155. Pismo Miki Todoroviću, Beograd, 3. jula 1907.
Dragi sinovče Miko
Našoj menici je rok 8 Juli. Kao što znaš, menica je od 600 dinara. Prema tome mora se dati otplate 50 dinara, a 12 po sto interesa čine za 3 meseca 18 dinara; dakle treba pratiti odmah 68 dinara. To je najmanje što se mora dati, a ako hoćeš i možeš dati i veću otplatu – to stoji do tvoje volje i mogućnosti. Samo te molim novac pošalji odmah, čim ovo pismo dobiješ, da nam ne bi menica išla na protest.
Toliko o tome.
Mi smo lepo putovali i srećno amo stigli. Kako vi tu?
Ja sam vrlo radostan što ste se izmirili. Samo te molim nastani da se to i održi. Izbaci iz srca i zaboravi sve ružno iz prošlosti, kao da to nikad nije ni bilo. Ti si mlađi i tebi nije sramota da u mnogome popustiš i skloniš se. A reci i snaši Stevki da i nju volim i molim da i ona bude meka i blaga i da po što šta i ona otrpi. Tako će se vratiti mir u taj dom, a s njemu će doći i božiji blagoslov i svako dobro. A pisaću i brat Nikoli da batali staro.
Kao što sam ti rekao, podaj Nikoli odmah koji dinar troška, jer je sasvim bez groša.
Srdačno pozdravlje tebi snaji deci i svima ukućanima od tvoga čile Pere.
Beograd, 3 Jula 1907 god(ine).
Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti,
br. 13397.
Tag: Pera Todorović
bookmark_borderPismo Nikoli Todoroviću 3. jula 1907.
156. Pismo Nikoli Todoroviću, Beograd, 3. jula 1907.
Dragi brat Nikola
Mi smo zdravo putovali i srećno dana(s) došli. Kako vi tu? Ja se mnogo radujem što ste one večeri svi bili dobri, pametni te se onako lepo izmirili, a ponajviše hvala tebi za to što si me tu poslušao i ako sam mlađi.
Samo te pokorno molim, dragi brate nastavi ti, a pisao sam to i Miki, da se to vaše izmirenje i održi i da bude istinsko i od srca.
Izbaci iz pameti i iz srca sve ono, što je bilo zlo u prošlosti. Zaboravi sve uvrede i ružne reči, kao da ih nikada nije ni bilo. Prigrli oko sebe decu svoju, narod svoj i unučiće svoje i budi im pravi roditelj i dobroželjitelj, pa će i oni morati da budu dobra i poslušna deca i sinovi tvoji. Pa nešto i otrpi pa i popusti; ti si stariji i pametniji, pa budi i mirniji i blažije naravi, to tebi kao starom čoveku i priliči. Izbegavaj sve, gde bi se moglo doći do nekoga sukoba i nesporazuma, a najglavnije čuvaj se ljutine i žestine, jer u ljutini čovek najviše pogreši.
Oprosti mi što ti ja ovo kao mlađi ređam, ali ja to činim radi vašeg dobra i sreće.
Radeći ovako vi ćete opet povratiti mir i slogu, uzajamnu ljubav i poslušanje u taj lepi dom domaćinski a s tim će vam doći i božiji blagoslov i svaka sreća. Daj bože da tako bude!
Ono veče nisam imao više para za to sam ti dao (1,50).
Srdačno pozdravlje tebi i snaši Inđiji i svima.
Tvoj brat Pera.
Arhiv Srpske akadameije nauka i umetnosti.
br. 13397.
bookmark_borderPera Todorović – tekstovi
Dnevnik jednog dobrovoljca – odlomci
Hajduk – odlomak iz knjige ‘Hajdučija’
Pisma ličnosti i ličnost – Pera Todorović
Pismo Ljubi Kovačeviću 13. aprila 1896.
Pismo Miki Todoroviću 1. maja 1907.
