Category Archives: Ličnosti

Станоје Главаш – Паљење цркве у Глибовцу – 6

У недељу, тачно седам дана по Сретењу 1815. године када је Главаш убијен, турци су напали Главашеву цркву у Глибовцу. У ишчекивању свештеника црква била је пуна народа. Турци су опколили брвнару, закључали врата и запалили је. Оне који су покушали да побегну Турци су сасекли сабљама. Паљење цркве нико није преживео. Сулејман-пашу Скопљака, организатора и предводника турског коњичког одреда, највише је занимао златан крст и звоно али га, и поред вишедневне потраге, није нашао. После Станојеве погибије склоњени су на тајно место. Последњи познати чувар вредних реликвија био је глибовачки свештеник Милан Мајсторовић. Чувао их је до пензије, 1961. године. За време Другог светског рата често их је скривао и у својој кући, фотографишући их у неколико наврата. Касније, звону и крсту губи се сваки траг а фотографије остају једини доказ да су крст и звоно били скривени у глибовачкој новој цркви до Мајсторовићевог пензионисања.

Потпуно неочекивано златно звоно нашло се у Музеју епархије шумадијске, у Крагујевцу, а како је тамо доспело, може само да се нагађа јер до данас није дато никакво званично објашњење где је скривано више од четири деценије. На жалост, златном олтарском крсту изгубио се сваки траг. У глибовачкој цркви чува се путир, који је цркви поклонио Мића Поповић, потомак Милана Мајсторовића. Не зна се поуздано где се налазила Главашева црква брвнара, да ли на месту данашње глибовачке цркве или у делу званом Црквина, што је вероватније. Наиме, Ђорђе Поповић, унук даскала Цветка, причао је како је приликом рашчишћавања старе цркве у земљи нађен један окован дрвени сандук. Неки сељани су после пожара односили камен и циглу из црквених темеља да би себи правили куће и тако је откопан и сандук. У њему је било златно звоно, златан олтарски крст, доста воска за прављење свећа и три мала звона.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Подизање споменика – 7

Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. 26.05.1902. године посмртни остаци Станоја Главаша, уз благослов митрополита Инокентија, пренети су у нову гробницу порте Баничанске цркве. Из протокола читамо: „На лобањи недостаје доња вилица а у горњој је свих 16 здравих зуба. Темењача је пробушена колцем четвртастог облика, у грудном кошу су нађена два пушчана зрна”.

Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902. Споменик је добро очуван и на њему пише:

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
војвода
Рођен у Глибовцу
Погинуо у Баничини
Кости пренете и сахрањене 26. маја 1902. године.

Овај споменик је подигнут прилозима племенитих Срба.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – 8

Станоје Главаш није био само познати јунак, већ и побожан човек. Савременици су Главаша описали као угледног домаћина, побожног и породичног човека. Занимљиво је да никад није псовао. Много је полагао на веру и верске обичаје. Недељом би се лепо обукао, ништа није радио, чак ни војевао. Увек, кад би нешто почињао, прво би се прекрстио и рекао: “Боже, помози!”

Сиротињи је помагао о празницима. „Иди с Богом”, говорио је, „изабери најбољег овна, вепра или јунца, то једино Турци не могу да нам дирају”. О црквеном празнику свети Никола, Станоје је цело село звао на гошћење, породицу и пријатеље са стране. Славило се по неколико дана уз свираче са таламбасима и пуно вина, према приповедању његове жене Маре. На славу је звао и оне који су му се замерили и том приликом би им све опраштао.

За Главаша је кумство било светиња. Његов отац Димитрије кумовао је Карађорђу Петровићу и кумство је, на самрти, према устаљеном обичају, предао најстаријем сину Станоју.

Какав је однос Станоје Главаш имао према вођи Првог српског устанка говори податак аустријског конзула послат грофу Метерниху 1811. године, где се каже да је Сулејман-паша Скопљак, лично или преко разних посредника, нудио Главашу сто кеса царских дуката и хиљаду венецијанских златника да му пошаље, у зобници, Карађорђеву главу. Станоје за такав споразум није хтео ни да чује и тако се паши грдно замерио.

Два пута се женио. Једна жена била му је извесна Стана из Буквика, даља Карађорђева рођака, друга је Мара из Варварина. С Маром је имао троје деце, оставивши потомство преко кћерке Миље и унуке Перке. Далеко бројније Главашево потомство данас постоји из брака са Станом, преко сина Василија и унука Луке.


