Свако уопштавање или пребрзо закључивање о томе ко су Шумадинци, као и то по чему се они разликују од суседних српских предеоних или етничких група, може бити не само погрешно, већ и погубно, па и смешно, ако се то чини без научне основе. Један од најугледнијих познавалаца генезе српског народа, као и појединих његових етничких скупина и племена, Цвијићев ђак и сарадник Јован Ердељановић (1874-1944), управо је приликом изучавања становништва Шумадије дао веома важно упозорење:
„Када се говори о некој народној групи, онда се мора најпре имати у виду, да она ни у целини, нити у ма коме своме делу не може бити једноставна, него да има пуно већих и мањих, месних и предеоних разноликости и да је пуно сродности и прелаза ка суседним или и неким даљим народним групама, дакпе, да се нека народна група може одређивати само релативно, у односу према другим групама, кад се јасно утврде њихове међусобне разлике. Ово је, дакпе, прво што се мора имати у виду и ово је сасвим природно.”
Ердељановић је око пола века помно пратио етничке прилике и њихове одлике у Шумадији, коју је непосредно познавао, био у већини њених насеља, у некима вишекратно, у толико домова боравио и коначио, са тако много људи се сусретао и од њих црпао податке. Несумњиво, и из прве руке, познајући Шумадију, у целини, као и у детаљу, Ердељановић је оставио и овај врло упутан запис о њој:
„Јасна је разлика у народном карактеру не по пределима него по селима, просто од села до села се наилази на друкчије особине, негде на потпуне супротности.”
Очито, попут врло сложеног мозаика, и етничка слика Шумадије је тако разуђена и вишеслојна. То се, уз мало пажње, може видети на сваком кораку и у сваком погледу – етничком, језичком, културном, привредном или обичајном.
Не сме се брзоплето уопштити које је висине Шумадинац, какав му је стас, облик главе, боја очију и косе, комплексија, да ли је космат, има ли орловски нос, итд. Не помаже ни ако се прибегне статистичком просеку, јер статистички просек може дати варљиву и нетачну, да не кажемо наказну слику.
Довољно је само погледати на шта личимо када се, као најближа својта, нађемо на породичним скуповима, о слави, свадби или даћи: има нас високих и ниских, плавих, смеђих и црних, округлоглавих и дугоглавих, плећатих и скупљених, витких и дебелих. А све род рођени.
Тако је, заправо, становништвом шаролика и Шумадија. Јер, та шароликост је последица њене историјске судбине, мешања и стапања становништва које ју је настањивало.
С друге стране, Шумадинци нису безоблична народна маса, без изразитих и самосвојних црта. Овом приликом ћемо указати само на неке: свест о народном јединству, јака и истрајна државотворна мисао, предузимљивост у послу, дружељубивост, духовна радозналост и наглашене интелектуалне способности.
Будући да је превагу у шумадијском становништву однело становништво које је овде досељено из предела старе српске државе, оно је у Шумадију донело и вековну државотворну тежњу, коју је успело овде да оствари 1804. године, чувајући је до данас бунама и ратовима за слободу. То је и најуочљивији исход деловања, како би Цвијић рекао, згуснуте снаге свих српских земаља стечене и оличене у Шумадији.
У томе је и свест о Шумадинству. Оном историјском, али и ововременом. Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба. Такође нису малобројни ни трагови прединдоевропског, као и предсловенског, становништва у овом пределу, а о српском становништву у њему постоји хиљадугодишња, непрекинута, нит писаних сведочанстава.
Посебно су драгоцени споменици из времена Деспотовине и непосредно по њеном паду 1459. године, када је Шумадија била пренасељена. Камена књига предака, како називамо гробља, неми је отисак живота који се одвијао у Шумадији. О пређашњем становништву говоре запуштена гробишта, која се налазе на сваком кораку, и из којих још све кости нису изоране.
Историјска устрајност Шумадије ће се најлакше разумети ако се зна да је у гудурама и на обронцима Рудничке плани не подигнуто више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се находе на једном месту.