Pismo Nikoli Todoroviću 1. maja 1907.
Pismo Miki Todoroviću 3. jula 1907.
Pismo Nikoli Todoroviću 3. jula 1907.
bookmark_borderPoslednja ispovest Pere Todorovića
Tu skoro g(ospodin) Rafailović, vinarski trgovac i narodni poslanik za okrug vranjski, priredio je bio u “Gospodarskoj mehani” poljski ručak u čast beogradskim novinarima.
Na tome ručku, sa vrlo malim izuzetkom, bile su zastupljene redakcije svih beogradskih listova, a osem toga bogatoj trpezi činili su čast već od preključe pokojni Pera Todorović, g(ospodin) Barbulesku, rumunski profesor i poznati srpski prijatelj, i još nekoliko profesora i narodnih poslanika.
Kao obično pri svakom prigodnom ručku, zdravica je bilo raznolikih. Posle skladnih i lakih pesama, za koje je pokojni Pera naročito molio pevače, da bismo na taj način uverili g(ospodina) Barbuleska da kroz srpsku pesmu ne provejava samo tužna nota, već da srpska duša zna i za vesele tonove, prešlo se na lične zdravice. Prva od njih pala je na g(ospodina) Barbulesku, i nju je domaćin posvetio milom gostu Srbije i svome gostu. Na nju je odzdravio g(ospodin) Barbulesku na čistom i lepom srpskom jeziku. Zatim je pokojni Pera nazdravio ljubaznoj i gostoprimnoj domaćici, a posle vrlo kratke pauze zdravica je upućena njemu od jednog njegovog iskrenog poštovaoca i prijatelja, kao Nestoru srpskih novinara, kao čoveku koji je u glavnom tvorac modernog novinarstva u Srbiji, kao neumornom radniku na reči, peru i delu, čije nesumnjive zasluge u tome ne može prećutati, još manje poreći, naša kulturna istorija, pa ma ko je pisao i ma kad pisao.
Zdravica je bila iskrena, jer je dolazila od prijatelja; bila je topla, jer je poticala od srca; bila je stvarna i ubedljiva, jer je bila izraz jednog prečišćenog uverenja.
I Pera je tom zdravicom bio jako ganut. I ako sumoran i mlaksao od dugogodišnjih stradanja, za trenutak se razvedrio i osvežio. I njegov odgovor na tu zdravicu bila je njegova poslednja izjava koju je dospeo da za života učini u širem društvu. Sa suznim očima Pera je tada rekao:
‘I ako me prijatelji teše mojim dobrim izgledom, ja najbolje znam šta to znači. I ako me drugovi žele još dosta dana, i lepog zdravlja, ja najbolje osećam da je moje sunce na zahodu, i Bog jedan zna da li ću još toliko životna megdana imati da se s vama još jednom ovako vidim i sastanem… Ja i žalim svoje veče života i radujem mu se. Žalim ga, jer je, čini mi se, brzo došlo, a radujem mu se, jer u njemu vidim kraj svojim mukama, patnjama i stradanjima…
Gospodo i drugovi, ja sam veoma zahvalan svome zdravičaru, jer je probudio u meni neodoljivu želju za jednom iskrenom ispovešću… Možete mi verovati, a možete mi i ne verovati, to je vaša stvar, ali vam ja ove reči sa dna duše govorim… Svi vi znate moju tolikogodišnju političku parnicu sa mojim političkim drugovima. Ona je, istina, ostala nesvršena, po sili okolnosti, ostala na meni. Međutim ja znam da u tome nisam stvarno kriv što sam za ovom trpezom, a znam da i moji bivši politički drugovi, potonji tužioci, znaju to isto tako. Politika je bila takva, i neko je morao biti žrtva te politike. Kocka je pala na mene. U ostalom, što se toga tiče, ja ću s mirnom savešću zaklopiti oči, jer verujem u božiju i ljudsku pravdu da će se ta politička zagonetka kad-tad odgonetnuti u moje opravdanje…
Meni se godinama tovarilo na obraz da sam u ličnoj službi Obrenovićima i da za to grdne sume novca zgrćem u svoje džepove. Međutim, to je bila puka potvora, i to još znaju ljudi koji su Obrenovićima bili kud i kamo bliži nego ja. Ja jesam bio blizak sa Obrenovićima, poglavito iz lične zahvalnosti prema kralju Milanu, ali ne blizak kao plaćeni udvorica, već kao iskren prijatelj. I taj i takav Pera Todorović bio je jedini čovek koji je Obrenovićima kresao istinu u oči i odvraćao ih od namera i postupaka koji su sukcesivno vodili i njihovom i opštem zlu… Najzad, dela su tu, i ona će mi biti najpravedniji sudija, a kad se budem praštao sa ovim svetom, meni će lako biti na duši, jer znam da ni jedan svoj javni postupak nisam propustio a da ga ne dovedem u saglasnost sa opštim dobrom.’
