Tag Archives: Srbija

Станоје Главаш

Станоје Главаш – детињство и младост – 1
Станоје Главаш – Одлазак у хајдуке – 2
Станоје Главаш – Харамбаша – 3
Станоје Главаш – Први Српски устанак – 4
Станоје Главаш – Смрт – 5
Станоје Главаш – Паљење цркве у Глибовцу – 6
Станоје Главаш – Подизање споменика – 7
Станоје Главаш – 8
Станоје Главаш – Дани Станоја Главаша – 9

Станоје Главаш – детињство и младост – 1

Иако Станоје Главаш није рођен у Водицама, нити се може сматрати водичанином, ипак је имао утицаја на целу околину па самим тим и на Водице. Прича о њему је и прича о једном добу које спада у најзначајније приче у историји Србије. С’тога, у неколико наставака ће бити описани детаљи из живота Станоја Главаша.


Станоје Стаматовић Главаш (1763–1815) један је од најчувенијих Срба прве половине 19. века.

Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. На Скупштини у Орашцу, 1804. године, Главаш је рекао: “Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.”

„Станоје Главаш је лудо храбар и један од побуњених Срба који није на власти, али кога Срби јако слушају и има велики утицај на доношење свих устаничких одлука, а нарочито је присно везан за Карађорђа и Младена Миловановића.”

Рођен је у селу Глибовцу 1763. године, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице. Станоје је имао млађег брата (Ђока) и сестру (Стана). Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат у Паланку. Мајка се после тога преудала и отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу.

Станоју је занат ишао добро. Научио је и да чита и пише. Отворио је своју радњу. После тога је код њега дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

У то време село није имало цркву. Народ је морао да иде у Кусадак, Церовац или друга оближња места. Главаш је, за кратко време, подигао цркву брвнару. За цркву је набавио крст и мало звоно у Русији. Звоно је било тешко три килограма, изливено, као и олтарски крст, у „жеженом злату”. На звону је уписано име ливца: мастер Никита Смирнов и година 1808. Тада је вероватно и црква подигнута.

Звоно и крст чували су се као светиња. Велико звоно Станоје није хтео да постави због Турака; јер они нису трпели да се чује звон, па се бојао да, чувши га надалеко, не учине из обести неко зло народу. Наравно, до Турака и Скопљак-паше допрла је вест о Станојевој цркви, златном крсту и звону али, за Главашева живота, нису се усуђивали да опљачкају цркву.


следећи део

Станоје Главаш – Одлазак у хајдуке – 2

Постоје две приче зашто је Станоје Главаш отишао у хајдуке.

По једној верзији, разлог је следећи:
Станоје Главаш и његов побратим и зет Дели Марко су убили Мула-бега, да би осветили Андреју, Станојевог брата по мајци, кога су Турци из Јагњила убили и преотели му тек „доведену” младу у кућу. Када је жена убијеног Турчина дошла на то место да га види, пресвиснула је од бола. То се одиграло у близини извора који се од тада назива „Булине воде”, као и читав  тај атар Глибовца. Ту се некада Кубршница уливала у Јасеницу.

По другој верзији, Станоје Главаш је имао у Глибовцу једну веома лепу девојку која се звала Милева.

Лета 1783. године, Мула ага из Хасанпашине Паланке са старим Асаном и групом заптија, сакупљао је харач и десетак, па удари и на кућу Милевиног оца. Кад је угледао тако лепу девојку, а знајући да је Станоје Главаш бацио око на њу, ага ту остане да заноћи и Милеву пред очима родитеља на силу обешчасти.

Њен брат Реља се искраде из куће и оде код Станоја, те му све исприча. Одмах је по ноћи послао Рељу да доведе његове најбоље другове Дели Марка, Бигу Пантелију и Милију Стевановића. Станојева мајка Марица која се ту затекла, пошто је дошла из Селевца да би обишла децу, дала му је благослов и рекла да ће то бити не само освета за Милеву, него и за оца Димитрија.

Станоје је са друговима направио заседу и тако су остали да чекају Турке. Кад су ујутру наишли, он узвикну: “За мном, са нама је Бог!” и сви истрчаше. На препад су убили Мула агу, старог Асана и шест заптија. Само је један Турчин остао жив, али тешко рањен. Главаш га је привезао за коња и послао Хасан-паши у Паланку да јави шта је урадило оно “Димитријево пашче”. Пошто је ово чула Мула агина була, дотрчала је одмах на место борбе да би се уверила у истину. Видевши свог агу како крвав лежи поред једног извора воде, она је пресвисла од бола и пала мртва поред њега.

