića. Čuvene su njihove zavetine i prela koja okupljaju stotine učesnika i hiljade posetilaca. Sve se to održava u centru sela ili na izvoru Vidove vode koja se nalazi u podnožju šumovitog brega, poznatog kao Vidovača.

Tabla na Vidovači

Tu je nekada postojao veliki manastir, zadužbina kneza Lazara, koji je razrušen u vreme propasti srednjovekovne srpske despotovine. Od ostatka sa ruševina, ozidana je česma na izvoru.

Programi se organizuju uz autentične eksponate iz prošlih vremena: od vretena i kudelje do starih kreveta. Događaj obično traje čitavog dana. Muškarci gostima pokazuju kako se pletu korpe od pruća ili kako se mulja grožđe u presi proizvedenoj pre 270 godina. Žene predu, pletu i heklaju. Neke su zadužene za kuhinju i pripremaju nadaleko poznat “vodički sto”. One sve vreme pred očima posetilaca mese pogače, proju, prave pite u autentičnim sudovima sa početka prošlog veka i sve to peku u starinskim šporetima.Prže uštipke i kuvaju jaja. Sve služe toplo. Vodičani svakome poklanjaju flašicu svoje mineralne vode. Uz dobar zalogaj i drugo osveženje, čuje se izvorna muzika, smenjuju se svirači, pevači i igrači.

– Svi naši programi i sve od hrane i pića što služimo, a sprema se celog dana, zasada ništa ne koštaju, sve je besplatno. To mi častimo. Naš interes je da dovedemo što više gostiju i da se pripremimo za pravi seoski turizam. Smeštajne kapacitete imamo po kućama koje su veoma lepo uređene – kaže Miodrag Zagorčić, predsednik Udruženja “Vidovača”.

Udruženje ima zastavu, grb i himnu. Nedavno su izdali prvu razglednicu Vodica. Uskoro će se pojaviti suvenir sela i biće postavljene turističke oznake. Na proleće treba da počne izgradnja rodne kuće Pere Todorovića, čiji je investitor Udruženje noviara Srbije. Kada sve to završe, a neće potrajati dugo, Vodičani će konačno na svemu ovome početi i da zarađuju

Veruje se da je voda na izvoru Vidovača blagotvorna za očne bolesti. Tokom prošlih vekova zabeležena su mnoga čuda isceljenja. Odnedavno i narod uzima i blato sa starog izvora. Mnogi tvrde da su oblogama od blata izlečili reumu. Svako može da natoči vodu ili da iskopa blato bez plaćanja. Ova mesta uvek su puna ljudi iz raznih krajeva Srbije.

Izvor