To je poslednja ispovest pokojnog Pere Todorovića.
Bog da ga prosti i mir njegovoj napaćenoj duši.
‘Štampa’. Demokratski list za politiku, novosti, privredu, vojsku i književnost. Beograd, br. 295, 26, oktobra 1907.
bookmark_borderPisma ličnosti i ličnost – knjiga
Pisma ličnosti i ličnost – Pera Todorović
Javno preduzeće
Službeni list SRJ
Beograd, 2000. god.
bookmark_borderDnevnik jednog dobrovoljca
Dnevnik jednog dobrovoljca – odlomci
Pera Todorović je želeo da se bori protiv turaka u srpsko-turskom ratu 1876-1877. Ali je u Komandi nedostajao obrazovani kadar pa je Pera sa svojim dobrim obrazovanjem i znanjem ruskog i francuskog jezika, dodeljen štabu glavnokomandujućeg, ruskog generala Cernjajeva.
I Deligrad, 3. avgusta u utornik, 1876. god.
”Mene danas gotovo silom upisaše u činovnike generalovog štaba timočko-moravske vojske – prosto reći rekviriraše me, kao što se rekvirira seno, zob, so i druge stvari. Skidoše mi moju dobrovoljačku bluzu, moje opanke, moju crnogorsku kapu, oduzeše mi moju vernu pušku, pa me umundiraše po štapski, obuše mi ruske cizme od juhta, pripasaše sablju (koja je slobodno mogla izostati), posadiše me za sto, uklopiše u ruke pero, pa sad hajd’ šifriraj i dešifriraj depeše, prevodi sa ruskog i francuskog na srpski i sa srpskog na ruski i francuski, nosi generalu Cernjajevu raporte i primaj od njega zapovesti. Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nadjoše, već baš mene! I to gotovo nasilno! Ja celog veka mrzio kancelarije, protokole, registre, numere i ostale formalnosti, i sad baš mene palo u deo da sa tim stvarima imam posla! O, slepa sudbino!”
Deligrad, 6. avgusta u četvrtak, 1876. god.
”…Kakva razlika izmedu života u štabu i života kao dobrovoljca na mrtvoj straži, gde Turci svaki čas uznemiravaju u ne dadu trenuti… U štabu se i jede, i pije i spava dobro, ali mi se opet ne dopada. Vidim da ima mnogo larme, trke muvanja, galame, mnogo formalnosti, ali mi se čini da je malo reda i malo rada. U kancelariji načelnika štaba, pukovnika Komarova, strašan nered, na stolu mu grdna gomila hartija, i kad nešto traži, mora po pola sata da premeće po onome vašaru…”
U jeku odlučujuće bitke sa Turcima, general Cernjajev, koji je komandovao združenim jedinicama, odluči da Peru Todorovića, od svog prevodioca i šifranta, premesti na komandno mesto.
