Category Archives: Ličnosti

Програмски савет спомен-куће Пера Тодоровић

У Смедеревској Паланци је конституисан Програмски савет Спомен-куће „Пера Тодоровић“. За председника је изабран Славољуб Ђурић, председник Скупштине општине и актуелни председник Грађевинског одбора за изградњу поменутог објекта, за секретара дипл. правник Гордана Костић, за потпредседника историчар уметности Стеван Мартиновић и за заменика председника челник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић.

-Изградња се приводи крају, рачунам да ће све бити готово до половине текуће године, а да би Спомен-кућа  функционисала на задовољство свих нас, потребно је да на време осмислимо садржај њеног рада – заложио се Мића Загорчић.- У то треба да се укључе и неке релевантне установе као што су Културни центар, Народни музеј, Историјски архив, Библиотека „Милутин Срећковић“ и др. – На нама је да предложимо и одлучимо шта ће се све тамо  налазити и чувати, односно  како ће тећи рад Спомен-куће с обзиром да Водице треба да постану и прво Новинарско село у Србији.

IMG_1924Славољуб Ђурић је оценио да је ово право време да се започне са предлогом садржаја рада Спомен – куће која чим грађевински радови буду завршени, одмах отпочне са реализацијом програмских активности. Оно што је присутно од самог старта  њене изградње, јесте та визија Смедеревске Паланке као града будућности.

-Смедеревска Паланка, по некој  мојој процени, за неколико година неће изгледати овако, а један  од ослонаца ће бити и Спомен-кућа „Пере Тодоровића“ – додао је Ђурић.- Оно на чему желимо да градимо будућност, поред осталог, је и развој туризма с обзиром да смо близу Београда и да имамо шта да покажемо као туристичку понуду. С обзиром да је ово подручје и историјски значајно, ићи ћемо да неке догађаје осветлимо. Овај Програмски савет би  практично имао два задатка: да осмисли садржај рада Спомен-куће и како да привучемо људе од струке да дођу и дају свој допринос остваривању нашег циља. Кућа би требало да буде стециште и седиште неких специјализованих удружења, а у духу имена и дела Пере Тодоровића.

Слободан  Тодоровић-Токи је предложио да се упоредо са другим активностима решава питање вешања и осветљења уметничких слика како би се у адекватном простору за то повремено приређивале и изложбе, што не треба схватити као конкуренцију Народном  музеју, већ као још једно галеријско место. Ту треба да има места и за сликарски еснаф, Клуб новинара Смедеревске Паланке итд. Он се заложио да се покрене и годишњак књижевно-новинарске варијанте који би био посвећен активностима Спомен-куће.

Дејан Црномарковић је предложио да се Спомен-кућа писмом обрати школама у Србији, да у Водице долазе, екскурзије, ђаци и њихови наставници, да све то прате лепо осмишљени садржаји.

-Ми смо пре неколико година, искористивши неке приватне везе и то да је он мој деда, успели да из стана Божидара Трудића у Београду донесемо овде његов клавир, уметничке слике, радни сто, нотне записе, а прва идеја је била да нешто од тога евентуално сместимо у Спомен-кућу Пере Тодоровића, што би могло бити  културна и историјска атракција – нагласио је Црномарковић.- Клавир заиста изгледа добро, стар је преко 200 година, и интересантно га је видети. Логичније је да све то иде у Нижу музичку школу, али мени се допада да то буде у Водицама, јер су Пера Тодоровић и композитор Божидар Трудић били и најјачи ликови нашег краја. То би могла бити још једна понуда Спомен-куће, ако не спомен-соба а оно бар кутак и сећање на човека који је завршио два факултета и, поред осталог, компоновао „Оду родном граду“. Он је сликао, писао, компоновао…

Извор

Радови на спомен-кући Пере Тодоровића

Сумирани резултати рада на Спомен-кући Пере Тодоровића у Водицама: ПРЕДСТОЈЕ ЗАХТЕВНИ УНУТРАШЊИ РАДОВИ

Уложићемо напор да се овај објекат заврши и стави у функцији до краја 2016. године, а надам се  да ћемо дотле развити идеју да Водице буду прво Новинарско село у Србији – заложио се Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије.

