Tag Archives: Srbija

Станоје Главаш – 8

Станоје Главаш није био само познати јунак, већ и побожан човек. Савременици су Главаша описали као угледног домаћина, побожног и породичног човека. Занимљиво је да никад није псовао. Много је полагао на веру и верске обичаје. Недељом би се лепо обукао, ништа није радио, чак ни војевао. Увек, кад би нешто почињао, прво би се прекрстио и рекао: “Боже, помози!”

Сиротињи је помагао о празницима. „Иди с Богом”, говорио је, „изабери најбољег овна, вепра или јунца, то једино Турци не могу да нам дирају”. О црквеном празнику свети Никола, Станоје је цело село звао на гошћење, породицу и пријатеље са стране. Славило се по неколико дана уз свираче са таламбасима и пуно вина, према приповедању његове жене Маре. На славу је звао и оне који су му се замерили и том приликом би им све опраштао.

За Главаша је кумство било светиња. Његов отац Димитрије кумовао је Карађорђу Петровићу и кумство је, на самрти, према устаљеном обичају, предао најстаријем сину Станоју.

Какав је однос Станоје Главаш имао према вођи Првог српског устанка говори податак аустријског конзула послат грофу Метерниху 1811. године, где се каже да је Сулејман-паша Скопљак, лично или преко разних посредника, нудио Главашу сто кеса царских дуката и хиљаду венецијанских златника да му пошаље, у зобници, Карађорђеву главу. Станоје за такав споразум није хтео ни да чује и тако се паши грдно замерио.

Два пута се женио. Једна жена била му је извесна Стана из Буквика, даља Карађорђева рођака, друга је Мара из Варварина. С Маром је имао троје деце, оставивши потомство преко кћерке Миље и унуке Перке. Далеко бројније Главашево потомство данас постоји из брака са Станом, преко сина Василија и унука Луке.


претходни деоследећи део

Drevni zanati u Srbiji

У време поодмакпог робовања под Турцима, као и у свим тешким и одсудним временима, село је било упориште снаге српског народа. Гледајући с презиром на помало отуђене и Турцима превише понизне своје сународнике који су крајем XVIII века живели по градовима, Вук Караџић је истицао да „Народ српски нема других људи осим сељака”, а Стојан Новаковић, истражујући какво је било српско село у средњем веку, закључује „села су наша била у неку руку свет за себе…Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у селима самим.”

Тако су се развијали наши сеоски занати и подстицала народна привреда. У Србији за време Немањића су већ образована и села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа што су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари. У средњовековним сведочанствима, а посебно у владарским и властелинским повељама и даровницима (Жичка, Светостефанска, Дечанска и Арханђеловска хрисовуља), многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње.

На најпретежнију привредну грану неких села, углавном касније изниклих, најбоље нас и без сумње упућују њихови називи, као што, на пример, о развијеном сточарству говоре називи села Јагњило, Шиљеговац, Овча, Овчаре, Овчарево, Мрчајевци, Козарац, Козјак, Козник, Козарица, Јариње, Јарчева, Коњарник, Коњска, Коњевићи, Кобиље, Краварица, Кравице, Крављи До, Волујак, Волујац, Бивољак, Бивоље, Катун, Бачије или Станово, на земљорадњу Овсиште, Ланар, Конопница или Ражана, а на пчеларство Трмбас, Трмчиште, Кованлук, Уљари итд. Мало је, међутим, села која су после пропасти Деспотовине (1459. године) добила назив по занатима, јер за то, под турском окупацијом, једноставно није ни било услова, па је нашим људима било и забрањено да се одређеним занатима баве. Зато, како је за своје време Вук уочио, „Срби сами грађу сијеку, сами (особито сиромаси) куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради”, а вредне Српкиње су своје мужеве и синове, као и осталу чељад, одевале од главе до пете, израђујући, кројећи и шијући све што је потребно за одећу и спрему од вуне, лана и свиле.

Са ослобођењем од Турака оживљује и привреда, а посебно занати. О разноврсности и развијености заната у шумадијским селима имамо најречитију потврду у презименима породица које су се осведочиле и истакле занатском вештином.

bacva

У горовитој Шумадији, која је шумом била тако обилата, дрво је било приручна грађа за све – од њега су прављени куће, од греде темељњаче до крова и капића на њему, покућство, каце за оставу жита, бачве за вино и ракију, кола за превоз добара. У овом веку су тек помрли они који су памтили кола без иједног металног дела. И премда Вук Караџић каже, што је почетком прошлог века и било тачно, да „дрвене занате зна готово сваки Србин”, неке породице, и њихови појединци, истакле су се међу другима, па су зато од околине и именоване по тој својој одлици. Тако су Дрвењаковићи у Стублу, насељени пре Кочине крајине, добили презиме по томе што су градили колибе од дрвеника…
Израђивача кола је такође на више страна, па тако имамо Коларовиће (или Коларевиће) у Брзану, Јагњилу, Наталинцима и Блазнави (са огранком у Брезовцу). Дрвене посуде, а поготову кашике, могле су се још понегде као стони прибор наћи у употреби и до средине овог века. Столетна дебла, која није било лако, па ни безопасно, посећи и срушити, кудикамо је било теже обрадити и припремити за одређену намену. У то нас уверава презиме Стругаревића (чији су огранци Павловићи и Јовановићи) у Радовању.

