bookmark_borderLeskovčani u Šumadiji

У Горњој или Крагујевачкој Јасеници, која се као етнографско подручје најчешће назива само Јасеница, досељених Лесковчана има у тринаест насеља. Пада у очи да су они углавном насељени у равничарском делу Шумадије, у насељима доњег тока реке Јасенице, која по многоме подсећају на њихов стари завичај, Лесковачку Мораву, а то је омогућавало и њихово лакше прилагођавање у новој средини. Тако је око Првог светског рата у доњем току Јасенице, који неосетно прелази у равницу Поморавља, било 216 кућа лесковачких досељеника смештених у девет насеља, а у горњем току само седам кућа у три насеља.

Највећа лесковачка оаза у Јасеници и средишној Шумадији је у селу Трнави код Тополе, у којој је почетком XX века било 70 кућа досељеника од Лесковца, што значи да је свака шеста кућа у овом селу порекпом из лесковачког краја.

После Трнаве, следе Водице и Придворица по броју досељеника из лесковачког краја. У Водицама је било 41, а у Придворици 34 такве куће. Лесковчани у Водицама су Михајловићи или Јевтићи (13 кућа), Живковићи или Аранђеловићи (8), Стојаковићи или Кајковићи (5), Нешковићи (5), Цветановићи (5) и Стојадиновићи (5).

У Придворици су потомци лесковачких досељеника Илићи (12), чије је старо презиме Бучуковићи, у оквиру којих су огранци Миловановићи и Милосављевићи. У селу су лесковачког порекла Стевановићи или Младеновићи (9), Перићи (8), Славковићи (1), Стојановићи или Стојиљковићи (1) и Петковићи (1), а Јован Ердељановић је установио да су и Анђелковићи (2) дошли из истога краја.

Приметнија скупина Лесковчана је и у Церовцу, којима припада 20 кућа Петковића.

У Смедеревској Паланци су пореклом од Лесковца Коцићи (5) и Мијовићи звани Кајганци (5), као и пет породица које су у град дошле углавном као занатлијске.

У варошици Наталинцима су од Лесковца Доџићи (8), који се презивају још Живановићи и Петровићи, као и Коларевићи (друго презиме Стојановићи, 6 кућа).

У Великој Плани је лесковачког порекла род Мутавџића – друго презиме Стојковићи (5), чији је предак, по занимању мутавџија, даљим пореклом са Косова, избегао из Лесковца, где је радио, затим пребегао преко Саве, а касније, при повратку се настанио овде. По занату је у Велику Плану дошао и предак Ужараца (друга презимена Стојиловићи и Ивановићи, 3 куће), за које је Јован Ердељановић такође установио да потичу од Лесковца, као и Стојадиновићи (други, 2 куће). Истог порекла су Миленковићи (5) у Баничини, Ристићи (2) у Рабровцу, Матићи (4) у Љубичевцу, две породице занатлија у Аранђеловцу, Симићи (2) у Јунковцу и Стевановићи (1) у Колетини.

У Јасеници, као и у Смедеревском Подунављу, већина досељеника од Лесковца није задржала у памћењу село из кога су им преци дошли. У овом погледу су изузетак Славковићи, Стојановићи (Стојиљковићи) и Петковићи у Придворици, који памте да су дошли из села Радоњице код Вучја. Симићи у Јунковцу знају да су досељени из Медвеђе у Јабланици, Стевановићи у Колетини знају да су из Печењевца, а велики род Петковића (Јовановића, Михаиловића) у Церовцу да су из Тулова.

У насељима у којима су Лесковчани у приметнијем броју заступљени и данас се може у говору открити, истина ретко, али у старијих особа засведочена, језичка наслага донета и старог краја (нпр.: Откуде си ти?, Живославов унук, Илијином снаји, маје се около, он ич не разбира, они причају, ники не сме, ене га иде, са децама, мојим оцу, о Светим Аранђелу, верујем ја тебе, да ве питам, да гу дам, дај мене, ки јуне, не мож’ да бидне, напујдити, ој да будне, ој д’ идеш, ој д’ ује то пцето, бејагоше итд.).

Извор

bookmark_borderTri nahije u Šumadiji – 15. vek

Beogradski pasaluk krajem 18. veka

Усталивши своју власт, Турци су пописали подручје средишне Шумадије, подељено на три нахије – Некудим, Лепеницу и Сивриџе Хисар (Рудничка нахија). Најранији сачувани попис је из 1476. године, у којем се помиње и претходни попис, који до данас није сачуван. Захваљујући увиду у рукопис превода проф. др Душанке Бојанић- Лукач, угледног аутора оријенталисте и несумњиво нашег најбољег османисте, овде се по први пут у нас објављују подаци из овог опсежног пописа који се односе на овај предео Шумадије.