Активисткиње Завичајно-туристичког удружења  „Видовача“, припремивши традиционални „Водички астал“, дочекали  су у Спомен-кући Пере Тодоровића (објекат у изградњи) генералног секретара Нина Брајовића и члана Извршног одбора Удружења новинара Србије  и дописника „Политике“ из Подунавског округа Снежану Милошевић. Председник Миодраг Мића Загорчић, упознајући их са својим сарадницима, посебно је представио председника Књижевног клуба „Пера Тодоровић“ Слободана Тодоровића-Токија и првог донатора за изградњу Дома српског новинарства архитекту Аврама Крстића.

Овај сусрет, који је био и прилика да се сумира шта је све завршено и шта још треба урадити  на Спомен-кући,  искоришћен је да се обелодани и једна лепа идеја, чија реализација треба да доведе до установљења новинарске награде за фељтон „Пера Тодоровић“. Нино Брајовић се заложио да се та награда, истакавши да се фељтон данас налази у кризи, додељује сваке друге  године. Став је да званичан предлог кровном Удружењу учини недавно основана Секција штампаних медија Шумадије и њен први председник Дејан Црномарковић.

Разговори о даљем току радова на изградњи Спомен-куће настављени су у Смедеревској Паланци с председником Грађевинског одбора и актуелним председником Скупштине општине Славољубом Ђурићем и његовим сарадницима, а у томе је учествовао и директор Народног музеја Стеван Мартиновић.
IMG_1823

Кад смо пре неколико година кренули у овај подухват мало је ко веровао да ћемо га успешно довести скоро до фазе која је све ближа завршетку – казао је Ђурић- Економска ситуација у којој смо почелу изградњу није најбоља, али  смо ми  доказали да се све може упорношћу, залагањем и кад се зна циљ. Сад можемо казати да смо близу да радове приведемо крају, а сам објекат планираној намени. Данас ћемо договорити како да  уредимо простор око Спомен-куће, да завршимо електроинсталације и унутрашњост. Наше амбиције су да бар један део објекта ставимо у функцију. Сад нам је приоритет да припремимо материјал, посебно онај који се односи на дело и новинарски рад Пере Тодоровића. На овоме заједно радимо са Удружењем новинара Србије и ја овом приликом изражавам велику захвалност господину Брајовићу, чији је допринос овоме заиста грандиозан. Признање одајем и Миодрагу Мићи Загорчићу који је одлично координирао акцију изградње и још на томе неуморно ради. Да није његове енергије могуће је да би се у неким етапама изградње и застало. Речи захвалности упућујем и другим прегаоцима и бројним донаторима.

Нино Брајовић је напоменуо да се сваки пут кад дође у Водице и Смедеревску Паланку наоружа ентузијазмом, истакавши да су он и колегиница Милошевић домаћински дочекани у родном селу Пере Тодоровића.

Изградња Спомен-куће Пере Тодоровића је 2015. одмакла корак даље – оценио је Брајовић.- Пре краја календарске године довршена је септичка јама, а трудићемо се да до конца 2016. Кућу ставимо у функцију. То ће бити један музеј штампе, јер је Пера Тодоровић оставио српском новинарству, не само велико дело, него и значајан број својих новина, као што су „Огледало“, „Мале  новине“… То треба да  буде и важна туристичка тачка за ову општину и овај део Шумадије. Кућа ће бити стециште новинара, али и чланова ЗТУ „Видовача“. Ако су људи нечему посвећени, не видим препреку да се планови и остваре. Унутрашњи радови, који нас очекују, доста су захтевни и скупи. Оно што можемо урадити, а за шта није потребан велики новац, а на шта одмах треба прионути, то је  развој идеје да Водице буду прво и једино „Новинарско село“ у Србији. Људе који негују позитиван однос према новинарима као јавним радницима, позивам да заједно ступимо у везу са оним новинарима, које они воле и које поштују, па и са породицима оних новинара који нису међу живима, да се створи један пријатељски однос и тако оживотвори идеја о „Новинарском селу“. То не кошта много пара и биће задовољство да то урадимо већ током наступајуће године. Ово је практично позив Водичанима да се јаве ЗТУ „Видовача“ , Удружењу новинара Србије и општинским функционерима. Да  видимо шта можемо добром вољом и без великих пара да урадимо. То је посао у коме очекујем и помоћ институција, првенствено Народног музеја.