XII U logoru na Prugovcu, 14. avgusta u subotu 1876. godine
”…Uzmite ovu četu dobrovoljaca, pa je izvedite gore na bujmirski vis; postavite straže spram Morave, a jedan lanac istaknite kao stražu spram Katuna. Mene ova zapovest prenerazi. Otkud meni nevojniku da poveravaju ovako vojnicke zadatke?! Ucini mi se da Cernjajev hoce da ja danas budem ubijen. (Koješta, noćas se smejem toj ludoj misli, ali jutros mi ne beše do smeja). Vaše prevashodstvo, na onome visu, kuda me vi šaljete, Turci su, i on se ne može drukčije uzeti do borbom. Ja se mogu boriti, ali ja neću umeti da vodim ljude u borbu – usudih sa da primetim ja. Cernjajev se samo pljesnu po butinama: – Eto ti sad! Nije li mi pre dva sata Komarov rekao a vi sami potvrdili, da ste se peli do na vrh one kose i da Turaka nigde nema? – Da, ali izveštaj je opet netačan; mi nismo izlazili do na vrh. – Neću da znam – planu Cernjajev – uzmite ovu vojsku i vodite je kuda vam rekoh. Komarov mora znati šta je rekao. – Ali ako ipak bude Turaka i borba se otvori, šta da radim? – Odlazite, odlazite, odlazite!…prodera se Cernjajev. Ja opučih niz polje, a on zamnom praskaše: – Prokleti rezoneri; umesto da slušaju svi oni filozofiraju. Sve ih je to iskvario onaj njin pogani ustav. – No dok ja uzjahah konja i postrojih četu, Cernjajev dozva Komarova; nešto su živo razgovarali, pa me opet viknu: – Uzmite još i ovu četu ruskih ”plastuna”, a evo, poći će i potpukovnik Konovnicin. – Zatim se okrete Konovnicinu: – Grofe, uzmite ovaj bataljon… ko je ovde bataljoni komandir?… Gazda Milosav Trifunac… odgovoriše vojnici. – Uzmite ovaj Trifuncev bataljon pa podjite kao potpora, gospodinu Todoroviću. Rasporedite da on sa dobrovoljcima ide napred, a vi za njima, da ih poduprete ako zatreba. Idite, zbogom Todoroviću! Ako se otvori borba ja cu vas odovud pomoci artiljerijom.
Krenemo se. Kod naših predstraža stanemo da jedan deo naše vojske rasturimo u lanac, jer dotle je sva išla u dvojnim redovima, i da se posavetujemo šta ćemo i kako ćemo…
…Nema reči kojima bi se mogla opisati ona povorka osećaja što saleće čoveka kad podje pred puščane i topovske metke, od kojih je svaki i njemu namenjen. Ideš napred, a u glavi ti se budi mutno saznanje da je ovo poslednji čas, sad je sve svršeno, sad više nema razmaka i odgodaja već moraš napred dok te ne dočeka neprijateljski plotun… i to nije daleko, to je eto tu sad će… sad će! I neko strašno isčekivanje obuze mi dušu. Sa ovim osećajem možda bi se jedino mogao uporediti osećaj osudjenika na smrt, u trenutku kad privezan za kolac čeka kad će grmnuti puške. Namah ti ovo kobno iščekivanje postane tako dosadno, da čisto potrčiš napred, samo da što pre plane taj prokleti neprijateljski plotun, da se jedanput svrši, da te ne muči ovo ubistveno, strašno iščekivanje. Namah opet obuzima te crna misao: ovo su poslednji trenuci… Uspomene iz detinjstva, lepi mladički snovi, nade, planovi, prijatelji, sva mila i draga stvorenja, ceo prošli život – sve ti to sad navali i slomije se u ono malo prostora pod onom jadnom lubanjom – i ti usporavaš korake: smrt je blizu, ona je tu, neminovna, ti to znaš, ali ti bi rad sporošcu karačanja da ugrbiš još koji trenutak života, da poživiš još malo, makar još malo…”
‘Dnevnik jednog dobrovoljaca’ se može preuzeti ovde:
bookmark_borderPera Todorović
Iako je Pera Todorović rano otišao iz Vodica u kome je rođen, Vodice skoro nigde ne pominje u svojim spisima i nije bio vezan za njega, kao ”najveći srpski novinar toga vremena, publicista, političar, dobrovoljac, revolucionar i književnik”, zaslužuje da se nađe na ovim stranicama.
