bookmark_borderSrbija – stare slike

bookmark_borderDrevni zanati u Srbiji

У време поодмакпог робовања под Турцима, као и у свим тешким и одсудним временима, село је било упориште снаге српског народа. Гледајући с презиром на помало отуђене и Турцима превише понизне своје сународнике који су крајем XVIII века живели по градовима, Вук Караџић је истицао да „Народ српски нема других људи осим сељака”, а Стојан Новаковић, истражујући какво је било српско село у средњем веку, закључује „села су наша била у неку руку свет за себе…Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у селима самим.”

Тако су се развијали наши сеоски занати и подстицала народна привреда. У Србији за време Немањића су већ образована и села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа што су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари. У средњовековним сведочанствима, а посебно у владарским и властелинским повељама и даровницима (Жичка, Светостефанска, Дечанска и Арханђеловска хрисовуља), многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње.

На најпретежнију привредну грану неких села, углавном касније изниклих, најбоље нас и без сумње упућују њихови називи, као што, на пример, о развијеном сточарству говоре називи села Јагњило, Шиљеговац, Овча, Овчаре, Овчарево, Мрчајевци, Козарац, Козјак, Козник, Козарица, Јариње, Јарчева, Коњарник, Коњска, Коњевићи, Кобиље, Краварица, Кравице, Крављи До, Волујак, Волујац, Бивољак, Бивоље, Катун, Бачије или Станово, на земљорадњу Овсиште, Ланар, Конопница или Ражана, а на пчеларство Трмбас, Трмчиште, Кованлук, Уљари итд. Мало је, међутим, села која су после пропасти Деспотовине (1459. године) добила назив по занатима, јер за то, под турском окупацијом, једноставно није ни било услова, па је нашим људима било и забрањено да се одређеним занатима баве. Зато, како је за своје време Вук уочио, „Срби сами грађу сијеку, сами (особито сиромаси) куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради”, а вредне Српкиње су своје мужеве и синове, као и осталу чељад, одевале од главе до пете, израђујући, кројећи и шијући све што је потребно за одећу и спрему од вуне, лана и свиле.

Са ослобођењем од Турака оживљује и привреда, а посебно занати. О разноврсности и развијености заната у шумадијским селима имамо најречитију потврду у презименима породица које су се осведочиле и истакле занатском вештином.

У горовитој Шумадији, која је шумом била тако обилата, дрво је било приручна грађа за све – од њега су прављени куће, од греде темељњаче до крова и капића на њему, покућство, каце за оставу жита, бачве за вино и ракију, кола за превоз добара. У овом веку су тек помрли они који су памтили кола без иједног металног дела. И премда Вук Караџић каже, што је почетком прошлог века и било тачно, да „дрвене занате зна готово сваки Србин”, неке породице, и њихови појединци, истакле су се међу другима, па су зато од околине и именоване по тој својој одлици. Тако су Дрвењаковићи у Стублу, насељени пре Кочине крајине, добили презиме по томе што су градили колибе од дрвеника…
Израђивача кола је такође на више страна, па тако имамо Коларовиће (или Коларевиће) у Брзану, Јагњилу, Наталинцима и Блазнави (са огранком у Брезовцу). Дрвене посуде, а поготову кашике, могле су се још понегде као стони прибор наћи у употреби и до средине овог века. Столетна дебла, која није било лако, па ни безопасно, посећи и срушити, кудикамо је било теже обрадити и припремити за одређену намену. У то нас уверава презиме Стругаревића (чији су огранци Павловићи и Јовановићи) у Радовању.

Извор

bookmark_borderVrednost novca u Srbiji polovinom 19. veka

Индекс вредности новца који се налазио у оптицају у Србији 1841. године

В.Но 1579/СНо 877

Михаил М. Обреновић

      Књаз србски са согласијем Совета

 Да би се у напредак новци, а имено дукати, који се у србском књажеству употребљавају, правилније по њиној вредности, нарочито у порезском смислу, примали и издавали, а тим како правитељства, тако и многи у новчаном отношенију с иностраним особито Ц.к. аустријским земљама стојећи људи знатној штети, која им се не соразмерностћу цене исти новаца досад чинила, нуждна граница положила, то смо определили и опредељујемо:

  1. Следујућу порезску вредност новаца:
Ком.Гроша пара
1Цесарски дукат, рушпа, холландез23 –
1Суверин од 3 дук. сваки по 22 грош.66 –
1Португалац од 4 дук. по 22 гроша88 –
1Шпањолац (ченгенс.) од 4 дук. по 20 гроша80 –
1Шпањолац (ченгенс.) од 8 дук. по 20 гр.160 –
1Ермилук стари10 –
1Ермилук нови9 –
1Урубија стара4 10
1Мамудија цела мека30 30
1Мамудија цела тврда26 20
1Стамбол12 20
1Мисир11 20
1Адлија стара8 –
1Адлија нова7 20
1Орлаш цесарски10 –
6Цванцика здрави10 –
6Цванцика бушени, сваки по 64 паре9 24
1Крсташ цео10 30
1Диреклија10 10
1Слепак или рагузанац8 –
1Јузлук турс. (за 3 цванц.)5 –
1Ићилук4 20
1Бешлук нови2 10
1Грош–  18
1Низамчић–  9
1Каурски марјаш велики стари1 5
1Каурски марјаш средњи–  14
1Грошић10 30
1Рубља сребрна–  7
1Талир грчки, драхма8 10