У попису 1476. године (Тефтер бр. 16) наводи се 177 насеља, од којих 89 у нахији Рудник, 48 у Некудиму, 36 у Лепеници и четири у кази Брвеник.

У нахији Рудник су тврђава и град Рудник, село Рудник, Јарменовци, Горња Јабланица, Горњи Красојевци, Шутци, Страгари, Маслошево, Полом, Врбица (уписана као Горња Врбава), Мисача, Тулизе (Тулеже), Жабаре, Загорје (Загорица), Шаторња, Горња Шаторња, Средња Шаторња, Пласковац, Светлић, Јарушице, Петровац, Добрача, Божурња, Блазнава, Винча, Манојловци, Јунковац, Каменица, Кнежевац, Подград Борач, Милаковац, Лесковац, Закута, Витковац, Петропоље, Коњуша, Драгушица, Липница, Забојница, затим села која су временом урасла у друга села – Горња Каменица (део Брезовца), Доња Каменица (данашње село и варошица Топола, чији је назив био Каменица до 1718. године), Средња Каменица (део данашњег Липовца), Стрмово (село постојало до 1838. године, када је подељено између Тополе, Липовца и Бање), Придворица (која се наводи под другим именом Сребреница, некадашње насеље у којем је Деспот Стефан држао сабор, а које је данас део Страгара), Добра Лука (данас део села Котраже), Злошница (данас део Страгара), Бојшинце (Бушинци – старо име села Љубичевца), Стрпче Поље (данас део око Стрпчанског извора у Страгарима), Јаребице (данас потес у Жабарима и Јунковцу), Мариновац (данас заселак Бање), Јошаница (село постојало до 1838. године, када је подељено између Трнаве и Овсишта), Тречна (Трешњевица), Сарухан (Сараново), Матењево (Матејевац, крај у Трнави), Сталброд (Сталевац, извор и гробље у Трнави), као и 33 села која је данас тешко убицирати – Висеновац, Субовце, Прекоречани, Врбовац, Доња Блатница, Горњи Липовац, Доњи Липовац, Којнево, Лепенац (друго име Бичин), Коларица, Вујинце, Горња Сарачна, Рашевка, Буковна, мезра Неменикуће, Кула Рудна, Коранино, Доброшинце, Конина, Јаблановац, Јаблановац (други), Јошаница (друга), Истахор, Гундинац, Пакорађ, Чачак, Сујавац, Каменица Жилинце, Шиљерози, Каменица Врбовац, Устина, као и мезре Мижево, Гучар и Хребин, и Мотрона.

У нахији Некудим су села Маскар, Ратари, Некудим, Придворица, Копљаре, Грабовац, Хлапово (Лапово), Башин, Рајковац, Ватошево (данас заселак Ратара), Горњи и Доњи Церовац, Марковица (Марковац), Трнавица (Трнава), Радовање, Водице, затим села која су данас срасла са другим насељима Браниловце (потес Бранеш у Ратарима), Полочи (потес Плоче у Ратарима), Радујковац (потес Радојковац у Чумићу), Буковица (Буковац, део Горовича), Брезница (Брезовац), Горње и Доње Враново (Враново – део Клоке), Чучево (Чучуге, део Клоке), Пресечина (Пресека у Орашцу), као и 23 села која су у међувремену нестала или променила назив – Калоперовац, Крепичевац, Кукује, Горњи Ликар, Доњи Ленар, Источић, Козомар, Годиње, Зоровац, Декан, Железник, Јариновић, Горњи и Доњи Лебан, Метохија, Братешево, Доње Грабовце, Зиминац, Кленовац, Горње Грабовце и Ратај, као и мезре Брест и Јазиковица.

Извор

bookmark_borderŠume

Šumadija se nalazi u centralnom delu Srbije i nekada je velikim delom bila prekrivena šumama, po čemu je i dobila ime.

