Tag Archives: knjige

Popis stanovništva i poljoprivrede u srezu Jaseničkom 1863. godine

Попис становништва и пољопривреде у срезу Јасеничком 1863. године
Др Бранко Перуничић,
Прво издање,
Београд, 1863.

 

*****
ПРЕДГОВОР

Шесдесетих година XIX века у Србији се порез још увек разрезивao no домаћинствима на основу усмених информација, које су сеоcки и варошки кметови давали државним органима о имовности пореских обвезника. На тај начин многа богатства и велики приходи остајали су незахваћени порезом. To значи да терет државних дажбина – данак није био правилно распоређен на српске поданике, да га плаћају no количини прихода и богатству у непокретним добрима (њивама, ливадама, забранима, виноградима, воденицама, ваљалицама, воћњацима).

Са дотадашњом пореском политиком није нико био задовољан – ни врховни кнез, ни влада, а ни већина народа. Србија се стално организовала као држава, па су и расходи око наоружања, подизања војног и чиновничког кадра, изградње путева, отварања школа, и томе слично, непрекидно расли. Било је јасно да се до већих новчаних средстава може доћи само кроз један друкчији, правичнији и прецизнији порески систем, у коме би сва непокретна богатства и сви приходи грађана били доследно оптерећени порезом. Да би се то постигло, влада је учинила два крупна корака: Године 1861. донела је „Закон о плаћању пореза пo имућности“, a 1862. године сачинила је „Правила пописа људства, имања и прихода“, која су тај закон допуњавала. Надаље је требало учинити да сав посао око реализације прописа оба овa документа тече координирано, јер се без добро обављеног пописа непокретних добара и прихода и тачне евиденције: ко с чим располаже, није могло васпоставити правилно пореско оптерећење становништва.

По својој садржини оба ова документа се испреплићу и допуњавају толико, да Закон о плаћању пореза no имућности садржи многе одредбе „Правила пописа“ и обратно. С друге стране, ниједан попис у Србији, пре овога, није био тако темељно, савесно и детаљно изведен, као што је био овај…
*****

Srpska revolucija – Leopold Ranke

Srpska revolucija – Leopold Ranke (Die Serbische Revolution – Leopold von Ranke)

Hamburg, 1829. (prvo izdanje).

Beograd, Srpska književna zadruga, 1965.

Kad je 1804. godine srpski narod u Beogradskom pašaluku otpočeo borbu za oslobođenje od turske vlasti, bilo je ispod očekivanja da će za svoju stvar zainteresovati mnogoborojne faktore političkog i javnog mnjenja u Evropi. Još je čudnovatije izgledalo da će srpsko-tursko ratovanje 1804.-1813. i 1815. godine ubrzo naći i svoga istoričara, naročito ne među poznatim imenima stranih naučnika. Srpski ustanici, izgledalo je, stajali su sasvim u senci Napoleonovih osvajačkih ratova, koji su skoro dve decenije potresali Evropu, da bi mogli poslužiti za predmet naučnih istorijskih studija. Neočekivano, međutim, 1829. godine pojavilo se delo nemačkog istoričara Leopolda Rankea pod neobičnim naslovom Die serbische Revolution – Srpska revolucija. Ono je, odmah, ne samo proslavilo svoga autora nego je poslužilo i kao naučno obaveštenje koje je ustanke Srba pod Karađorđem Petrovićem i Milošem Obrenovićem prikazalo kao događaj od izvanredne važnosti za diplomatsku i političku istoriju jugoistočne Evrope toga vremena. Ono je za političko razumevanje ‘srpskog pitanja’ u evropskoj politici imalo onaj isti značaj koji su Vukove zbirke pesama imale za poznavanje kulture srpskog naroda u svetu.

Vodice – odlomci iz knjiga – 2

Odlomak iz knjige Jasenica – Naselja, poreklo stanovništva, običaji, Borisav Čeliković – 1923. (strana 254).

*****

Jovan Erdeljanović

6. Vodice

Selo je južno i neposredno do Palanke, s desne strane reke Jasenice. Kuće su po strani i po temenu kose. Selo je razređenog šumadijskog tipa. Ranije ovde nije bilo sela.

Selo i njegova okolina su bogati izvorima. Oni su na kosi prema Palanci, a na južnoj strani kose ih nema. U sred sela je izvor Vodice, po kome je selo dobilo ime. Istočno od Vodice je Izvor, jači od Vodice. U Donjem kraju je izvor Zdravkovac, a u Gornjem Kraju je Vidova Voda, pet minuta zapadno od sela, a više nje je Kisela Voda, koja se zove i Kaluđerica.