Миодраг Мића Загорчић је подсетио да је 6. јуна 2011. године забоден први ашов, односно почело копање темеља за Спомен-кућу. Истакао је да је и радостан и веома срећан што је практично за 2,5 године укровљена кућа, која је добрим делом грађена донацијама, али и средствима Општине и УНС-а. Средства су стизала и из других извора. Велики терет је управо поднело Удружење новинара и његов генерални секретар Нино Брајовић.
IMG_1814Задовољан сам што је Спомен кућа стигла до ове фазе изградње, а у 2016. морамо смоћи снаге, иако је тешко време, да подухват доведемо до краја – казао је Загорчић.- Испред себе имам фотографију људи, који су започели изградњу, па ми се намеће мисао да смо се много променили, хоћу рећи свом животу додали још неку годину. Ја бих се и овом приликом захвалио првом донатору и члану Грађевинског одбора Авраму Крстићу на залагању и труду који је уложио да овај објекат добије своје ново лице. Још се живо сећам кад смо прву седницу Грађевинског одбора одржали у школском  воћњаку, на плацу где је никла Спомен-кућа. Овде смо се сабрали да усвојимо извештај о раду у протекле четири године, а испред себе држим документацију о изградњи тешку 8,5 килограма. Са нашим закључцима и ставовима изаћи ће се и пред одборнике Скупштине општине. Надам се да ће бити и размотрен предложени финансијски буџет за наредну годину тежак милион динара, колико је потребно да Кућу завршимо. Време јесте тешко, али се надам да ћемо, кад смо све ово до сада урадити, довршити објекат који није само значајан за Водице и Смедеревску Паланку, већ и целу Србију.

Драгољуб Јанојлић

Извор

 

Станоје Главаш

Станоје Главаш – детињство и младост – 1
Станоје Главаш – Одлазак у хајдуке – 2
Станоје Главаш – Харамбаша – 3
Станоје Главаш – Први Српски устанак – 4
Станоје Главаш – Смрт – 5
Станоје Главаш – Паљење цркве у Глибовцу – 6
Станоје Главаш – Подизање споменика – 7
Станоје Главаш – 8
Станоје Главаш – Дани Станоја Главаша – 9

Станоје Главаш – детињство и младост – 1

Иако Станоје Главаш није рођен у Водицама, нити се може сматрати водичанином, ипак је имао утицаја на целу околину па самим тим и на Водице. Прича о њему је и прича о једном добу које спада у најзначајније приче у историји Србије. С’тога, у неколико наставака ће бити описани детаљи из живота Станоја Главаша.


Станоје Стаматовић Главаш (1763–1815) један је од најчувенијих Срба прве половине 19. века.

Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. На Скупштини у Орашцу, 1804. године, Главаш је рекао: “Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.”

„Станоје Главаш је лудо храбар и један од побуњених Срба који није на власти, али кога Срби јако слушају и има велики утицај на доношење свих устаничких одлука, а нарочито је присно везан за Карађорђа и Младена Миловановића.”

Рођен је у селу Глибовцу 1763. године, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице. Станоје је имао млађег брата (Ђока) и сестру (Стана). Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат у Паланку. Мајка се после тога преудала и отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу.

Станоју је занат ишао добро. Научио је и да чита и пише. Отворио је своју радњу. После тога је код њега дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

У то време село није имало цркву. Народ је морао да иде у Кусадак, Церовац или друга оближња места. Главаш је, за кратко време, подигао цркву брвнару. За цркву је набавио крст и мало звоно у Русији. Звоно је било тешко три килограма, изливено, као и олтарски крст, у „жеженом злату”. На звону је уписано име ливца: мастер Никита Смирнов и година 1808. Тада је вероватно и црква подигнута.

Звоно и крст чували су се као светиња. Велико звоно Станоје није хтео да постави због Турака; јер они нису трпели да се чује звон, па се бојао да, чувши га надалеко, не учине из обести неко зло народу. Наравно, до Турака и Скопљак-паше допрла је вест о Станојевој цркви, златном крсту и звону али, за Главашева живота, нису се усуђивали да опљачкају цркву.


следећи део

Станоје Главаш – Одлазак у хајдуке – 2

Постоје две приче зашто је Станоје Главаш отишао у хајдуке.