Vratimo se malo u dalju prošlost, pre Kosovskog boja. Srednjovekovna Srbija je bila stabilna i jaka država. Razvijeno je bilo rudarstvo, stočarstvo i ratarstvo. Plodne njive, livade, voćnjaci i vinogradi su se nalazili širom zemlje. Ali onda dolazi pad države pod tursku vlast. Deo stanovništva umire od epidemija, deo gine u ratovima, deo je odvođen u tursko ropstvo, raseljavan i na istok i na zapad… Oni koji su preživeli, uglavnom su se razbežali u teško prohodne planine i bespuća. Tamo su započinjali novi život koji se zasnovao na stočarstvu i lovu.

Napuštene njive, livade, voćnjaci i vinogradi su nestali i na njihovo mesto su došle šume. Tako je cela Srbija bila prekrivena šumama. 1717. godine je strankinja koja je putovala kroz Srbiju, napisala da je “šuma kroz koju se od Beograda do Niša putuje celu sedmicu, puna divljih životinja”. Čime pokazuje da je predeo između Beograda i Niša bio potpuno prekriven šumom.

Tako je i Jasenica do početka 19. veka bila pod gustim šumama. U narodu postoji priča da je “od izvorišta Kisele vode u Palanci do Kovanluka Stanoja Glavaša u Vodicama, lakše bilo stići s’ drveta na drvo, nego zemljom hoditi”.

Posle oslobođenja od turske vlasti, dobra koja su turci držali, postala su slobodna. Sela su bila slabo naseljena i rasturena po proplancima sa puno slobodne zemlje. Kao i cela Šumadija, Jasenica je bila veoma privlačna za doseljenike. Doseljenici su pozivali svoje rodjake i prijatelje da im se pridruže. Na taj način su imali komšije i bili su sigurniji. Doseljavanje je bilo veoma intezivno posle Srpskih ustanaka. Postoji verovanje da je i sam Karađorđe upućivao pojedine porodice u Šumadiju.

Po tadašnjem običajnom pravu, zauzeto i iskrčeno zemljište je pripadalo onome ko ga je iskrčio. 1833. godine je ukinuto spahijsko pravo i narod je postao vlasnik svoga zemljišta. Nezauzeto zemljište je bila opšta, zajednička svojina. Izuzetak su bila privatna turska imanja, koja su se mogla dobiti kupovinom.

Uz šume, tu su bile i livade

“gde je stoka ostajala i preko zime, jer, od guste šume nijedna pahuljica snega nije mogla da padne na zemlju. Tu je, preko zime, hrana za stoku ostavljana oko stoletnih hrastova, pa su se ovce i krave jagnjile i telile, jer do njih ni vetar nije dopirao”.

Tridesetih godina 19. veka, bilo je još dosta stare hrastove šume. Zemljište na mestu iskrčene šume je bilo veoma plodno. Tako su pored novih doseljenika, i stanovnici sela ‘grabili’ da što više šume iskrče, pretvore u njive i livade, i uzmu za sebe. Zbog toga je postojala opasnost da nekada nepregledne šume Jasenice potpuno nestanu. Knez Miloš je 1836. godine izdao naredbu da vlast ozbiljnije pristupi zaštiti šuma, koje su se zvale alije. Te godine je utvrđeno da je “Alija Baničina dužine i širine po jedan ipo sat, od čega je pola zemlje pod oranicom, a pola pod rodnom gorom, koju koriste sela: Baničina, Vodice, Cerovac, Mramorac i Palanka.”

1839. godine načelnik Sreza Jaseničkog je poslao pisani izveštaj nadređenima gde ponovo ukazuje na problem krčenja šuma. Zato je Ministarstvo unutrašnjih poslova Kneževine Srbije odbilo molbu sela Vodica i Pridvorica da im se dozvoli dalje krčenje šume zarad sađenja vinove loze.

1844. godine Građanskim zakonikom su tačno određene granice, čime se odvajaju privatni posedi od seoskih, opštinskih i državnih. Tada je (po zakonu) prestao proces zauzimanja zemljišta. Ona se mogla dobiti samo preko vlasti. Novim doseljenicima je vlast određivala gde će biti nastanjeni. Ali već tada je postao problem naći slobodnu zemlju za nove doseljenike.

Stanovništvo se snalazilo na razne načine da proširi svoje posede. Tako su 1847. godine (1846. godine grad i suša su uništili letinu) stanovnici “oskudni za hranom za marvu, rodnu goru stoki za brst upotrebljavali, pri čemu su se mnogi prestupnici kao goroseci pokazali”.

