Lov

Прави и истински ловци, остаће за увек витези ловачке части и поштења.

Мало историје

Падом Смедерева у турске руке, 20. јуна 1459. престала је да постоји српска средњовековна држава. Њеним потирањем с политичке сцене угасила се и једна богата и дуга ловачка традиција. Настала су дуга и тешка столећа робовања под отоманском влашћу, мрачна као што су биле мрачне и огромне шуме које су постепено прекриле некад плодне њиве, ливаде, воћњаке и винограде широм Србије, које није имао ко да обрађује. Становништво, нарочито оно поред главних путева, делом је помрло због честих епидемија, изгинуло у ратовима, одвођено у турско ропство, расељавано и на исток и на запад. Они што су некако успели да сачувају главу од османлијске сабље и синџира, већином су се разбежали у тешко проходне планине и беспућа, где су започињали један нови живот у коме је преовлађивало сточарство. И лов…

За време турске власти настала је права „шумизација“ Србије, што је довело до повећања бројности дивље фауне. Било је свих врста дивљачи овог поднебља – срна, јелена, медведа, дивљих свиња, дивокоза, по неким мишљењима и козорога, вукова, лисица, рисова, куна, зечева… Птичје царство било је небројено и веома разноврсно, од најситнијих птица певачица, јаребица, патака и гусака у мочварама. Ту су обитавале још и шљуке, велики и мали тетреб, лештарка, копци, јастребови, мишари, соколови, орлови, тако да је, као што се види, наша земља, у то време мале насељености, веома шумовита, била неисцрпни извор дивљачи.

Turci u lovu

Лов код Срба настављен је и у овом несрећном периоду. Турци нису имали неко посебно ловно законодавство, нити су категорично забрањивали лов „сиротињи раји“. Ловио је, без обзира на свој статус, како је ко знао и умео, најчешће замкама и клопкама. Лук и стрела су се дуго задржали у ловној употреби, чак до краја 18. века. Лов је у многим случајевима био начин опстанка и преживљавања, нарочито у кризним годинама епидемија и глади, ратних разарања у којима би пострадала целокупна привредна делатност, првенствено земљорадња и сточарство.

Турци, иако и сами пасионирани ловци, нису баш често залазили дубоко у шуме и планине, да и сами не би били уловљени од све многобројнијих хајдука. Понеки од њих имали су у власништву и преко стотине гонича-зечара, а и мноштво хртова за равницу. Докле је ишла ловачка страст говори и податак да је бег Дедага Ченгић за доброг пса гонича давао и два расна хата (коња) с потпуном ормом. И самим хајдуцима лов је био један од услова опстанка у забитим шумским честарима. Кажимо и то да се соколарство задржало све време турске власти и било веома популарно међу њиховом господом.

О Србији за време владавине Османлија пишу и странци. Тако Енглескиња лејди Монтегју, која је пропутовала кроз Србију 1717, пише у свом путопису да је шума кроз коју се од Београда до Ниша путује целу седмицу пуна дивљих животиња.

Ослобођени од Турака, после Првог и Другог српског устанка, тридесетих година 19. века у Србији су створени услови за слободно ношење оружја, које је забрањивано скоро пет векова, тако да је становништво жељно слободе, поново почело да негује ловачку традицију и да се бави ловом. Ловило се где је ко хтео и колико је ко желео, а дивљачи је било у изобиљу. Није познато да ли је у Карађорђево време 1804-13. било икакве забране лова.

Ловом се углавном бавило сеоско становништво, јер је слободно ношење оружја пружало могућност да се дивљач лови при сваком сусрету са њом, без икаквих ограничења. Дешавало се и то да је и нужда приморавала људе да лове дивљач јер им је правила штету, а понекад угрожавала и животе. У то време било је врло мало ловаца у градовима. Слободан лов и немилосрдно уништавање дивљачи, као и утицај северних суседа, подстакли су Милоша Обреновића да, по угледу на те земље, нешто предузме: он већ 1829., 1831. и 1832. године посебним наредбама забрањује лов јелена, кошута, срна и видри.