Извор поред којег се догодило убиство Турака и булина смрт, назван је Булине воде.

Хасан паша је донео одлуку да организује хајку на Станоја Главаша и његове другове, па је због тога Главаш одлучио да оду у шуму. Одметнули су се у хајдуке и дали реч да ће се до краја живота светити Турцима. Станоје је своју кућу, радњу и имање препустио брату Ђоки и сестри Стани.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Харамбаша – 3

Милија Мајсторовић из Азање је био харамбаша хајдучке дружине у којој је био Станоје Главаш. Поред њих, ту су били још и Милоје из Плане, Ђорђиц из Вишевца, Милосав Лаповац, Вуле Илић из Колара, Кара Стева из Влаола, Вељко Петровић из Леновца и други. Када је Милија умро, старешинство је преузео Станоје Главаш и главко хајдучко станиште пренео из Хајдучког потока у Добравама на свој Кованлук код Видоваче.

Када се одметнуо у хајдуке, Главаш је имао склоништа у Баничини, Селевцу, Бачинцу. Али највише се задржавао у Водицама у пределу Калуђерица, ”око свога кованлука и своје колибе”. Колиба је била смештена у деблу старог огромног храста. По причи, у њу је могло да стане 14 људи. Његово имање се налазило на стотинак метара од Видоваче и рушевина старог манастира.

Место где је била колиба Станоја Главаша, снимљено 1934. годинe

По причи, имао је око 500 кошница вршкара које је и сам умео да плете од беле лозе.

Место где је био пчелињак Станоја Главаша, снимљено 1934. године

Због тога што је одржавање пчелињака захтевало стално присуство, а он често био одсутан, око 1780. године довео из Глибовца је свог комшију Миливоја да му чува пчелињак. Кованлук је турска реч (kovanlık) за пчелињак и од тада тај део атара Водица зове Кованлук.

Место где је био бунар Станоја Главаша. у његовом Кованлуку, снимљено 1934. годнне

Миливоје је бринуо о имању Станоја Главаша. Ту је и основао породицу. Када је Станоје убијен, Миливоје је наследио његово имање. Његова деца су узела презиме Миливојевић (по тадашњем српском обичају да синови узимају презиме по очевом имену). Али, су их сви звали Кованџићи (од речи кованлук). Тако су преци Кованџића најстарији досељеници Водица.

У том делу села постоји и Главашев извор. Са њега су воду користили први досељеници, док нису пресељени из тих пловних делова Водичког атара на брдо где се и сада село налази.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Први Српски устанак – 4

Страховлада заведена од дахија је постајала све несноснија. Жеља за буном све више појачавала и припреме су постајале све озбиљније. Карађорђе је често слао поједине људе с порукама чувенијим Србима и позивао их у друштво да заједнички устану на Турке. Тако је слао и у Азању Ђуши и Вуји, браћи Вулићевићима, а одлазио је и сам у Смедеревску Јасеницу Станоју Главашу. Караћорће је веома држао до пријатељства са Станојем Главашем, у чијој је хајдучкој чети и сам једно време боравио.

На тим пословима око припреме устанка, Караћорђе се „ретко креће без Станоја Главаша и харамбаше Ристе из рудничке Каменице. Они су му и побратими и помоћници у раду“.

Турци су ипак сазнали да се нешто значајно дешава мећу рајом па ни саме дахије нису седеле скрштених руку. У сечи кнезова, Караћорђе је успео да избегне смрт. Вероватно су Турци потражили и Станоја Главаша у свом водичком пребивалишту, али где се он тада налазио није познато. Забележено је ово: „Црни Ђорће обавештен од раније о правој намери њиховој (дахијској) наоружа своје момке, нападне на Турке, чим се појаве, већину побије и побегне својем пријатељу, харамбаши Станоју Главашу у гору”.

О покушају дахија да се домогну Карађорђа и његовом одласку код Станоја Главаша, Сима Милутиновић је опевао овако:

Карађорђе међутим је издро
И у лугу наш’о јасеничком
Побратима Станоја Главаша
С хајдуцима, та с јунац’ма ретким
Окле јавно четовати смисле
И одметат’ Шумадију храбру.