По једној верзији, разлог је следећи:
Станоје Главаш и његов побратим и зет Дели Марко су убили Мула-бега, да би осветили Андреју, Станојевог брата по мајци, кога су Турци из Јагњила убили и преотели му тек „доведену” младу у кућу. Када је жена убијеног Турчина дошла на то место да га види, пресвиснула је од бола. То се одиграло у близини извора који се од тада назива „Булине воде”, као и читав  тај атар Глибовца. Ту се некада Кубршница уливала у Јасеницу.

По другој верзији, Станоје Главаш је имао у Глибовцу једну веома лепу девојку која се звала Милева.

Лета 1783. године, Мула ага из Хасанпашине Паланке са старим Асаном и групом заптија, сакупљао је харач и десетак, па удари и на кућу Милевиног оца. Кад је угледао тако лепу девојку, а знајући да је Станоје Главаш бацио око на њу, ага ту остане да заноћи и Милеву пред очима родитеља на силу обешчасти.

Њен брат Реља се искраде из куће и оде код Станоја, те му све исприча. Одмах је по ноћи послао Рељу да доведе његове најбоље другове Дели Марка, Бигу Пантелију и Милију Стевановића. Станојева мајка Марица која се ту затекла, пошто је дошла из Селевца да би обишла децу, дала му је благослов и рекла да ће то бити не само освета за Милеву, него и за оца Димитрија.

Станоје је са друговима направио заседу и тако су остали да чекају Турке. Кад су ујутру наишли, он узвикну: “За мном, са нама је Бог!” и сви истрчаше. На препад су убили Мула агу, старог Асана и шест заптија. Само је један Турчин остао жив, али тешко рањен. Главаш га је привезао за коња и послао Хасан-паши у Паланку да јави шта је урадило оно “Димитријево пашче”. Пошто је ово чула Мула агина була, дотрчала је одмах на место борбе да би се уверила у истину. Видевши свог агу како крвав лежи поред једног извора воде, она је пресвисла од бола и пала мртва поред њега.

Извор поред којег се догодило убиство Турака и булина смрт, назван је Булине воде.

Хасан паша је донео одлуку да организује хајку на Станоја Главаша и његове другове, па је због тога Главаш одлучио да оду у шуму. Одметнули су се у хајдуке и дали реч да ће се до краја живота светити Турцима. Станоје је своју кућу, радњу и имање препустио брату Ђоки и сестри Стани.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Харамбаша – 3

Милија Мајсторовић из Азање је био харамбаша хајдучке дружине у којој је био Станоје Главаш. Поред њих, ту су били још и Милоје из Плане, Ђорђиц из Вишевца, Милосав Лаповац, Вуле Илић из Колара, Кара Стева из Влаола, Вељко Петровић из Леновца и други. Када је Милија умро, старешинство је преузео Станоје Главаш и главко хајдучко станиште пренео из Хајдучког потока у Добравама на свој Кованлук код Видоваче.

Када се одметнуо у хајдуке, Главаш је имао склоништа у Баничини, Селевцу, Бачинцу. Али највише се задржавао у Водицама у пределу Калуђерица, ”око свога кованлука и своје колибе”. Колиба је била смештена у деблу старог огромног храста. По причи, у њу је могло да стане 14 људи. Његово имање се налазило на стотинак метара од Видоваче и рушевина старог манастира.

Место где је била колиба Станоја Главаша, снимљено 1934. годинe

По причи, имао је око 500 кошница вршкара које је и сам умео да плете од беле лозе.

Место где је био пчелињак Станоја Главаша, снимљено 1934. године

Због тога што је одржавање пчелињака захтевало стално присуство, а он често био одсутан, око 1780. године довео из Глибовца је свог комшију Миливоја да му чува пчелињак. Кованлук је турска реч (kovanlık) за пчелињак и од тада тај део атара Водица зове Кованлук.

Место где је био бунар Станоја Главаша. у његовом Кованлуку, снимљено 1934. годнне

Миливоје је бринуо о имању Станоја Главаша. Ту је и основао породицу. Када је Станоје убијен, Миливоје је наследио његово имање. Његова деца су узела презиме Миливојевић (по тадашњем српском обичају да синови узимају презиме по очевом имену). Али, су их сви звали Кованџићи (од речи кованлук). Тако су преци Кованџића најстарији досељеници Водица.

