Станоје Главаш – 8

Станоје Главаш није био само познати јунак, већ и побожан човек. Савременици су Главаша описали као угледног домаћина, побожног и породичног човека. Занимљиво је да никад није псовао. Много је полагао на веру и верске обичаје. Недељом би се лепо обукао, ништа није радио, чак ни војевао. Увек, кад би нешто почињао, прво би се прекрстио и рекао: “Боже, помози!”

Сиротињи је помагао о празницима. „Иди с Богом”, говорио је, „изабери најбољег овна, вепра или јунца, то једино Турци не могу да нам дирају”. О црквеном празнику свети Никола, Станоје је цело село звао на гошћење, породицу и пријатеље са стране. Славило се по неколико дана уз свираче са таламбасима и пуно вина, према приповедању његове жене Маре. На славу је звао и оне који су му се замерили и том приликом би им све опраштао.

За Главаша је кумство било светиња. Његов отац Димитрије кумовао је Карађорђу Петровићу и кумство је, на самрти, према устаљеном обичају, предао најстаријем сину Станоју.

Какав је однос Станоје Главаш имао према вођи Првог српског устанка говори податак аустријског конзула послат грофу Метерниху 1811. године, где се каже да је Сулејман-паша Скопљак, лично или преко разних посредника, нудио Главашу сто кеса царских дуката и хиљаду венецијанских златника да му пошаље, у зобници, Карађорђеву главу. Станоје за такав споразум није хтео ни да чује и тако се паши грдно замерио.

Два пута се женио. Једна жена била му је извесна Стана из Буквика, даља Карађорђева рођака, друга је Мара из Варварина. С Маром је имао троје деце, оставивши потомство преко кћерке Миље и унуке Перке. Далеко бројније Главашево потомство данас постоји из брака са Станом, преко сина Василија и унука Луке.


претходни деоследећи део