16. фебруара 1804. године, у Хасанпашиној Паланци одржан је сусрет Карађорђа и дахијских Турака, који су из Београда овде дошли неби ли приволели устанике на мир. На овај корак Турци су се одлучили пошто су видели да је у читавом Београдском пашалуку Карађорђе дигао народ на оружје. Са Карађорђем је било 4000 устаника, који се улогоре на Рудинама, подно Главашевог Кованлука. Ту сви застану, а Карађорђе са 40 одабраних „које чиновника које главних јунака оде у варош Паланку Турцима”.

Карађорђе је са неповерењем приступио разговору, будући да је знао намере Турака. „Догод ја гледам гробове наших српских кнезова које су дахије исекле, и догод ви не убијете мене, као и друге кнезове што их нисте исекли, међу нама неће бити мира.”
Преговори се безуспешно заврше, а Карађорђе дигне устанике са Рудина те настави пут нових победа. Само је Главаш са нешто својих људи кренуо преко свог Кованлука на Баничину, где разјури Турке, па то исто учини у Карађорћевом родном Вишевцу и опет се састаде са Карађорђем.

“Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.” То су биле његове речи у Орашцу када су га предложили за вођу устанка…

Прва битка у којој је учествовао била је освајање тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.

Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Смрт – 5

После слома Првог српског устанка Главаш је био један од ретких српских војвода и вођа који није отишао из Србије; остао је да с народом дели судбину и пркоси Османлијама. Као и кнез Милош, предао се Турцима „и своје рухо и оружје носио”. Турци га, чак, поставе да чува Цариградски друм од разбојника, „али се ипак склањао од њих; јер нити су они њега волели, нити је он њих могао равнодушно да гледа”. Највише се кретао око свог Кованлука у Водицама, по Кошарњи и Вишевцу, где је за побратима имао знаменитог хајдучког харамбашу Борћица.

Као и за већину ствари у вези Станоја Главаша, о разлозима за убиство постоје две верзије.

Прва верзија
каже да се крајем 1814. године Станоје Главаш тајно састао с Милошем у Смедеревској Паланци где су разговарали и договарали се око дизања Другог српског устанка. Намера књаза Милоша била је да се он постави на чело устаника, док Станоје никог другог осим Карађорђа није признавао за вођу. То га је коштало живота. Од својих ухода Милош је сазнао да ће Станоје бити кум на свадби у породици данашњих Митровића, у селу Баничани, на дан црквеног празника Сретења 15. фебруара 1815. године.

Вест је дојавио Сулејман-паши Скопљаку који је, не часећи послао 40 заптија. Успели су и поред одлучног отпора свадбара, да ухвате Станоја. Видећи да је издан, Главаш је, након што је оборио једног заптију из кубуре, дохватио сабљу и викнуо: „Бог нека плати издајнику, а ви, браћо, не бојте се и не заборавите да сте Срби и хришћани!” Станоје је убрзо пао покошен куршумима.

Друга верзија
Већ у јесен 1814. године избије у Трнави сукоб измећу Срба и момака Латиф-аге те Хаџи Продан почне купити војску да удари на Турке, али га ови разбију и пошто Главаш није успео да ухвати Продана, него му је чак помогао да преће Саву и оде у Срем, Скопљак-паша нареди да се Станоје ухвати и погуби.

Не прође дуго те се Главаш нађе у Баничини на некој свадби, а Турци Арнаути са Карауле то сазнају и пође их четрдесетак неби ли како убили Станоја. За то сазнају неки Живан из Селевца и Борћиц, код кога су у Вишевцу били, па ударе пречицом и стигну код Главаша пре потере. Ту га почну призивати да се склоне али се овај не одлучи да иде у шуму, већ сва тројица оду у Станојеву колибу. Ту их потера сустигне, опколи и позове на предају. Они то одбију и настане пушкарање. Борћиц, знатно млађи и окретнији, почне наговарати Главаша да употребе одважност и лукавство и јуришем се пробију кроз Турке. Он викне Главашу да скине чизме како би лакше побегли. Али Главаш, како је по природи био тром и уз то прилично поднапит, чизме је час свлачио час облачио, не желећи да их остави Турцима. За то време Борћиц и Живан су се пушкарали и кад видеше да је враг однео шалу још жешће навале на Станоја да беже и отворе врата, излете напоље и уз узвике „бежте Турци да не изгинете”, дадоше се у трк. Станоје због клампавих чизама мало изостаде , а Живан и Борћиц замакну у шуму. Тада Турци плотуном зажде на ону страну где се топот Главашевих чизама чуо и једно га зрно ;.погоди и грдно обрани”. Бранио се ту још подуго и седморицу Турака сравнио са земљом, али су га на крају ипак савладали.