претходни деоследећи део

Pera Todorović – tekstovi

Pera Todorović

Dnevnik jednog dobrovoljca – odlomci

Hajduk – odlomak iz knjige ‘Hajdučija’

Pisma ličnosti i ličnost – Pera Todorović

Pismo Ljubi Kovačeviću 13. aprila 1896.

Pismo Miki Todoroviću 1. maja 1907.

Pismo Nikoli Todoroviću 1. maja 1907.

Pismo Miki Todoroviću 3. jula 1907.

Pismo Nikoli Todoroviću 3. jula 1907.

Porodično stablo familije Pere Todorovića

Poslednja ispovest Pere Todorovića

Sećanje jedne čobanice

Iako kažu da je:

U staro vreme život narodni beše lakši, prostiji i gotovo bezbrižan. Naroda beše manje, a zemlje, pašnjaka i stoke više.

evo je neka vrsta ispovesti – sećanja jedne čobanice koja je detinjstvo provela čuvajući ovce i koze u Jasenici, koja pruža sasvim drugačiji pogled na to vreme i odnose u porodici. Iz sadašnje perspektive, daleko je ovo od lakog i bezbrižnog života…

*****

”Ovde ću vam ispričati: kako sam mučenički provela moje detinjstvo sve za ovcama i kozama. A sad, vala Bogu, kad sam se njih otresla, otreso’ se i belog smoka. ‘Sad ću da tučem u suvu pesnicu’, – što rekla, moja baba…

Imala sam četiri brata i jednu sestru. Kad se za stoku ide, nijedan ne može, a ja moram. Upitam oca:
– Zašto ja, vajno najmlađa, ne ostanem kod kuće a ovi drugi nek’ idu za stokom?
On će tek reći:
– Jelena je devojka, pa joj se valja spremati; oni dvojica stariji imaju rada, a ona dvojica mlađi ‘oće u školu.
Vidim ja da mi valja spremati hleba u torbicu i vode u tikvicu – da l’ će još što biti, to te niko i ne pita. Tek će mi otac reći:
– ‘Ajde blago ocu, teraj ovce nek’ se napasu dok je ‘ladovina.
Ja plačući pođem, a on mi istera stoku na kapiju, pa će reći:
– Nemoj ti čim zagrmi, a ti ‘ajd’ kući. Neka pada malo i kišica, od nje deca rastu.
Ja ga upitah:
– Da li da teram ovce u Jaruge?
On će reći:
– Ej dijete, dijete, nikad kuće nećeš imati! Gle ti nje, hoće da tera stoku gde je bliže! Ja velim da teraš stoku u Undukovac, tamo ima lepše trave a i brsta za koze.

Ja jadna uzmem štaku i poteram stoku. Uz put iz vrzine onde viri zmija, ovde zelembać i gušter – ja se samo tržem. Kad bi posle podne, naoblači se i počne da grmi. Eto kiše! Jadna li mi majka! Koze počeše da vreče i raziđoše se po lugu, tražeći jarad. Ovce se skupiše pod jedno drvo, ne možeš ih poterati po kiši, da ih sve pobiješ. Mislim se, šta da radim. Setim se, da mi je tu blizu čičina kuća. Uzmem dva mala jareta i ponesem, a za ove druge kako bude, i pođem. Kad u blizini ujedanut puče tresak, odjednom mi zasenuše oči. Brže bacim jariće i počnem da se molim Bogu i da se krstim. Krstim se i plačem, pa se setim, da to ne pomaže, te odem čiči. On beše na kapiji i upita me, gde mi je stoka. Ja mu kaza’, da je po šumi.
– More, samo kad ti dođe živa, vidiš li kakva je oluja, može biti svašta – veli mi čiča.
Ne postaja dugo kad grad poče da pada sve kao pesnica – može se grtati lopatom. Meni beše žao stoke.

Malo posle izvedri se. Strina mi dade soka da užinam, pa se dignem da pođem da tražim stoku, pa da idem kući. No ne sećam se gde mi je ostala torbica! Zapitam strinu, da nije kod nje. Ona mi reče, da je nisam ni donela. Ja se seti’ da mi je ostala na krušci pa se zaplaka’…

Kad tamo odo’ stoci, neke ovce leže a neke pasu. Koza nema nigde jedne! Popnem se na drvo, te skinem torbicu. Zavirim u nju – ali hleb pokisao i pun mravi. Tikvu, koja je inače bila naprsla, dokusurio grad. Uzmem torbicu i poteram kući ovce, bez koza. Nije mi i’ bilo žao – što me je otac oterao tako daleko – ali opet pomislim: da može kod kuće biti batina, s toga se rešim, da i’ uzgred potražim. Čuh da zavreketa jedno jare blizu mene. Okrenem se da vidim, kad oni veseli dva bliznačeta, što sam ostavila: jedno se zaglibilo u blato, a drugo se ispelo pa brsti onu rosnu šumicu. Ja i’ veza’ uzicom, koju skido’ sa razbijene tikve, i potera’ i’ sa ovcama. Po neku kozu stigo’ uz put a po neku sreto’ – vratile se za jarad. Nekoliko njih stiglo kući, preskočile u mladi voćnjak i izbrstile mnoge mladare – što sam docnije videla.