Само десетак година касније, Михаило Обреновић указном заповести из 1840. године , потврђује сталну забрану лова јелена и кошута, коју проширује забраном лова на зечеве и дивље козе – од почетка Часног поста до Петрова дана.

За време владавине кнеза Михаила Обреновића, око 1860. године, појављује се нешто већи број ловаца у градовима и варошицама, већином војних лица и државних чиновника, да би се десет година касније ловом бавили занатлије, трговци и људи других занимања.

Осетним повећањем њиховог броја седамдесетих година 19. века спонтано се организују прве мање групе ловаца у чијим се редовима налазе ловци разних професија, без обзира на класне разлике.

Повецањем броја ловаца и могућност слободног лова за све, довела је до наглог опадања броја дивљачи, а почетни прописи у виду уредаба и наредаба о заштити, које је доносила владајућа династија Обреновића, иако су биле корисне, још увек су биле недовољна заштита.

Десет година након појаве првих групица ловаца, оне почињу јачати по броју и по схватању да су појединачне акције недовољне и да само удруживањем могу озбиљније да спрече уништавање дивљачи које је било све мање, а коју је природа тако дуго стварала. Прво такво удруживање ловаца организовано је у 1887. године у Крагујевцу под називом “Ловачки клуб”.

Ловачке дружине су своје чланове морално обавезивале да штите природу и дивљач, да је за време парења не лове, да преступнике пријављују властима, да развијају дружељубље и да се састају у клупским просторијама ради договора. Приликом пријема чланова, проверавали су њихова знања и нису хтели да приме новог члана ако није дао часну реч да у току ловачке године неће уловити више дивљачи него што је Управа клуба одредила.

На заједничком збору ловаца одржаном 13. октобра 1896. године, у селу Брзану код Лапова, “државном кошутњаку” који је био приватно ловиште Милана Обреновића, са великим бројем јелена и срна, основан је Савез ловачких удружења Краљевине Србије и усвојена су Правила Савеза. Колики значај је имало оснивање Савеза види се по томе што је већ крајем 1898. године било основано 42 удружења у Србији са око 2500 чланова. У циљу што потпунијег увида као и распознавања пуноправних од бесправних ловаца на терену, Савез израђује једнообразне ловачке карте.

Са појавом ловачког часописа “Ловац”, 1897. године, убрзано је формирање нових удружења и развој ловства, јер је нови часопис допринео ширењу идеје и решавању проблема око дивљачи и њене заштите. Због недостатка техничких веза сва преписка између Савеза и удружења вршена је преко “Ловца”, као једине могућности споразумевања. Савез преко “Ловца” у више наврата даје стручне и друге савете -нпр. која се дивљач и у које време сме ловити.

Измене у Закону о лову донете 1904. године по коме је омогућено да власник земље и без ловачке карте може уловити зеца на свом имању, општинској и сеоској шуми, пореметили су добро започете акције и настаје период отежаног рада ловаца у удружењима.

Лов у Водицама

Почетком деведесетих година 19. века, у Паланци је настао “ловачки клуб“. Неколико година касније, 6. августа 1898. године, званично је оформљено “Савезно ловачко удружење у Паланци“. Оснивач и први председник удружења је био Сава Саватић.

Као редовни чланови удружења до 1900. године, спомињу се и Водичани:

  • Павле Јовановић,
  • Стеван Вељић,
  • Јеврем Тодоровић и
  • Љубомир Мировић.

У току 1900. године, број ловаца у удружењу се попео на 165. Колико је то велики број ловаца за релативно мала насеља каква су у Јасеници тада била, говори податак да је тада Београдско удружење имало нешто преко 200 ловаца.

Период од 1896. (оснивање ловачког савеза Србије) до почетка Балканских ратова сматра се “Златним добом“ ловства у Србији. Али онда услед ратова, удружење је престало са радом (као и већина ловачких удружења у Србији). По завршетку Првог светског рата, на иницијативу ловаца половином 1919. године, удружење поново почиње са радом. Али број ловаца, имовина и економски услови у били далеко од времена пре рата.

Лов у Србији се опорављао од ратова али је онда наишла велика економска криза тридесетих година. Због тога, број ловаца је био у константном паду. Затим следи потепени опоравак привреде и повећава се број ловаца.