Црквине у Баничини, где је погинуо Станоје Главаш, 1815. године

Главу су му одсекли и однели Сулејман-паши у Београд. Београдски везир наредио је да се Станојева глава набије на гвоздени колац и постави на највишу тачку Калемегданске тврђаве. Пре тога јој је уклоњена доња вилица и језик уз циничне пашине речи: „Доста је ова глава лајала против Турака, више неће моћи!”

Затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом.
Мештани су обезглављено тело сахранили под једним храстом, где је Станоје волео да одмара и ту настане „Главашево гробље”, где још постоји камени белег.

Постоје две верзије приче о томе како је глава доспела до гроба:

Прва верзија каже да је главу кришом ноћу скинула његова полусестра Марија из Дубоне.

Друга верзија каже да је Станојева удовица Мара затражила његову главу, а Сулејман-паша Скопљак јој је поручио: „Мени је Станојева глава златна. Донеси ми онолико дуката да њима могу војводину главу напунити до врха, па је носи!” Станојеву главу из Београда донела је његова полусестра Стана, прва жена хајдук Вељкова.  Глава је откупљена Станојевим дукатима закопаним у близини његовог пчелињака (кованлука). Где је закопан ћуп са дукатима знала је Мара, предала је Стани дукате а остатак даривала сину Милану.

Видећи да је Станојева глава откупљена златом, кнез Милош се дао у потрагу за благом не верујући Мари да га више нема, као и да су златни крст и звоно нетрагом нестали. Баничански округ прекопаван је више пута, пуних седам година, у потрази за ћуповима дуката и скупоценим реликвијама, али без резултата. Књаз Милош, да би се искупио за то што је урадио, седамнаест година издржавао је удовицу Мару, док је није натерао да се уда за Милосава Лаповца, оберкнеза смедеревског.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Паљење цркве у Глибовцу – 6

У недељу, тачно седам дана по Сретењу 1815. године када је Главаш убијен, турци су напали Главашеву цркву у Глибовцу. У ишчекивању свештеника црква била је пуна народа. Турци су опколили брвнару, закључали врата и запалили је. Оне који су покушали да побегну Турци су сасекли сабљама. Паљење цркве нико није преживео. Сулејман-пашу Скопљака, организатора и предводника турског коњичког одреда, највише је занимао златан крст и звоно али га, и поред вишедневне потраге, није нашао. После Станојеве погибије склоњени су на тајно место. Последњи познати чувар вредних реликвија био је глибовачки свештеник Милан Мајсторовић. Чувао их је до пензије, 1961. године. За време Другог светског рата често их је скривао и у својој кући, фотографишући их у неколико наврата. Касније, звону и крсту губи се сваки траг а фотографије остају једини доказ да су крст и звоно били скривени у глибовачкој новој цркви до Мајсторовићевог пензионисања.

Потпуно неочекивано златно звоно нашло се у Музеју епархије шумадијске, у Крагујевцу, а како је тамо доспело, може само да се нагађа јер до данас није дато никакво званично објашњење где је скривано више од четири деценије. На жалост, златном олтарском крсту изгубио се сваки траг. У глибовачкој цркви чува се путир, који је цркви поклонио Мића Поповић, потомак Милана Мајсторовића. Не зна се поуздано где се налазила Главашева црква брвнара, да ли на месту данашње глибовачке цркве или у делу званом Црквина, што је вероватније. Наиме, Ђорђе Поповић, унук даскала Цветка, причао је како је приликом рашчишћавања старе цркве у земљи нађен један окован дрвени сандук. Неки сељани су после пожара односили камен и циглу из црквених темеља да би себи правили куће и тако је откопан и сандук. У њему је било златно звоно, златан олтарски крст, доста воска за прављење свећа и три мала звона.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Подизање споменика – 7

Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. 26.05.1902. године посмртни остаци Станоја Главаша, уз благослов митрополита Инокентија, пренети су у нову гробницу порте Баничанске цркве. Из протокола читамо: „На лобањи недостаје доња вилица а у горњој је свих 16 здравих зуба. Темењача је пробушена колцем четвртастог облика, у грудном кошу су нађена два пушчана зрна”.

Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902. Споменик је добро очуван и на њему пише:

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
војвода
Рођен у Глибовцу
Погинуо у Баничини
Кости пренете и сахрањене 26. маја 1902. године.

Овај споменик је подигнут прилозима племенитих Срба.


претходни деоследећи део