2. Ова ће уредба имати закону силу од 1. декемвра т.г,

3. Сви уговори, који су по порезском курсу новаца пре обнародовања ове уредбе учињени, остају стални, по чему ће се људи, који су се таковима међусобно обвезали, по досад постојећој порезској вредности новаца и намиривати.

11. новембра 1841.                                  (М.П.)       Михаил М. Обреновић,

У Београду                                                     књаз србски, с.р.


Вредност турских и других новчаница у оптицају у Србији 1841. године

Определеније

вредности монета у Србији употребљајеми у чаршијском теченију

Ком.Сорта новцаУ чаршијском теченијуГроша пара
1дукат цесарски51 –
1дукат ермилук стари22 –
1дукат ермилук нови20 –
1дук. урубија стара9 –
1дук. махмудија цела, мека68 –
1/2дук. махмудија целе, меке34 –
1дук. махнудија цела тврда58 –
1/2дук. махнудија целе тврде29 –
1дук. стамбол турски27  20
1дук. мисир23  20
1дук. адлија стара18 –
1дук. адлија нова16  20
1орлаш22 –
1форинта сребра (3 цванцика)11 –
6цванцигер. бушени, сваки по 3 гр. и 30 п.21 –
1крсташ24 –
1диреклија23 –
1слепак (рачузанер)18 –
1јузлук турски11 –
1ићилук10 –
1рубља сребрна16  20
1талир грчки (5 драхми)18 –
1турски алтилук нови6 –
1турски бешлук5 –
1турски грош1 –
1низамчић–  20

28. војемвра 1841. године

Београд

К.Фин. П.Но 2203.


Књазу

Учинивши Попечитељство финансије с  писмом својим од 28. новембра т.г. П.Но 2203. Совету то известије, да се на пограничним нашим ђумруцима, скелама и састанцима, велика неједнакост теченија чаршијског новца наоди, тако да је на једном месту новац по истоме скупљи, а на другом јевтинији. Неједнаким пак овим примањем прихода у правитељствену касу, или из исте издавањем, велика се замешатељства, особитио и у рачунима рађају, то за ова избећи и да би се свуда једнакост теченија чаршијског у новцима завела, поднело је Поменуто Попечитељство Совету прикључено овде ./. опредељеније вредности разни монета, по ицтом теченију, ради одобренија.

Совет по разсмотренију представленија Попечитељства, уверен и сам о необходимој нужди, да се при свим правитељственим касама новци по једнакој вредности и примају и издају, одобрава он у свему поднешено му Попечитељством финансије определеније монета, да се по истом у реченом теченију свуда новци и узимају и дају, особито докле је чаршијско то теченије, као што је у ова времена, тако непостојано и неједнако.

Да се експед.

Стеић

 Но 944

1. декембра 1841.

У Београду

Извор


bookmark_borderBeogradski pašaluk krajem 18. veka

Beogradski pašaluk je usvojeni naziv za jednu od upravnih jedinica Turskog carstva. Zvaničan turski naziv te oblasti je bio Smederevski sandžak. Medju turcima, oblast je bila poznata i kao Morava. Krajem 18. veka, Smederevski sandžak je činilo 12 nahija. Selo Vodice je pripadalo Smederevskoj nahiji i nalazilo se na samoj granici Smederevske i Kragujevačke nahije.

Izvor

bookmark_borderSrbija

Iako je knjiga “Kneževina Srbija” pisana šezdesetih godina 19. veka, neke stvari su bezvremenske i mogu se primeniti u bilo kom vremenskom okviru. Mnogo toga nismo naučili. Mnoge mane medju srbima su i dalje jedna od glavnih kočnica našeg razvoja.

Poznato je da je Kneževina Srbija zemlja sasvim nevelika: poznato je da je ona ipak puna raznovrsnoga prirodnoga blaga i lepota; poznato je da je naša otadžbina, ovolika kolika je, stala naše dedove i oceve mnogo nečuvenih muka i krvi, pa je ipak tim ne manje poznato da mi tu svoju krasnu i bogatu, tu malenu a skupo stečenu otadžbinu u mnogom pogledu ne poznajemo onoliko koliko bi valjalo.

Nepoznavanje svoje otadžbine svakad je rug gradjanima sinovima njenim; ali se veličina štete od toga neznanja može strahovito da predstavi tek u narodnim školama u kojima se vaspitavaju oni na kojima po redu svet ostaje.