1941. године почиње Други светски рат и због тога настаје још једна пауза раду и постојању ловства у Србији.

27.11.1947. донет је “Општи закон о лову“ који је важио за целу Југославију. Његовим доношењем је престао да важи “Закон о лову“ из 1931. године. Овај нови закон је изменио суштину и значај лова – дивљач је народно добро, а лов је сврстан у ред привредних делатности.

1948. године, на иницијативу ловаца подиже се зидана чесма “Водичке киселе воде“.

Због смањеног броја дивљачи, донета одлука да се лов може обављати само четвртком и недељом. Такође, почеле су забране лова у појединим деловима терена, а зими је почела прехрана.

1949. У управи удужења у то време био је поред осталих и водичанин, Миодраг Милутиновић.

1949.-1950. Удружење мења назив у “Ловачко друштво среза јасеничког – Смед. Паланка“.

1951. године долази до наглог смањења броја дивљачи услед повећане ловокрађе.

1953. се доноси одлука да се у лов може ићи само недељом и државним празником.

1954. године долази до децентрализације и стварања нових ловачких друштава. Међу њима и Ловачко друштво Водице, Церовац, Башин и Мраморац, са 41 чланом. Председник је био Нићифор Јовановић а секретар Миле Милутиновић.

1955. поново долази до реорганизације, тако да Паланка, Водице, Голобок, Мала Плана, Придворице, Стојачак, Грчац и Глибовац чине једно друштво.

Крајем 1955. године долази до забране лова на две године услед не планског одстрела и појаве болести међу дивљачи.

1955/1956 се формира Срески ловачки савез у Младеновцу чиме престаје рад ловачког савета среза Јасеничког.

На скупштини 21.04.1956. поново је изабран за председника Душан Кабадајић а за подпредседника Нићифор Јовановић из Водица.

1958/1959 долази до реорганизације друштва тако што бивша друштва у Баничини, Водицама, Церовцу и Паланци стварају једно Друштво. Долази и до разврставања терена тако да се Баничина, Стојачак, Водице, Мраморац и део Церовца одређују за лов са керовима зечарима, а у осталим деловима терена за лов са птичарима.

Крајем 1959. престаје са радом Срески ловачки савез у Младенвцу.

03.04.1960. године изабрана је нова управа. Председник је био Обрен Маројевић а подпредседник Миле Милутиновић из Водица.

Јуна 1960. године обнавља се рад Ловачког друштва у Водицама коме припадају и ловци из Баничине, Стојачка и Мраморца.

03.09.1961. године се формира Општински ловачки савез кога сачињавају ловачка друштва Паланка, Кусадак, Голобок, Ратаре и Водице. Члан савеза је био и Нићифор Јовановић, председник ловачког друштва Водице.

1961. чланарина је била 5000дин.

Априла 1962. године одвајају се ловци из Стојачка и Баничине од ловачког друштва Водице и обнављају рад свог друштва.

1962. године се забрањује лов непедигрираним и ловачким псима гоничима.

1963. поново долази до спајања ловачких друштава Водица и Паланке. Али 1964. се поново одвајају у два друштва.

lovci-vodice

1964/1965 било је дозвољено убити 1 зеца, 1 фазана и 3 јаребице у једном изласку.

1966. Ловачко друштво Водице добија 6 кока и једног мужјака фазана на чување.

1973. године на годишњој скупштини Ловачког друштва Паланка, поред осталих, донета је одлука да се девет ловишта на територији општине спајају у јединствено ловиште.
***

Ловци из Водица су чланови ловачког удружења “Јасеница“. Ловачко друштво “Јасеница“ спада под ловну област “Подунавље“. Као највиша инстанца за лов у Србији је Ловачки савез Србије.

***

Извор 1

Извор 2

***

Списак убивених птица у срезу Јасеничком 1844. године

Списак убивених птица у срезу Јасеничком 1845. године

Списак побивених птица у срезу јасеничком 1850. године

Списак убијених птица у срезу јасеничком 1852. године

Водице – терени за лов

Галерија слика