Idem tako putem i premišljam: da li se oni kod kuće vajkaju, gde im je dete sa stokom? Taman stigoh pred kapiju, kad otac sa drvetom čeka me, i u mesto sažaljenja udari me dva-tri put što sam rasturila stoku! A ne pita me: gde sam bila za vreme grada? Zatvarajući stoku u tor, mislila sam: ‘Bože, kakav je ovaj otac, baš sa decom ništa ne mari!’ Rešim se, da s njima ne večeram, niti da im pričam, gde sam bila za vreme grada. Posle udjem u kuću, gde je gorela velika vatra, sednem uz nju, k’o bajagi sušim se, ječim i tresem se od groznice, ne bi li me ko požalio. U tom uđe otac na vrata i povika:
– A gde ti je sa ovce zvono?
Ja ćutim. On nastavi:
– Sutra ga moraš naći gde znaš!
Ja opet ćutim.

Dođoše mi braća iz škole, postaviše večeru i sedoše svi da večeraju. Najmlađi brat upita, što ja ne večeram. Drugi veli, da me je zvao a ja neću. Treći veli: ‘Ja nisam ni moga oca molio, a to li nju!’ A četvrti veli: ‘Što ovakvu lepu večeru uvek ne gotovite? Ih, ala je dobra surutka, što sunuše ovoliko mleko i kajmak u nju?’

Ja sve to čujem i brljam nogom po pepelu. Otac me pogleda, pa će reći braći:
– Ćutite, eno ona spava!
Meni na sve krivo. Eh da imam majku! Sada bi ona znala šta meni treba! Ali Bog da je prosti! Ovako moram sve trpeti, jer sam najmlađa. Nikome ništa ne mogu.

Posle večere svi legoše i pospaše. Polako se i ja uvučem u postelju i zaspim.

Sutra dan braća pričaju kako su noću tražili vodu da piju zbog lepe večere. Ja kao sanćim spavam a sve čujem.

Ustaše svi a ja još ‘spavam’. Znam šta me čeka kada ustanem. Čujem gde otac veli:
– Nemojte je buditi, još malo neka spava, pa posle neka tera stoku. Neka se pomuči, pa ću joj kupiti cipele.

Ja sam znala, da se to odavno obećava a ne ispunjava. Poduže sam leškarila. Sestra je često ulazila i zvala me da ustanem. Na posletku i to je poslušam. Prekrpim opanke pa hajd’ za stoku. Obesim torbicu s lebom o krušku pa sednem pred ovce. One pasu a ja čupam travu i cveće, te gradim lutki krevet…”

****
izvor

Hajduk

Hajduk! – nekada ponosno i sveto ime, kojim se Srbin dičio – sada naša sramota i naš opšti jad!

Stari hajduci bili su zatočnici vere i slobode, branioci i zaštitnici nejake sirotinje srpske protiv nasilja turskog – današnji razbojnici, koji nepravo nose ponosno ime hajduka, skidaju ženama đerdane s vrata, kradu i odvode decu u šumu, da ucenjuju roditelje njine i peku roditelje njine i peku ljude usijanim verigama, da im pare iscede! Pravi zanat pravih pržibaba.

Jes, današnjim razbojnicima nepravo se daje ime hajduka! Ali, po neznanju ili po nepažnji, tako su ih krstili naši prvi zakonodavci, tako je zapisano u zakonu, na to se ime navikao naš svet, pa ćemo ih tako zvati i mi.*

 

Ako neko pljačka, ubija i čini razna razbojništva, Vlast je mogla da ga proglasi za hajduka. To je značilo da ako se u roku od 15 dana ne preda vlasti, svak’ ga moze ubiti. Ali kako su zločini, kao ubistva i teška razbojništva po zakonu koji je bio na snazi u Srbiji krajem 19. veka, bili kažnjavani smrtnom kaznom, uglavnom se hajduci nisu predavali sami.

*Hajdučija – Pera Todorović