Petronije Pera Todorović je rodjen 2. maja 1852. godine u Vodicama, od oca Jovana i majke Smiljane. Njegovi roditelji su imali sedmoro dece (neki izvori govore da ih je bilo više). Pera je bio najmlađi. Bili su najbogatija porodica u ovom delu Šumadije.
Osnovnu školu je završio u Smederevskoj Palanci, nižu gimnaziju u Kragujevcu a Veliku gimnaziju u Beogradu. U školi je bio odličan sa predmetima koji su mu se sviđali. Sa drugim predmetima je jedva prolazio. Izbačen je iz gimnazije jer je predvodio grupu đaka koji su odbili da se pričeste (bio je ateista).
Nastavio je školovanje u Pešti na privatnoj trgovačkoj školi sa nezavršenom gimnazijom kako bi dobio bar neku diplomu zbog porodice koja mu je obezbedila izdržavanje a da bi imao bolju državnu karijeru, diploma univerziteta ili više škole je bila uslov.
Mnogo je čitao a posebno ruske pisce. Još u školi je često diskutovao sa drugovima o tome šta je ko čitao. Obično je uvek vodio u tim diskusijama. I na kraju, diskusija je prelazila u Perino predavanje.
Posle Pešte, odlazi u Cirih. Tamo upoznaje Nikolu Pašića koji mu je glavno poznanstvo na početku njegovog boravka u tom gradu.
“U moje doba u samom Cirihu bilo je oko pedeset srpskih djaka i pet do šest porodica sa decom, koja su se tu po školama vaspitala, a Rusa i Ruskinja je bilo oko četiri stotine! Čitavo jedno predgradje bilo je preplavljeno Rusima, Srbima i Slovenima uopšte. Na ulici se svugde čula slovenska reč.”
Evo kakav je Pera bio kao mladić:
“Pera Todorović je bio tip onog osećajnog mladića punog života i temperamenta, a razmaženog i nenaviknutog na sistematski, istajan rad, koji sa žarom moze da uleti u pokret na koji naiđe i koji mu odgovara. Ali on ne ulazi u taj pokret da strpljivo studira, uporno radi, nego da se u njemu istutnji i rasprostre svoj vitalitet i svoju imaginaciju.”
Vraća se u Srbiju iako nije završio školovanje. Usled ruskog uticaja, iz Ciriha se vratio kao socijalista.
1874. godine pokreće časopis ‘Rad’
“Švajcarski seljak radi da bi napredovao, mađarski seljak radi da bi živeo a srbijanski seljak radi da ne umre od gladi.”
Pridružuje se radikalno-socijalističkom pokretu Svetozara Markovića. Osim toga što sebe potpuno predaje toj ideji, svoje nasleđe od 2500 dukata poklanja pokretu.
15.02.1876. godine se u Kragujevcu održavaju opštinski izbori. Radikali odnose pobedu i izlaze na ulice. Na čelu se nalazi “Crveno barjače”. Glavni organizator tog dešavanja je Pera Todorović. Dolazi do sukoba sa predstavnicima vlasti. Ima mrtvih i ranjenih. Pored ostalih, uhapšen je i Pera Todorović. Osudjen je na devet meseci zatvora. Sudu se ovako obratio:
“Dozvolite, gospodo, da uz jemstvo koje tražite, ne odem odmah na izdržavanje kazne, već da mi omogućite da kao dobrovoljac odem u rat.”