Niže sela je Nemačko Polje, gde se nalaze razni noževi, gvozdene ploče i mizdraci. Više Vezirova Polja su mesto Raspad i njive Guberaš. Tu ima mnogo ostataka od ranijeg stanovništva. Poznaje se i mesto gde je bila neka stara crkva i mnoge stare pare (od Leopolda III). Na mestu Kovanluku, kod Vidove Vode, je staro ’rimsko’ groblje.

U potoku Vlahovici našao je Stevan Vulićević lonče sa deset starinskih grivni, koje su velike u prečniku 8 i 7 cm. Nađena su u istom potoku još tri zemljana lonca i u njima kosti i trula srma. Zapadno od Vidove Vode, na 20 do 30 m, poznaje se mesto i sitno kamenje od manastira. Ne zna se ime tom manastiru. Po pričanju starca Nikole Todorovića manastir se zvao Nekudim.

Fotografisao trlo Pavla Vukovića kod Kisele Vode.

Selo se deli na Gornji Kraj i na Donji Kraj. Gornji Kraj je do škole i sudnice, a dalje je Donji Kraj.

Na mestu današnjeg sela, pre osnivanja današnjeg, nije bilo nikakvog naselja. Najpre su ga naselila braća Neško i Stojan (od njih su Neškovići i Stojanovići), koji su najpre bili na mestu Trševini, blizu Palanke. Stanovništvo se najviše doselilo iz Šumadije (starinom su Kosovci), Vranjskog okruga, jugozapadne Srbije, Sjenice, jedna porodica je iz Bosne i jedna iz Bugarske. Po poreklu su: nepoznate starine 8,3%, iz Šumadije 29,1% iz jugozapadnih krajeva (Sjenice, Starog Vlaha) 29,1%, kosovsko-moravske oblasti 20,8%, iz Požarevačkog okruga 4,1%, iz Bugarske, oko Trna 4,1% i iz Bosne 4,1%.

U selu su ovi rodovi:

Cvetanovići, Neškovići i Stojanovići (14 k., sv. Arhanđel) su iz Leskovca.

Đuđe (10 k. sv. Jovan, stara slava sv. Arhanđel) su od Sjenice. Bili su neko vreme u Kaluđerici.

Nikaći (23 k., sv. Nikola), praded Aksentije doselio se od Sjenice 1809. god.; ima ih 2 k. u Bašinu i 1 k. u Azanji, koji su se odavde otselili, a krvne rođake imaju u Belosavcima, Rudniku i u Sjenici.

Šatornjani (17 k., Đurđevdan) su od Martića u Šatornji pod Rudnikom; ima ih i u selu Ratarima (od ove porodice je poznati novinar Pera Todorović).

Jovovići (6 k., sv. Nikola), praded došao od ’Vranje’.

Savići (3 k., sv. Jovan) su starinom iz okoline Branja; ima ih 1 k. u Cerovcu, 1 k. u Rabrovcu i 1 k. u Beogradu.

Mijailovići (8 k., sv. Nikola) ovamo su došli iz Lukanje (današnjeg Đurđeva u Lepenici), a starinom su odnekud iz Stare Srbije.

Ilići, Trešnjevčani (3 k., sv. Arhanđel), deda Todor se doselio iz Gornje Trešnjevice (ne zna se koje); ima ih 2 k. u Palanci.

Đelkanići (10 k., sv. Nikola) su iz Trudova u Užičkom okrugu, gde ih i sada ima s istim prezimenom.

Radošević (1 k., sv. Nikola), otac se doselio iz Šatornje, a starinom su od Rudnika.

Stojadinovići (6 k., sv. Nikola) su starinom iz Stare Srbije, a ovamo su došli iz Sepaca gde ih još ima.

Masločevci, Radovanovići (4 k., sv, Nikola) su nepoznate starine.

Milutinovići (3 k., Đurđevdan) su iz Belog Kamena u Dragačevu.

Vulićevići (2 k., sv. Panteleja) su iz Vukosavaca, u Kačeru, gde ih još ima.

Bašići (1 k., sv. Vasilije) su iz Gornje Šatornje, a starinom su od Rudnika.

Đokići (1 k., sv. Nikola), otac se doselio iz Donje Tuzle u Bosni.

Đokići (7 k., sv. Alempije), došla braća Jovan i Milisav od Sjenice.

Andrejići (4 k., Đurđic), otac se doselio iz Masloševa.

Tanasijevići (3 k., sv. Nikola), otac se doselio iz Masloševa.

Pavlović (1 k., sv. Nikola), otac se doselio iz Masloševa.

Kostići (1 k., sv. Nikola), otac došao 1880. god. iz Trna u Bugarskoj.

Spasojevići (4 k., sv. Arhanđel) su iz Kušiljeva u Resavi.

Đurđevići (1 k., sv. Stevan) su iz Ratara.

Stevanovići (1 k., sv. Nikola) su iz Kotraže.

Golobočanin, Radovanović (1 k.) je iz Goloboka.

U selu ima preko 130 kuća.

*****