У том делу села постоји и Главашев извор. Са њега су воду користили први досељеници, док нису пресељени из тих пловних делова Водичког атара на брдо где се и сада село налази.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Први Српски устанак – 4

Страховлада заведена од дахија је постајала све несноснија. Жеља за буном све више појачавала и припреме су постајале све озбиљније. Карађорђе је често слао поједине људе с порукама чувенијим Србима и позивао их у друштво да заједнички устану на Турке. Тако је слао и у Азању Ђуши и Вуји, браћи Вулићевићима, а одлазио је и сам у Смедеревску Јасеницу Станоју Главашу. Караћорће је веома држао до пријатељства са Станојем Главашем, у чијој је хајдучкој чети и сам једно време боравио.

На тим пословима око припреме устанка, Караћорђе се „ретко креће без Станоја Главаша и харамбаше Ристе из рудничке Каменице. Они су му и побратими и помоћници у раду“.

Турци су ипак сазнали да се нешто значајно дешава мећу рајом па ни саме дахије нису седеле скрштених руку. У сечи кнезова, Караћорђе је успео да избегне смрт. Вероватно су Турци потражили и Станоја Главаша у свом водичком пребивалишту, али где се он тада налазио није познато. Забележено је ово: „Црни Ђорће обавештен од раније о правој намери њиховој (дахијској) наоружа своје момке, нападне на Турке, чим се појаве, већину побије и побегне својем пријатељу, харамбаши Станоју Главашу у гору”.

О покушају дахија да се домогну Карађорђа и његовом одласку код Станоја Главаша, Сима Милутиновић је опевао овако:

Карађорђе међутим је издро
И у лугу наш’о јасеничком
Побратима Станоја Главаша
С хајдуцима, та с јунац’ма ретким
Окле јавно четовати смисле
И одметат’ Шумадију храбру.

16. фебруара 1804. године, у Хасанпашиној Паланци одржан је сусрет Карађорђа и дахијских Турака, који су из Београда овде дошли неби ли приволели устанике на мир. На овај корак Турци су се одлучили пошто су видели да је у читавом Београдском пашалуку Карађорђе дигао народ на оружје. Са Карађорђем је било 4000 устаника, који се улогоре на Рудинама, подно Главашевог Кованлука. Ту сви застану, а Карађорђе са 40 одабраних „које чиновника које главних јунака оде у варош Паланку Турцима”.

Карађорђе је са неповерењем приступио разговору, будући да је знао намере Турака. „Догод ја гледам гробове наших српских кнезова које су дахије исекле, и догод ви не убијете мене, као и друге кнезове што их нисте исекли, међу нама неће бити мира.”
Преговори се безуспешно заврше, а Карађорђе дигне устанике са Рудина те настави пут нових победа. Само је Главаш са нешто својих људи кренуо преко свог Кованлука на Баничину, где разјури Турке, па то исто учини у Карађорћевом родном Вишевцу и опет се састаде са Карађорђем.

“Него, ви узмите за врховног вожда Карађорђа, којег ћу ја први слушати, који је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као до сад.” То су биле његове речи у Орашцу када су га предложили за вођу устанка…

Прва битка у којој је учествовао била је освајање тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.

Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.


претходни деоследећи део

Станоје Главаш – Смрт – 5

После слома Првог српског устанка Главаш је био један од ретких српских војвода и вођа који није отишао из Србије; остао је да с народом дели судбину и пркоси Османлијама. Као и кнез Милош, предао се Турцима „и своје рухо и оружје носио”. Турци га, чак, поставе да чува Цариградски друм од разбојника, „али се ипак склањао од њих; јер нити су они њега волели, нити је он њих могао равнодушно да гледа”. Највише се кретао око свог Кованлука у Водицама, по Кошарњи и Вишевцу, где је за побратима имао знаменитог хајдучког харамбашу Борћица.

Као и за већину ствари у вези Станоја Главаша, о разлозима за убиство постоје две верзије.

Прва верзија
каже да се крајем 1814. године Станоје Главаш тајно састао с Милошем у Смедеревској Паланци где су разговарали и договарали се око дизања Другог српског устанка. Намера књаза Милоша била је да се он постави на чело устаника, док Станоје никог другог осим Карађорђа није признавао за вођу. То га је коштало живота. Од својих ухода Милош је сазнао да ће Станоје бити кум на свадби у породици данашњих Митровића, у селу Баничани, на дан црквеног празника Сретења 15. фебруара 1815. године.

