Tag Archives: domaće životinje

Broj ovaca i koza po domaćinstvima 1832.

 

 

 

 

 

 

 

Тефтер чибучки од капетаније Јасенице у нахији смедеревској за годину 1832.-гу, број оваца и коза по домаћинствима:

  1. Јован Радосављев – 45
  2. Нешо Станчић – 25
  3. Јова Стојовић – 14
  4. Станоје Ристић – 7
  5. Цветан Ристић – 5
  6. Мијаило Нешковић – 10
  7. Богдан Ђурђевић – 18
  8. Митар Ђурђевић – 3
  9. Андреја Никачевић – 18
  10. Никола Аврамовић – 12
  11. Марко Аврамовић – 21
  12. Стојан Станчић – 16
  13. Митар Никачевић – 18
  14. Милисав Михаилов – 6
  15. Вук Давидовић – 6
  16. Радивој Симић – 4
  17. Јован Милисављев – 3
  18. Радован Никачевић – 15

Укупно: 246

Popis stanovništva i poljoprivrede u srezu Jaseničkom 1863. godine

Попис становништва и пољопривреде у срезу Јасеничком 1863. године
Др Бранко Перуничић,
Прво издање,
Београд, 1863.

 

*****
ПРЕДГОВОР

Шесдесетих година XIX века у Србији се порез још увек разрезивao no домаћинствима на основу усмених информација, које су сеоcки и варошки кметови давали државним органима о имовности пореских обвезника. На тај начин многа богатства и велики приходи остајали су незахваћени порезом. To значи да терет државних дажбина – данак није био правилно распоређен на српске поданике, да га плаћају no количини прихода и богатству у непокретним добрима (њивама, ливадама, забранима, виноградима, воденицама, ваљалицама, воћњацима).

Са дотадашњом пореском политиком није нико био задовољан – ни врховни кнез, ни влада, а ни већина народа. Србија се стално организовала као држава, па су и расходи око наоружања, подизања војног и чиновничког кадра, изградње путева, отварања школа, и томе слично, непрекидно расли. Било је јасно да се до већих новчаних средстава може доћи само кроз један друкчији, правичнији и прецизнији порески систем, у коме би сва непокретна богатства и сви приходи грађана били доследно оптерећени порезом. Да би се то постигло, влада је учинила два крупна корака: Године 1861. донела је „Закон о плаћању пореза пo имућности“, a 1862. године сачинила је „Правила пописа људства, имања и прихода“, која су тај закон допуњавала. Надаље је требало учинити да сав посао око реализације прописа оба овa документа тече координирано, јер се без добро обављеног пописа непокретних добара и прихода и тачне евиденције: ко с чим располаже, није могло васпоставити правилно пореско оптерећење становништва.

По својој садржини оба ова документа се испреплићу и допуњавају толико, да Закон о плаћању пореза no имућности садржи многе одредбе „Правила пописа“ и обратно. С друге стране, ниједан попис у Србији, пре овога, није био тако темељно, савесно и детаљно изведен, као што је био овај…
*****

Stočarstvo u 19. veku

Doseljenici Jasenice, a samim tim i Vodica, najvećim delom vode poreklo iz dinarskih krajeva (Crna Gora, Pešter, Hercegovina,…). Osnovna delatnost kojom su se bavili pre doseljenja je stočarstvo.

U to vreme, Jasenica je bila prekrivena gustim i neprohodnim šumama. “Danima se kroz nju moglo ići, a da se Sunce ne vidi.” To su bili povoljni uslovi da doseljenici nastave sa stočarstvom kojim su se i pre doseljenja bavili. Tako je stočarstvo postalo osnovno zanimanje. Zemljoradnja je bila sporedno zanimanje. Obrađivano je zemlje, koliko je bilo potrebno za hranu. “Dinarskim doseljenicima je bilo teško da se naviknu na zemljoradnju; posao je bio težak i naporan a oruđa primitivna.”

Glavna grana stočarstva bilo je svinjarstvo. Prostrane hrastove i bukove šume zbog obilja u žiru bile su vrlo pogodne za ovu vrstu privrede. Uspevala je naročita vrsta svinja, koja se brzo gojila i mnogo plodila. Jasenica je naročito bila poznata sa ove vrste privrede. Gotovo se celokupno stanovništvo njome bavilo i od nje živelo. Najistaknutije ličnosti iz Prvoga Ustanka poznate su kao stočarski trgovci. Sam Karađorđe je u Krćevcu, na svome imanju, imao preko 300 svinja, zatim mnogo ovaca i druge stoke. Interesantan je način na koji se bavilo ovom vrstom zanimanja, zato cemo ga u kratkim potezima opisati.

Bogatstvo jedne porodice cenilo se po broju stoke koju je imala. Kako je žira bilo dosta to je i najsiromašniji domaćin mogao da odgaji 10-15 brava. Do jeseni, dok “ne padne žir” svinje su držane u selu, kod kuća, i preko dana puštane izvan seoskih ograda, a u veče su vraćane u selo. S jeseni se udruživalo po nekoliko domaćina, “zakupljivali su planinu” i gonili svinje u žir. Sa udruženim čoporima odlazili su u planinu obično oko Male Gospođe*. Čobani su sobom nosili hranu i sve što im je za život bilo potrebno. U planini su pravili kolibe za stanovanje, a oko njih obore. U planini se ostajalo do Svetog Nikole** ili do Božića; bilo je slučajeva da se ostane i duže. Kako su, prilikom povratka, u planini veliki smetovi koji zaveju sve staze i puteve, to su čobani, dolazeći u planinu, zasecali drva, i tako obeležavali put kojim treba da se vrate. Kad vrate svinje iz žira, neko su ih vreme prehranjivali kukuruzom, zatim prodavali. Od kako “pogibe stara gora” prestalo se sa ovim načinom ishrane. Sada se svinje “goje” kod kuće. Puštaju ih po voćnjacima, zabranima i oko kuće, zatim ih s jeseni zatvaraju i “bace na hranu”.

Pored svinjarstva bile su razvijene i ostale vrste stočarstva, naročito konjarstvo. Bio je običaj (nepisano pravilo), da “svaka oženjena glava u kući” ima svoga konja.

U svakom selu bogatiji seljaci su podizali salane. To su bile kolibe od drveta. Pravljene su u jesen kada su ovce i koze bile  debele za klanje. Ko je imao koza i ovaca za prodaju, dovodio ih je u salanu i prodavao. Svinje su takodje klane u salanama. Meso je prodavano u selu, a loj je topljen, razlivan u izvrnute ovčije buragije, i prodavan u Beogradu za pravljenje lojanih sveća. Cena mesa je bila 75 groša za sto oka. Džigerica  i glava su prodavane za po 10 para. Osim prodaje, vršena je robna razmena. Meso je razmenjivano za žito ili pasulj. Mast se topila i nosila u varoši na prodaju.

Od krupne stoke, seljaci su gajili male volove za rad i po neku kravu.

Krajem 19. veka, menja se način uzgajanja stoke. Sve brojnije stanovništvo ima potrebu za sve većim obradivim površinama. Sve više šuma nestaje. Zbog toga se prelazi na “štalsko” gajenje stoke. I tako stočarstvo postaje sporedno zanimanje a zemljoradnja prelazi u prvi plan.

U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.


* 21. seprembar,
** 19. decembar

izvor