Umesto zatvora, izabrao je da bude dobrovoljac u srpsko-turskom ratu (1876.-1987.). želeo je da se borbi protiv turaka. Ali je u Komandi nedostajao obrazovani kadar pa je Pera sa svojim dobrim obrazovanjem i znanjem ruskog i francuskog jezika, dodeljen štabu glavnokomandujućeg, ruskog generala Cernjajeva. U jeku odlučujuce bitke sa Turcima, general Cernjajev, koji je komandovao združenim jedinicama, odluči da Peru Todorovica, od svog prevodioca i šifranta, premesti na komandno mesto. Tada je Pera jedva izvukao živu glavu, ali je kasnije u stalnim borbama sa Turcima pokazao kao odličan borac. Zbog toga je dobio odlikovanje koje mu je lično uručio general Cernjajev. Svoja iskustva iz ovog rata je opisao u knjizi ”Dnevnik jednog dobrovoljca”.
Po završetku rata je trebalo da odleži zatvorsku kaznu od 9 meseci. Ali u aprilu 1877. ga sud osudjuje na 4 godine zatvora zbog veleizdaje. Preko Zemuna odlazi za Novi Sad (tadašnja Austro-Ugarska).
Pokreće “Ilustrovanu ratnu kroniku” (urednik je J.J. Zmaj).
1878. Osniva časopis Straža – “knjigu za nauku, književnost i društveni život”. U Straži objavljuje “Dnevnik jednog dobrovoljca” (to delo važi za najbolju ratnu dramu toga doba).
Početkom 1879. madjarska policija (po zahtevu Beogradske policije) Peru Todorovića i Milicu Ninković proteruje iz Novog Sada. Oni odlaze u Pariz.
Usled francuskog uticaja, iz Pariza se vraća kao radikal. U Srbiju stiže na Badnje veče 1880. U Beogradu okuplja mlade ljude oko sebe. Stanuje sa Nikolom Pašićem. Kod njih se održavaju politička okupljanja. Kao rezultat tih okupljanja, formira se Narodna radikalna stranka. U njoj su samo dva profesionalna političara: Nikola Pašić i Pera Todorović. Izrada statuta stranke – Pera, uredjivanje lista “Samouprava” – Pera, agitacija, govori i organizovanje stranke u narodu – Pera. Nikola Pašić ga je mudro skrenuo sa puta koji je želeo za sebe – vodstvo partije.
08. januara 1881. pokrenuo je i uredjivao list “Samouprava” – list radikalne stranke.
U leto 1881. Pera boravi u banji Rajhenhal u kojoj leči jetru. Vraća se u jesen te godine i kreće po Srbiji u agitaciju. 42 dana, 43 mesta. Kako je naučio od ruskih političara – Ide u narod.
26.27. i 28. jula 1882 na Ilinijim vodama u Kragujevcu se održava Sabor Narodne radikalne stranke. To je bio vrhunac političkog narodnog besedništva Srbije, “niko do njega nije tako govorio; niko posle njega“. Nikola Pašić postaje predsednik a Pera potpredsednik Glavnog odbora stranke.
Oktobra 1883. Pera odlazi u Beč na operaciju jetre. U to vreme se sprema Timočka buna. Podigli su je neki pripadnici Narodne radikalne stranke i neki njeni poslanici iz tog kraja a sve po naredbama Nikole Pašića. Pera je bio protivnik oružanih sukoba i nije bio upoznat sa tim dešavanjima. Buna traje deset dana. Pašić odlazi u Zemun (Austro-Ugarsku). Sledi hapšenje Upravnog odbora Narodne radikalne stranke. Uhapšen je i Pera i svi su oni bačeni u okove. Odlučuje se da napiše pismo Kralju Milanu jer neće da leži za drugoga. Za drugoga koji ga je sklonio od onoga za šta se Pera borio čitav život. Za ono gde je uložio sav svoj novac i svoje zdravlje. Kralj Milan donosi pomilovanje. Neće biti streljan a umesto toga dobija deset godina zatvora. Skidaju mu okove…
1885. dolazi rat sa Bugarskom i poraz Srbije. Kralj vidi da mora da napravi sporazum sa Narodnom radikalnom strankom. Vidi da mu treba Pera Todorović. Kralj nudi pomilovanje i oslobodjenje svih zatvorenih radikala i njihovih vodja. Kao i dozvolu da se vrše zborovi i okupljanja.