Za vreme vladavine kneza Mihaila, seljaci su tražili da se ukinu alije (zaštićene šume). Ti zahtevi su ispunjeni i zaštićene šume su prešle u “klasu ostalih šuma i žirovnica”. Tako su seljaci bez posledica mogli da krče šume i tu zemlju pripajaju svojim posedima. To je označilo konačan nestanak najvećeg dela šuma u Šumadiji.

U Vodicama, šume su prvo istrebljene u višim predelima (Mali i Veliki vinogradi), zatim u Lipovcu i onda široki prostor oko Jasenice gde su nastali veliki predeli obradivih površina.

Danas šuma ima oko Kisele vode, na Krušiku, Karauli, Crepovcu, Raspadu i po neki veći zabran u ostalim delovima sela. U šumama viših delova sela ima cera, hrasta, graba i manje bukve. Šume nižih delova sela imaju najviše jasena, bagrema, vrbe, jove i topole.

Po selu ima nešto malo i stoletnih stabala.

Evo kako su izgledala sela u ovoj oblasti početkom 20. veka:

“Najveći deo zemljišta je privata svojina. Svaka porodica ima svoju sopstvenu zemlju: kuću sa prostranom okućnicom, a dalje od kuće su imanja (njive, livade, zabrani, vinogradi). Izvan sela su bila trla, kojih je sada sve manje: preobraćaju se u naselja (poglavito u zaseoke), ili ih nestaje zbog sve veće potrebe za ziratnom zemljom. Trla, ukoliko ih danas ima, nisu grupisana, već su rasturena: imućnije porodice, koje imaju vise stoke, imaju trla na svojim imanjima. Oseća se sve veća težnja za grupisanjem imanja na jedno mesto. Ovo se vrši na taj način što pojedinci izmedju sebe “trampljavaju” zemlju, ili kupovinom.

Od zajednica u oblasti ima opštinske ili seoske šume i utrine. Skoro svako selo ima svoj zabran, većeg ili manjeg prostranstva, ili svoju utrinu. Nekada su ove zajednice bile prostranije i veće, ali su u toku vremena pojedini njihovi delovi davani siromašnim doseljenicima. Služe na korist celome selu. Drva se seku i daju opštini, školi i sirotinji. Utrine se daju pod zakup a dobiveni novac opština upotrebljava na svoje potrebe.”*

Izvor

bookmark_borderGeografski položaj

Vodice je selo na istočnom obodu Šumadije, na prelazu u srednje Pomoravlje. Šumadija se nalazi u centralnom delu Srbije. Nekada je ta oblast velikim delom bila pod šumama, po čemu je i dobila ime. Oblast Jasenica zauzima centralni deo Šumadije. Čine je Donja (smederevska) i Gornja (kragujevačka) Jasenica. Jedan izvor navodi da ih razdvaja reka Rača, a drugi izvor navodi da ih razdvaja kragujevački put, koji od Kragujevca, preko Topole i Mladenovca ide za Beograd.


Pored stoletnih hrastova, bukovih i javorovih šuma, jasen je bio neizostavni deo šuma u ovoj oblasti, po čemu su i najveći vodotok u ovoj oblasti i cela oblast, dobili ime. Smederevska Palanka predstavlja centar Donje (smederevske) Jasenice. Selo Vodice se nalazi pet kilometara južno od Smederevske Palanke, čijoj opštini i pripada.

Atar sela je u granicama 44°19′–44°22′ N i 20°56′–20°59′ E, a centar Vodica je na 44°20′06“ N i 20°56′54“ E. Zahvata površinu od 1310 hektara. Nekada je površina sela bila veća, ali je jedan deo sela (Guberaš) pripao Stojačku 1930. godine a 1950-ih godina je regulacijom i premeštanjem korita reke Jasenice u korito Mlake dalje od Palanke, predeo Velike Rudine ušao u sastav grada.

Selo se sa juga graniči sa Stojačkom, Baničinom i Mramorcem, sa zapada sa Cerovcem i Pridvoricama, sa severa Smederevskom Palankom i sa istoka teritorijom opštine Velika Plana.

Prema konfiguraciji terena, teritorija sela se može podeliti na dva dela približne veličine:

  • Niži, severoistočni deo, sa nadmorskom visinom od 102 do 120 metara se nalazi pored Jasenice sa najnižom kotom od 102 metra nadmorske visine u predelu Jošje.
  • Viši, jugozapadni deo, sa nadmorskom visinom od 120 do 203 metara se prostire paralelno sa rekom Jasenicom i predstavlja krajnje delove planine Rudnik. Najviša tačka sela se nalazi u predelu Krušik (203 mnv).