Вест је дојавио Сулејман-паши Скопљаку који је, не часећи послао 40 заптија. Успели су и поред одлучног отпора свадбара, да ухвате Станоја. Видећи да је издан, Главаш је, након што је оборио једног заптију из кубуре, дохватио сабљу и викнуо: „Бог нека плати издајнику, а ви, браћо, не бојте се и не заборавите да сте Срби и хришћани!” Станоје је убрзо пао покошен куршумима.

Друга верзија
Већ у јесен 1814. године избије у Трнави сукоб измећу Срба и момака Латиф-аге те Хаџи Продан почне купити војску да удари на Турке, али га ови разбију и пошто Главаш није успео да ухвати Продана, него му је чак помогао да преће Саву и оде у Срем, Скопљак-паша нареди да се Станоје ухвати и погуби.

Не прође дуго те се Главаш нађе у Баничини на некој свадби, а Турци Арнаути са Карауле то сазнају и пође их четрдесетак неби ли како убили Станоја. За то сазнају неки Живан из Селевца и Борћиц, код кога су у Вишевцу били, па ударе пречицом и стигну код Главаша пре потере. Ту га почну призивати да се склоне али се овај не одлучи да иде у шуму, већ сва тројица оду у Станојеву колибу. Ту их потера сустигне, опколи и позове на предају. Они то одбију и настане пушкарање. Борћиц, знатно млађи и окретнији, почне наговарати Главаша да употребе одважност и лукавство и јуришем се пробију кроз Турке. Он викне Главашу да скине чизме како би лакше побегли. Али Главаш, како је по природи био тром и уз то прилично поднапит, чизме је час свлачио час облачио, не желећи да их остави Турцима. За то време Борћиц и Живан су се пушкарали и кад видеше да је враг однео шалу још жешће навале на Станоја да беже и отворе врата, излете напоље и уз узвике „бежте Турци да не изгинете”, дадоше се у трк. Станоје због клампавих чизама мало изостаде , а Живан и Борћиц замакну у шуму. Тада Турци плотуном зажде на ону страну где се топот Главашевих чизама чуо и једно га зрно ;.погоди и грдно обрани”. Бранио се ту још подуго и седморицу Турака сравнио са земљом, али су га на крају ипак савладали.

Црквине у Баничини, где је погинуо Станоје Главаш, 1815. године

Главу су му одсекли и однели Сулејман-паши у Београд. Београдски везир наредио је да се Станојева глава набије на гвоздени колац и постави на највишу тачку Калемегданске тврђаве. Пре тога јој је уклоњена доња вилица и језик уз циничне пашине речи: „Доста је ова глава лајала против Турака, више неће моћи!”

Затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом.
Мештани су обезглављено тело сахранили под једним храстом, где је Станоје волео да одмара и ту настане „Главашево гробље”, где још постоји камени белег.

Постоје две верзије приче о томе како је глава доспела до гроба:

Прва верзија каже да је главу кришом ноћу скинула његова полусестра Марија из Дубоне.

Друга верзија каже да је Станојева удовица Мара затражила његову главу, а Сулејман-паша Скопљак јој је поручио: „Мени је Станојева глава златна. Донеси ми онолико дуката да њима могу војводину главу напунити до врха, па је носи!” Станојеву главу из Београда донела је његова полусестра Стана, прва жена хајдук Вељкова.  Глава је откупљена Станојевим дукатима закопаним у близини његовог пчелињака (кованлука). Где је закопан ћуп са дукатима знала је Мара, предала је Стани дукате а остатак даривала сину Милану.

Видећи да је Станојева глава откупљена златом, кнез Милош се дао у потрагу за благом не верујући Мари да га више нема, као и да су златни крст и звоно нетрагом нестали. Баничански округ прекопаван је више пута, пуних седам година, у потрази за ћуповима дуката и скупоценим реликвијама, али без резултата. Књаз Милош, да би се искупио за то што је урадио, седамнаест година издржавао је удовицу Мару, док је није натерао да се уда за Милосава Лаповца, оберкнеза смедеревског.


претходни деоследећи део