01.01.1886. godine članovi Glavnog odbora radikalne stranke i svi zarobljeni članovi su pomilovani ukazom kralja Milana. Za uzvrat, traži da mu obećaju vernost i iskrenu potporu. Ali već je bilo kasno. I za Peru Todorovića i za kralja Milana.
Na skupu u Nišu se skupilo četrdeset narodnih prvaka Radikalne stranke. Obećanja koja su zarobljene vodje dali kralju Milanu su prekršena i svi Perini predlozi su odbijeni. Nikola Pašić, iako nije bio prisutan, učinio je šta je hteo. Pera ostaje sam i odbacen. Zavistan od morfijuma, potrebna su mu veća primanja. Posvećuje se isključivo novinarstvu. Piše za druge, za one koji plaćaju.
1887. Pokreće list “Radikal” u kome napada liberalno-radikalsku vladu i bori se za nezavisnost Narodne radikalne stranke.
1888. godine postaje načelnik Ministarstva narodne privrede.
1889. godine je osnovao list ”Male novine” (prvi slobodni, komercijalni list u Kraljevini Srbiji koji se prodavao na ulici. Dostigle su tiraž od 30.000 primeraka, sve dok se 29.05.1903. nisu ugasile (kada je ugašena i dinastija Obrenovića).
1891 do 1895. godine, posle Laze Kostića, bio je drugi predsednik Udruženje novinara Srbije (UNS).
1897. u Čačku prisustvuje pretresu protiv čuvenih hajduka. Piše članke za “Male novine” i od tih članaka nastaje “Hajdučija”.
Postaje dvorski novinar. Pisao je kako mu se ‘naredi’ u dvorskoj kancelariji. Ali radio je i nesto važnije. Putuje po Srbiji (malo i po inostranstvu) i šalje kralju Aleksandru opširne i dokumentovane referate o privrednim prilikama i reformama, o pitanjima unutrašnje i spoljašnje politike.
29.05.1903. U Majskom prevratu, ubijen je kralj Aleksandar. Kasnije te godine, Pera beži od policije u Zemun.
1903. godine pokreće list “Ogledalo”. Neki njegovi zapisi u ‘Ogledalu’ su autobiografski kao na primer gde objašnjava zašto je izabrao progonstvo:
“Meni je, dragi prijatelju, već poravnalo pedeset i dve godine! Pa ćeš dozvoliti i sam da se u ovim godinama ne ide tako lako u hapsanu. Nekada sam ja rešenja o hapšenju primao kao pozivnicu za bal. Ali, gde je sada ona mladost i snaga? Ona vera i ono nadahnuće? A posle, dragi prijane, ako je za vajdu, od mene je dosta bilo hapšenja i tamnovanja! U celoj Srbiji nema čoveka koji je kao novinar i političar toliko hapšen i gonjen. A nisam ni ja od čelika…
…
Trideset godina je trajala moja borba na život i smrt. U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu, više od dvadeset puta bio sam zatvaran i hapšen; osudjen na dvadeset i sedam godina zatvora; proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; vukao sam teške okove od kojih mi i sada zjape rane na nogama; bio sam osudjen na smrt, jednom javno i znano, a četiri puta je o koncu visilo da izgubim glavu potajno i mučki.”