Извор

Ženidba i udaja, običaji s’ kraja 18. veka

Ženidba i udaja su bili isto toliko stvar porodice koliko i pojedinaca. Domaćini obeju kuća ugovaraju ženidbu i udaju, i to ne bez poklona; nekom vrstom kupovine predaje jedno dimaćinstvo drugom jednog tako korisnog člana kao što je odrasla devojka. Brat predaje nevestu svečanoj povorci koja dolazi da je vodi u novu kuću. Ovde je dočekuju zaova ili jetrva. Okititi neko dete, dodirnuti preslicom zidove koji treba tako često da je gledaju zaposlenu sa ovom alatkom, sa hebom, vinom i vodom u rukama i pod rukom prići stolu o kome će često imati da se stara – to su simbolične ceremonije s kojima ona ulazi u novu zajednicu. Komadom šećera zatvorena su joj usta, koja treba da govore malo i samo dobro. Još je strana, još godinu dana nazivaju je mladom. Običaj zahteva da se ona sa izrazom neprestane postiđenosti drži daleko čak i od svoga supruga. Međutim, to je ipak savez koji iz godine u godinu postaje sve uži i značajniji. On povezuje različite porodice putem udaje i ženidbe.

Izvor

Beogradski pašaluk krajem 18. veka

Beogradski pašaluk je usvojeni naziv za jednu od upravnih jedinica Turskog carstva. Zvaničan turski naziv te oblasti je bio Smederevski sandžak. Medju turcima, oblast je bila poznata i kao Morava. Krajem 18. veka, Smederevski sandžak je činilo 12 nahija. Selo Vodice je pripadalo Smederevskoj nahiji i nalazilo se na samoj granici Smederevske i Kragujevačke nahije.

Izvor

Ljubav prema otadžbini

Medju vrlinama koje smo kao Srbi naročito dužni negovati u srcu dece svoje, sjajno mesto zauzima ljubav prema otadžbini, ljubav prema narodu kome je ona izdanak i produženje, i kome će bit slava ili ruga.
Istina, ljubav prema otadžbini uzimala se uvek kao nakit tek najplemenitijih duša; ali tim ne manje treba i celi narodi, vaspitavanjem svojega podmladka, da teže k tome idejalu. Srce je omladine najornija njiva za semenje sviju vrlina, kako ličnih tako i gradjanskih.

Srpska srca ni do sada nisu bila bez toga osećanja; tome nahodimo dokaza kud se god okrenemo; ali ispoljavanje, obelodanjivanje toga osećanja, naročito u ovo poslednje vreme, uzelo je u nas take oblike i takve razmere, da bi čovek više puta pomislio da to nije ljubav nego njezina zla podruga – mržnja. Medju tim uslovi novoga života u koji naš narod mora ući zahtevaju mnogo prostranije grudi, mnogo šira srca.
Za to i jeste toliko potrebno unositi svetlost, puštati šire poglede u to osećanje. Sav je svet žudan ljubavi; rod ljudski, koliko god je god, tolike obnove svoje, tolike boljitke u životu svome čeka od ljubavi. I doista on sve to može i dočekati najviše od ote božanske ćeri. Bez ljubavi, svi drugi motivi mogu popraviti tek po nešto, a ponajpre mogu učiniti da se izmene uloge, da se promene mesta, da današnji imaćnici sutra budu patnici, a današnji patnici sutra da postanu imaćnici – stari pak vapaj da se razleže i prekosutra i nakosutra…

Od zajednice dvojice sprežnika do raznovrsnih odnosa medju delovima sveta – svuda se oseća da je ljubavi malo, da je nigde nema onoliko koliko bi trebalo.

A ljubav prema otadžbini nije u mržnji drugih naroda, drugih vera, ovih ili onih svojih sugradjana. Pravo, božansko osećanje kojim nas ispunjava istinsko rodoljublje jeste ona bratska milošta spram sviju ljudi koja nas vuče k svima svojim sugradjanima, koja i u partijskoj borbi, i u veroispovednoj raznoglasici, i u mesnoj zasebnosti, i u ličnoj zadevici, gleda pred sobom uvek svoga ravnopravnoga sugradjanina, svoga brata, člana zajedničke nam otadžbine, sina jednoga za sve – Boga.

Kolevka roda našega, hranilja osvećenih grobova naših predaka, pozornica njihovih vrlina ili grehova, poljana nadmetanja za nas i naše suvremenike, nekad nehotična Golgota prijateljima dobra i istine, nekad majka a nekad sudilja svim delima i nedelima sinova svojih –  otadžbina naša zaslužuje da se proučava i da se osvetljava u svim i najtajnijim kutićima svojim.”

Izvor

Srbija

Iako je knjiga “Kneževina Srbija” pisana šezdesetih godina 19. veka, neke stvari su bezvremenske i mogu se primeniti u bilo kom vremenskom okviru. Mnogo toga nismo naučili. Mnoge mane medju srbima su i dalje jedna od glavnih kočnica našeg razvoja.

Poznato je da je Kneževina Srbija zemlja sasvim nevelika: poznato je da je ona ipak puna raznovrsnoga prirodnoga blaga i lepota; poznato je da je naša otadžbina, ovolika kolika je, stala naše dedove i oceve mnogo nečuvenih muka i krvi, pa je ipak tim ne manje poznato da mi tu svoju krasnu i bogatu, tu malenu a skupo stečenu otadžbinu u mnogom pogledu ne poznajemo onoliko koliko bi valjalo.

Nepoznavanje svoje otadžbine svakad je rug gradjanima sinovima njenim; ali se veličina štete od toga neznanja može strahovito da predstavi tek u narodnim školama u kojima se vaspitavaju oni na kojima po redu svet ostaje.