Bolovao je od ehinokokusa u jetri i zbog povremenih velikih bolova je uzimao morfijum. To je trajalo 27 godina. U to vreme, korisćenje morfijuma je bilo javno i dozvoljeno. Nije postojalo drugo sredstvo kojim bi mogli da se ublaže veliki bolovi. Morfijum je imao ogroman uticaj na Perin zivot i usmerio ga tamo gde Pera nije želeo.
“Moj život bio je vrlo buran i promenljiv. Pun borbe i potresa, pun muka i opasnosti, gde je često i sama glava o končiću visila.”
24.10.1907. godine umro je Pera Todorović u Beogradu. u 55. godini života, čovek velikog stvaralačkog dara, dobrovoljac, genijalni agitator, revolucionar, najveći srpski novinar toga vremena, politicar, publicista i književnik.
1970. godine snimljena drama Hajdučija po tekstovima Pere Todorovića. U glavnoj ulozi Dragan Nikolić.
1971. godine snimljena monodrama Odbrana Pere Todorovića koju izvodi Ivan Bejkjarev.
2008. godine počela izgradnja spomen kuće Pere Todorovića.
Pera Todorović je proganjan pod obe dinastije, promenio je sedam srpskih kraljeva, 20 puta je hapšen, vlasti su ga i na smrt osudile.
Govorio je nemački, ruski i francuski.
Zajedno sa Stevanom Đurčićem, Pera Todorović je inicijator obnavljanja Udruženja novinara Srbije (koje je posle Timočke bune 1883. godine prestalo sa radom).
Pera Todorović se ženio tri puta.
U prvom braku sa Milicom Ninković nije imao dece. To je bio politički brak jer je zbog političkog delovanja, Vlada donela odluku o progonstvu Milice Ninković a Pera je želeo da joj pomogne.
U drugom braku sa ženom Darinkom je imao ćerku Smilju, koja je umrla u 13. godini života.
U trećem braku, nije imao dece. Tako je ostao bez potomstva.
Iza sebe je ostavio mnoga dela, a izmedju ostalog tu su romani:
- Smrt Karadjordjeva,
- Prognonstvo Obrenovića,
- Beogradske tajne,
- Madjije na prestolu,
- Hajdučija,
- Silazak sa prestola,
- Dnevnik jednog dobrovoljca,
- Kravava godina,
- Aspibe.
Najbolje studije o Peri Todoroviću napisali su:
– Živan Mitrović ”Iz života Pere Todorovića” (Politika, Beograd, 1960.),
– Velizar Nicić ”Pera Todorović” (Nolit, Beograd, 1956.),
– Miodrag Todorović ”Pera Todorović – novinar, književnik, revolucionar” (Naša komuna, Smederevska Palanka, 1983.) i
– Latinka Petrović ”Pera Todorović” (Rad, Beograd, 1983.).
Ovako je 1882. godine govorio Pera Todorović:
“Svaki građanin, pa bio on bogat ili siromah, ima puno pravo da rekne: Ako hoćeš da te vermam (po narodski: uvažavam), i slušam taj zakon, moraš pitati i mene ko će ga i kako će ga graditi, pošto se to i moje kože tiče. A ne ovako, zasednu njih nekoliko gazda i gospode pa navrljaj ovoliku hrpu zakona, a ti sirotinjo posle samo pogni šiju, upregni se i vuci što ti je natovareno.
Nećemo više tako, beli! Da plaćamo državi koliko ko može prema svom stanju, ali da država ne trguje i ne piljari sa građanskim pravima svojih državljana. Građanska prava nisu užička pastrmka da ih država krčmi na 20 para, pa ko više plati, onome veći režanj i da odreže. Svaki čovek, pa bio bogat ili siromah, samim rođenjem dobija tapiju na sva građanska prava, koja uopšte postoje u njegovoj domovini, pod uslovom da od građanskih tereta snosi onoliko koliko mu je moguće, prema njegovom stanju”.
Izvori:
Velizar Nicić – Pera Todorović (Nolit – Beograd, 1956.)
Internet.